Zakon o zemljištu i prehrambeni suverenitet

Foto: Marko Rupena / Kamerades

Foto: Marko Rupena / Kamerades

Sve je bliži datum od kojeg će stranim korporacijama biti omogućeno da kupuju poljoprivredno zemljište u Srbiji. Iako otimanje zemlje od seljaka nije nov proces, promene zakona bi mogle značajno da ugroze prehrambeni suverenitet stanovništva.

Kad je Srbija 2013. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Europskoj uniji, današnji trenutak delovao je dovoljno daleko da se elementi Sporazuma promjene prije nego što stupe na snagu. No, tipična inercija vlasti u kombinaciji s prečim poslovima, a često i finansijskim interesima, dovela je do toga da se trenutno nalazimo na pragu velikih promjena u agrarnom sektoru Srbije, a bez željenih rješenja.

Naime, početkom septembra ove godine ističe rok koji je Vlada Srbije sebi zadala za definisanje zakona o prodaji poljoprivrednog zemljišta strancima. Zakon bi trebao sadržavati ono što Europska unija pokušava kvalificirati kao „ukidanje diskriminacije između građana Srbije i EU dok kupuju nekretninu, uključujući i poljoprivredno zemljište“, što seljaci, s druge strane, tumače kao ugrožavanje vlastitih interesa.

Lokalni poljoprivrednici se boje da će zakon omogućiti velikim investitorima da uđu u posjed i do 30% obradivog poljoprivrednog zemljišta u pojedinim opštinama. Zbog ograničene količine obradivog zemljišta, njihov je strah da će se raditi o zemljištu koje trenutno obrađuju mali poljoprivrednici, a koje će njima biti uskraćeno. Takve odredbe bile bi posebno rizične za Vojvodinu, gde se nalazi 90% obradivog poljoprivrednog zemljišta u državnom vlasništvu, i koje se sve obrađuje.

Rat za preuzimanje poljoprivrednog zemljišta

Da su strahovi seljaka opravdani, pokazuju i podaci, prema kojima je od početka velike finansijske i prehrambene krize, 2008. godine, u svetu zavladao pravi rat za preuzimanje poljoprivrednog zemljišta. Veliki investitori, pa čak i vlade pojedinih zemalja, u poslednjoj deceniji zauzeli su (odnosno kupili u različitim formama) više od 35 miliona hektara obradive zemlje u svetu.

Oko 40% tih kupaca ima sedište u EU, a investitorima su posebno interesantne istočnoevropske zemlje, koje se pridružuju Evropskoj uniji, gde postoji obaveza prometa zemljišta, ali i države koje su u procesu pridruživanja. Najveće površine dosad su otkupljene u Rumuniji, gde je prodato oko 800.000 hektara zemlje.

Prilikom pridruživanja istočnih europskih zemalja EU, većina ih je uspjela nametnuti uvet da stranci dobiju pravo na kupovinu zemljišta tek posle određenog broja godina (Hrvatska 7, Poljska 12, a Mađarska je 2012. godine promenila ustav i potpuno zabranila prodaju zemlje strancima; no, ograničenja prodaje poljoprivrednog zemljišta postoje i u brojnim drugim zemljama, primjerice Danskoj, Izraelu itd…). Takav uvet nedvosmisleno ukazuje na zaštitu nacionalnih interesa pre svega. Međutim, Vlada Srbije se nije odlučila na takav potez, već je odlučila da usvoji zakon koji će omogućiti prodaju zemljišta strancima pre nego što Srbija uopšte uđe u EU. Tako je nemačka korporacija Tenis već „zakaparala“ više od 15.000 hektara državne zemlje po ceni od samo 207 eura po hektaru. Jasno je na temelju sličnih primera (npr. posrnuli hrvatski div Agrokor već je u posedu obradive zemlje u Srbiji) da će takav zakon otvoriti prostor novom naletu stranog kapitala u potrazi za (pre)jeftinim zemljištem.

Nema zemlje za seljake – implikacije otimanja zemlje

„Land grabbing“, ili u doslovnom prevodu otimanje zemlje, zloglasan je pojam koji već podosta dugo cirkulira u organizacijama koje se suprotstavljaju dominantnom industrijskom sustavu proizvodnje hrane. Međutim, ne postoji jednoznačna definicija otimanja zemlje, već je u pitanju jedan set mehanizama i procesa pomoću kojih krupni kapital preuzima ogromne površine državne zemlje za vlastitu korist. Ključnu ulogu tu odigrava država, koja pravi zakonski i regulatorni okvir kojima omogućuje odvijanje takvih procesa. Logika koja stoji iza takvih postupaka jest da se neiskorištena i slobodna zemlja dâ na korišćenje investitorima koji će u to zemljište investirati, staviti ga u funkciju i pokrenuti neki oblik proizvodne delatnosti, što će otvoriti nova radna mesta i potaknuti razvoj nacionalne ekonomije.

Na prvi pogled, ništa sporno u svemu tome. Međutim, kad uzmemo u obzir da su glavni akteri otimanja zemlje velike korporacije čiji je primarni interes profit, jasno je da cela priča ne zvuči tako lepo i obećavajuće. Zemlja se seljacima otima radi proizvodnje sirovina za prehrambenu industriju, industriju prerade sirovina i ruda, „čistu energiju“ poput solarnih kompleksa i vetrenjača, za građevinski sektor itd. Niz primera otimanja zemlje na globalnom nivou pokazuje da taj scenarij nije ništa drugo doli besramna eksploatacija prirodnih resursa od strane velikog kapitala. Paralelni scenarij koji se razvija uz proces otimanja zemlje jest scenarij raznoraznih finansijskih spekulacija i malverzacija vezanih uz prodaje i koncesije državne zemlje, bilo lokalnim tajkunima, bilo velikim multinacionalnim korporacijama.

Prema istraživanju organizacije „Global Agriculture“, od 2000. godine pa do sad, strani investitori su preuzeli 26,7 miliona hektara zemlje diljem sveta za poljoprivredu kroz 1004 poslovna sporazuma. Primera radi, Afrika čini 42 posto takvih sporazuma sa deset miliona hektara plodne zemlje smeštene pokraj reka u državama poput Nigera, Senegala i u Istočnoj Africi. Ekonomske posledice na lokalne zajednice diljem sveta iznose 34 milijardi dolara gubitka prihoda koji je prouzrokovao efekt otimanja zemlje. Studija o ovim procesima iz 2014. godine na nivou Evrope pokazuje sledeće: 1 posto najvećih agrokorporacija kontrolira 20 posto sve zemlje u EU, 3 posto najvećih agrokorporacija kontrolira 52 posto sve zemlje u EU, dok 80 posto malih poljoprivrednika kontrolira samo 14,5 posto sve zemlje u EU.

Ono što brojke zapravo prikazuju jest odumiranje sela, tj. ruralnih sredina. Broj seljaka i malih poljoprivrednika diljem Evrope zadnjih nekoliko desetleća rapidno opada. Vodeći se podacima i istraživanjima problematike odumiranja sela, nameće se zaključak da su uzrok tom fenomenu velike korporacije koje kontroliraju i dominiraju tržištem i zemljištem izbacujući pritom male poljoprivrednike iz tržišne utakmice.

Osim same zemlje i vode, treća ključna karika u korporativnoj kontroli prirodnih resursa jeste seme. Prošle jeseni je poput bombe odjeknula vest da je Bayer kupio Monsanto za neverovatnih 66 milijardi dolara. Ta količina novca dosta govori o moći i mogućnostima uticaja na donošenje zakonskih okvira na državnim i međunarodnim nivoima. Takva dinamika jasno ukazuje na samo jedan cilj korporacija, a to jest potpuna kontrola i koncentracija moći u njihovim rukama vezano uz svaki deo lanca proizvodnje hrane.

Takvoj korporativnoj moći suprotstavljaju se „Nyeleni Europe Forum“ i pokret „La Via Campesina“ („Putem seljaka“, osnovan 1993. godine u suradnji farmerskih organizacija sa svih kontinenata). Oni paralelno kreiraju politički otpor i pritisak na institucije na evropskom i globalnom nivou da promene aktualne zakone i regulacije u vidu zaštite malih poljoprivrednika i seljaka od korporativne moći. To rade tako što zagovaraju uvođenje zajedničke poljoprivredne i prehrambene politike koja će jasno regulirati pravila za pristup zemlji, vodi i semenu, tj. prirodnim resursima.

Zemlja, voda, seme i ostali prirodni resursi nisu od vitalne važnosti samo za male poljoprivrednike, već oni tvore deo našeg zajedničkog nasleđa. Samim time oni su deo fundamentalnih ljudskih prava i stoje u jezgru svake vizije o zajedničkom i održivom planetu. Zaustaviti destruktivnu korporativnu logiku profita, ekstrakciju resursa i sve posledice koji takva politika donosi trenutno je jedan od ključnih globalnih političkih imperativa. Svi indikatori, bilo ekonomski, bilo ekološki, jasno pokazuju da je nastavak ovakve dinamike globalnog razvoja put u neminovnu propast.

Prehrambeni suverenitet

Suprotno proklamiranom „ukidanju agrarne diskriminacije“, prodaja obradive zemlje strancima dovodi do velikih problema za lokalne zajednice. Umjesto njezinu razvoju ovo dovodi do njihove stagnacije. Dok se implementacija novog zakona srpskim seljacima predstavlja kao nešto što će pridoneti njihovom ekonomskom i socijalnom napretku, podaci brojnih studija (npr. Grain, one koje je financirao Europski parlament, i Transnational Institute) pokazuju suprotno, kapitalno intenzivna poljoprivredna investicija ne otvara nova radna mesta i iznimno je ekološki destruktivna. Nasuprot ovome modelu stoji onaj prehrambenog suvereniteta. Njega pokret „Via Campesina“ u svojoj deklaraciji iz 2007. godine definirao kao:

Pravo ljudi da definišu vlastite prehrambene i poljoprivredne sisteme. Prehrambeni suverenitet stavlja proizvođače hrane i potrošače u centar debate, te podržava sve ljude u njihovom pravu da proizvode svoju vlastitu hranu u lokalnom kontekstu, poštujući principe ekologije i održivosti. Prehrambeni suverenitet stavlja težište svoje politike na aspiracije i potrebe onih koji proizvode, distribuiraju i konzumiraju hranu umesto na zahteve tržišta i korporacija.

Pojam prehrambenog suvereniteta prvobitno je skovala i lansirala „La Via Campesina“ 1996. godine na Svetskom samitu o hrani u Rimu. On je nastao kao reakcija i otpor prema industrijskoj proizvodnji hrane koju kontroliraju korporacije i svim posledicama koje uzrokuje takav način proizvodnje. Industrijalizacija poljoprivrede i proizvodnje hrane povezane s tržišnom ekonomijom dovela je do povlačenja podrške javnih subvencija za poljoprivrednike od strane vlada i uništenja proizvodne infrastrukture. Ovakav razvoj stvorio je dalekosežne posledice, uključujući otimanje zemlje, sadnju genetski modificiranih organizama, širenje lanaca supermarketa koji monopolišu tržište, ekološke probleme i egzodus ljudi iz ruralnih krajeva.

Pokret za prehrambeni suverenitet kao alternativni, ne-industrijski sustav proizvodnje hrane, kroz stvaranje globalnog političko-ekonomskog okvira, pokušava da nalazi rešenja za aktualne krize vezane uz prirodne resurse, proizvodnju hrane i energetiku. Cilj pokreta je uspostaviti sustav istinske demokratske kontrole nad prirodnim resursima kojim upravljaju ljudi čija egzistencija ovisi o njima uz očuvanje prirode i biodiverziteta. Jezgru samog sustava čine mali proizvođači hrane u svojim autonomnim i održivim lokalnim zajednicama, koji poštuju principe jednakog pristupa zemlji svima i demokratske redistribucije zemlje.

Zemlja znači život za mnoge

O ekonomskoj važnosti poljoprivrede u EU brojke kažu sledeće: poljoprivreda na nivou EU čini malo manje od tri posto BDP-a, međutim ona predstavlja glavni izvor zarade za 20% ljudi u EU. Dalje, poljoprivreda kombinovano sa prehrambenom industrijom drži 15 miliona radnih mesta na EU nivou čineći 8,3% ukupne zaposlenosti. Također, Zajednica je najveći svetski proizvođač hrane i pića sa 675 biliona evra vrednosti. Dakle, reč je o ogromnom biznisu.

U komparaciji s poljoprivrednom statistikom EU, indikativno za srpski kontekst, jest broj zaposlenih u poljoprivredi. Prema istraživanju Sarite Bradaš „Statistika i dostojanstven rad“ iz 2016. godine, broj zaposlenih u poljoprivrednom sektoru u Srbiji iznosi 506.200 ljudi, od kojih je formalno zaposleno 219.200, a neformalno 287.000 ljudi. To znači da 10% sveukupno zaposlenih radi u sektoru poljoprivrede. Ovi podaci nam ukazuju na to da u Srbiji i u zemljama periferne kapitalističke ekonomije poljoprivreda mnogim ljudima predstavlja jedini izvor egzistencije.

Sudeći prema ekonomskoj viziji razvoja vlastodržaca i nadolazećem zakonu o kupovini zemljišta za strance, nesumnjivo je da će se procesi otimanja prirodnih resursa sve više i više intenzivirati. U tom svetlu, najvažniji cilj jest informiranje javnosti o prehrambenom suverenitetu kroz zajedničko političko delovanje u vidu kampanja i raznih političkih akcija na nacionalnom, EU i globalnom nivou. Razvoj svesti javnosti ključan je korak napred u razvoju prehrambenog suvereniteta. Jer, samo promena svesti može dovesti do osveštenije i jasnije percepcije problematike svega što stoji u pozadini onog što svaki dan imamo na tanjiru.

 

Print

Preporučujemo