Čini se da se danas feminizam nalazi gotovo svuda – nosimo ga na majicama, stavljamo ga u biose na društvenim mrežama, opevavamo ga uz hitove sa radija, bindžujemo ga na Netfliksu. Pa ipak, iako je feminizam svuda oko nas, čini se da nam nikada nije bio potrebniji, a feministički svet o kome maštamo dalji. I ovo važi bez obzira na to da li govorimo o lokalnom konteksu, dok maltene svake nedelje brojimo novi slučaj femicida, ili na globalnom, dok gledamo kako se ženama širom sveta oduzimaju osnovna ljudska prava – od prava da odlučuju o svojim telima širom Evrope i Amerike, pa sve do prava da komuniciraju sa spoljnim svetom, kada je reč o zabrani ženama u Avganistanu da kupuju SIM kartice. Kao da sve znamo, ali da nešto uporno zaboravljamo.
Feministička borba, odnosno, borba za ljudska prava žena, proces je koji traje od početka civilizacije. Jedan od osnovnih postulata te borbe je pravo devojčica, devojaka i žena na život bez nasilja. Ali, nasilje je svuda oko nas, a trenuci kriza, bilo da je reč o zdravstvenim krizama poput pandemije COVID-19, ratnim krizama, poput rata u Ukrajni, ili ekonomskim, koja prati prethodne dve, poseban su udar na žene. I reč ‘udar’ ovde nije iskorišćena samo kao metafora. Žene su bukvalno na udaru. Broj slučajeva zabeleženog nasilja raste zabrinjavajućom merom – od seksualne eksploatacije i trafikovanja onih koje beže od rata, preko nasilja u digitalnoj sferi sa kojim se suočava gotovo svaka druga među nama, pa sve do nasilja u intimnim i partnerskim odnosima, koje je doživelo 1.7 miliona žena u Srbiji.
Ove situacije trenutnih kriza, kada, kako to kaže Milica Batričević, feministički aktivizam postane „krizni štab”, ne pomeraju nam samo fokus sa onoga kako bi svet bez nasilja mogao da izgleda, već i sa istorijskih činjenica o tome kako je svet, sa mnogo tolerisanijim nasiljem, nekada izgledao. Starije i srednje generacije borkinja za ženska prava su jednostavno umorne da bi o prošlosti pričale, a mlađe su, nažalost, ponekad i nezainteresovane da za prošlost pitaju.
Razgovor o ovim temama je jako važan, pogotovo sa našim savremenicama, dok su još tu sa nama. Jer kad njih ne bude, upitno je koliko ćemo lako, ako i uopšte, do istorije njihove borbe za svaku od nas, za život svake od nas, moći da čujemo, pročitamo i saznamo.
Brisanje istorije ženske borbe
Istorija borbe za ljudska prava žena je jedna specifična vrsta istorije. Reč je o sistemski nevidljivoj istoriji. O njoj se ne govori na školskim časovima, niti se o njoj piše o udžbenicima, iako je ona utkana u kolektivnu žensku istoriju Balkana. Oni koji imaju porodičnu istoriju borkinja, verovatno će znati da se ove godine obeležava 80 godina od osnivanja Antifašističkog fronta žena. Svi drugi, osim nekolicine entuzijastkinja i entuzijasta zainteresovanih za istoriju ženske borbe na ovim prostorima ovo verovatno neće znati. Tužno je što u našim školama postoje čitava odeljenja koja misle da je AFŽ skraćenica trećeligaškog fudbalskog kluba negde u Evropi.
AFŽ je važan, ne samo zato što su neke hrabre žene, poput moje bake, bez razmišljanja preuzimale na sebe rizik da „priprete” drugovima nasilnicima da će ih prijaviti Partiji ako se ne „smire” već i zbog procesa dugog trajanja promene vrednosnih orijentacija.
Nemački i britanski sociolog Ralf Darendorf bavio se dinamikom društvenih promena. Prema njemu, za promenu političkih institucija potrebno je šest meseci, za promenu ekonomskog sistema šest godina, ali kada je reč o promenama u sferi kulture, u koje spadaju i dominantni vrednosni obrasci, potrebno je i do šesdeset godina. Od osnivanja AFŽ-a je prošlo osamdeset godina, pa se doprinos AFŽ-a ženskim pravima u regionu svejedno ne nalazi u obaveznim školskim kurikulumima.
I ovo nije samo sprski sindrom, on je obuzeo čitav Balkan. Kako Lidija Sklevicki opominje, istorija ženske borbe se iz istorije sistemski briše – analiza školskih udžbenika istorije iz Hrvatske pokazala je da u njima ima više fotografija konja nego žena. I u ovome ima dosta simbolike – dok se sistemski briše ženska istorija iz zvaničnih dokumenata, uključujući i školske udžbenike, ženama širom Balkana se i dalje zaista pristupa kao prema stoci kroz aktivan rad na tome da nam se reproduktivna prava ograniče i svedemo se na raspolodne kobile, a da se nasilje prema nama relativizuje na isti onaj način na koji se trkački konji ubijaju kada više ne mogu da trče.
Mi danas nekako podrazumevamo da prava koja imamo, uključujući i ona koja se nalaze u Zakonima, poput prava na život bez nasilja, oduvek tu postoje. Gotovo ironično, a zapravo sasvim logično, danas smo više nego ikada prinuđene da se za ista ta prava borimo.
Odakle smo pošle…
Ove godine slavimo jedan važan jubilej, koji je vrlo lako mogao da ostane zaboravljen. Reč je o zakonskom prepoznavanju i kriminalizaciji porodičnog nasilja.
Izmene Krivičnog zakona iz 2002. godine, dovele su do toga da nasilje u porodici, nasilje kome su najčešće izložene žene, bude prepoznato kao zasebno krivično delo (čl. 194 KZ). Do ovoga nije došlo preko noći. Prema Saopštenju Viktimološkog društva Srbije, Grupa za ženska prava je još sredinom 1990-tih godina dostavila državnim organima prvi nacrt krivičnog dela nasilja u porodici i silovanja u braku.
Dok je nasilje u porodici nakon skoro četvrt veka prepoznato kao zasebno krivično delo, silovanje u braku i dalje nije. Međutim, postignuto je da Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, donet 2016. a primenjivan od 2017. godine, prepozna krivično delo silovanja kao opseg svoje primene. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici odredio je i Hitne mere zaštite od nasilja u porodici (čl.17), procenu rizika od ponavljanja nasilja (čl.16), zaštitu i podršku žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih zakonom, u koje spadaju pravo na obaveštenje (čl.29), pravo na besplatnu pravnu pomoć (čl.30) i izrada individualnog plana zaštite i podrške žrtvi (čl.30), kao i evidentiranje slučajeva nasilja (glava VII).
Prepoznavanje nasilja u porodici omogućilo je donošenje drugih važnih zakona čiji je cilj da svaka od nas bude bezbednija, ne samo u svom domu, nego i van njega. Pored već spomenutog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, donet je i Porodični zakon, a takođe su uvedena i zasebna krivična dela u Krivični zakon – na prvom mestu to su dela Polnog uznemiravanja (čl. 182 KZ) i Proganjanja (čl. 138a KZ).
Ali do svega ovoda nije došlo dobrom voljom institucija koje su se samo jednog jutra probudile i odlučile da je konačno došlo vreme da se nasilje prema ženama kriminalizuje na zaseban način. Ovo, naravno, ne znači da nije bilo saveznica i saveznika ženske borbe u institucijama, bilo ih je, ali daleko manje nego što ih ima danas, a i danas su malobrojne/i.
Kako je onda došlo do promene zakonskog okvira? Došlo je vrednim i neumornim radom Viktimološkog društva Srbije, celokupne mreže Žena protiv nasilja i mnogih drugih neustrašivih pojedinki, koje su kombinovale višedecenijsko iskustvo rada „sa terena”, rada sa ženama sa iskustvom nasilja, kao i svoje duboko poznavanje ne samo domaćeg zakonskog okvira i njegovih mana, već i međunarodnog, sa kojim se domaća legislativa pokušala usaglasiti.
… gde smo došle…
Danas zakone koji kriminalizuju nasilje prema ženama imamo. I to je veliki korak unapred. Pa ipak, u razgovoru sa stručnjakinjama u oblasti rodno zasnovanog nasilja se stalno provlači jedna ista tema – zakoni su dobri, ali manjka doslednost u njihovoj primeni. Da bismo ovo znale, nije nam potrebna neka posebna ekspertiza.
Setimo se samo dvostrukog ubistva ispred Centra za socijalni rad u Rakovici. Ili devojčica i devojaka iz Šida i Pančeva koje je hranitelj, odnosno, otac, seksualno zlostavljao, u prvom slučaju čitavu deceniju. Ili kada je bivši suprug brutalno pretukao ženu koja ga je i ranije prijavljivala Centru za socijalni rad zbog fizičkog nasilja. Ili kada je, u Vršcu, otac osuđivan za nasilje u porodici, dobio starateljstvo nad dvogodišnjom ćerkom, koju je potom ubio.1 U svim ovim slučajevima, a u skladu sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, reakcija nadležnih istitucija je trebalo da bude blagovremena kako bi se fizičko i seksualno nasilje, pa i femicidi, sprečili.
Prema podacima iz oktobra meseca, ubijeno je najmanje 25 žena2 u Srbiji. Ovi podaci su nezvanični, jer i dalje ne postoji institucionalno evidentiranje femicida iako je to još 2015. godine specijalna izveštačica za praćenje nasilja prema ženama Ujedinjenih nacija Dubravka Šimović zatražila. Prema saznanjima Autonomnog ženskog centra, svaka treća ubijena žena u Srbiji u porodično-partnerskom kontekstu je nasilje prijavljivala institucijama.
Gde škripi? Škripi na istom onom mestu kao i u školama. Škripi u obrazovanju, ne samo osnovnom, čak ne ni u srednjem, već u stručnom. Femicid, kao pojam koji označava najekstremniji oblik nasilja prema ženi, i dalje je obavijen velom tajne. Institucije ovaj termin ne prepoznaju, a ne prepoznaju ga ni naši sugrađani i sugrađanke. Sama ideja da je moć u ovom društvu nejednako raspoređena na način da je žene imaju manje, te da su mnoge od nas barem jednom čule „ili ćeš biti moja, ili ničija”, se jednostavno ignoriše, dok žene, devojke i devojčice bivaju ubijane, prebijane i silovane samo zato što su žene.
Način na koji mediji različite oblike nasilja prema ženama smeštaju u deo „zabavnog” programa, način na koji o tome izveštavaju kao o „tragedijama” i „krvavim pirovima”, način na koji objavljuju ekskluzivne intervjue sa serijskim silovateljima, sve to nasilje prema ženama relativizuje. I ovo nije samo pitanje poštovanja etičkog kodeksa, već i nedostatka sistemskog obrazovanja kada je reč o kompleksnosti problema nasilja prema ženama. Na sreću, postoje neformalne grupe entuzijastičnih pojedinki, poput Novinarki protiv nasilja prema ženama, koje prate izveštavanje i kreiraju smernice za njega, ali na kraju se sve svede na ličnu dobru volju pojedinaca jer ne postoji sistemsko rešenje.
… i gde treba da stignemo?
Put pred nama je dug, ali su važni koraci načinjeni, na prvom mestu, kada je reč o zakonskoj regulaciji prepoznavanja i sankcionisanja nasilja prema ženama. Pored dobrih zakona, potrebne su nam i posvećene osobe koje će se postarati za njihovu primenu. A te posvećene osobe je potrebno sistemski edukovati i omogućiti im sve potrebne resurse da delaju u punom kapacitetu. To nije problem koji će rešiti jedna pojedinka, niti je problem koji će rešiti jedna ženska nevladina organizacija. Nažalost, taj problem neće rešiti ni čitava mreža ženskih organizacija i pojedinki. Ne zato što ne znaju ili ne žele, jer nam istorija govori da i te kako mogu da doprinesu rešavanju problema, već zato što je potrebno sistemsko i institucionalno rešenje.
A da bi se do tog rešenja došlo, jako je važno da baratamo istorijskim činjenicama da se ova borba vodi decenijama i da je to borba svake i svakog od nas. Još uvek nismo blizu rešenja, iako ka tome neumorno koračamo.
Vratimo se na zakone od kojih smo i pošle, jer iako oni jesu prvi korak, dobri zakoni koje sada imamo imaju prostora za poboljšanja, i na njima, pored pojedinki i ženskih organizacija, moraju raditi i institucije.
Kada je reč o femicidu, zašto i dalje ne postoji telo za njegovo praćenje, iako je više nego jasno da femicid, iako kao takav nije prepoznat, predstavlja ozbiljan društveni problem i odneo je na stotine života u zadnjih deset godina?
Kada je reč o silovanju u braku, zašto ono i dalje nije prepoznato kao zasebno krivično delo, iako znamo da je ovaj vid silovanja posebno brutalan jer je reč o kontinuiranoj praksi koja traje godinama i ostavlja trajne psihičke i fizičke posledice, ne samo na ženu, već na sve članove porodice?
Kada je reč o nasilju u digitalnoj sferi, koje se često prepliće sa nasiljem u intimno-partnerskim odnosima i koristi za kontrolu, izolaciju i opravdavanje nasilja, zašto i dalje nije prepoznata njegova rodna komponenta i kao takvo uneto u zakonodavni okvir?
A na ova tri pitanja, nadovezuje se još desetina koja adresiraju brisani prostor u našem zakonodavnom okviru koji ima posledice na svakodnevne živote hiljade naših sugrađanki, koje utiče na njihovo mentalno zdravlje, na njihovo fizičko zdravlje, i na koncu, i na njihov sam život.
Borba za poštovanje ljudskih prava žena je proces dugog trajanja i većina nas se pomirila sa činjenicom da svet koji sanjamo, svet u kome je svaka devojčica, devojka i žena bezbedna, nećemo videti za naših života. Ne tvrdi to samo Darendorf, već i same znamo da je takva priroda te borbe. Znamo zbog naših mama. Znamo zbog naših baka.
I baš zato, da ne bismo posustale, da ne bismo odustale, potrebno je da se sećamo, potrebno je da se borimo protiv kulture kolektivnog zaboravljanja onoga što su žene pre nas postigle. Potrebno je da znamo da nam ono što danas imamo, i ono za šta se i danas, na kraju krajeva borimo i što branimo, nije palo s neba, već su žene pre nas vodile te bitke. Potrebno je da zajedno tkamo našu kolektivnu borbenu istoriju, da obeležavamo velike pobede, da se sećamo datuma, a kada je reč o borbi protiv nasilja prema ženama, i jubileja koji obeležavamo ove godine.
- Za ovaj podatak je zaslužan FemPlatz koji prati femicid u Srbiji i o njemu redovno obaveštava javnost preko svojih naloga na društvenim mrežama.
- Nijedna od ovih vesti nije linkovana, ne zato što izvori ne postoje, već zato što uprkos višegodišnjem radu neformalne grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama da se o rodno zasnovanom nasilju izveštava etički velika većina, po pravilu najčitanijih, medija, ima problem da sastavi adekvatnu i čovečnu vest.
