Kako se Marko Kosovac povredio na poslu, a preminuo – nezaposlen

Spomen park u Kraljevu; Foto: Flammard / Wikipedia

Slučaj preminulog radnika JKP „Čistoća“ u Kraljevu i odnos poslodavca prema njemu dok je bio u komi, još jednom je pokrenuo pitanje sistemske hiper-obespravljenosti radnika u Srbiji.

Srećna vam godina bezbednosti i zdravlja na radu! Nadam se da imate gde da radite, i da ste zdravi i bezbedni. Marko Kosovac iz Kraljeva nije više ni bezbedan ni zdrav. Preminuo je u nedelju posle skoro 14 dana kome. Marko je bio radnik JKP „Čistoća“ u Kraljevu. Pre dve nedelje, obavljajući svoj posao teško je udario glavom o asfalt nakon pada sa traktorske prikolice u koju je slagao travu pokošenu u kraljevačkom spomen-parku.

Srećna vam i godina u kojoj nezaposlenost u Srbiji nikad nije bila manja. Jeste zaposleni? Kakav ugovor imate? Dvadesetosmogodišnji Marko je u trenutku kada je preminuo bio nezaposlen. Da, dobro primećujete, kada se povredio na radu 9. septembra mladić je imao posao – slabo plaćen, još manje ugledan, ali posao.

Međutim, eto, u trenutku dok su se lekari borili za njegov život, poslodavac mu je dao otkaz. Dok je Marko ležao u nesvesti, lelujajući između života i smrti, a njegovo telo pokušavalo da se regeneriše i amortizuje teške povrede, revnosne birokrate javno-komunalnog preduzeća u Kraljevu brojali su ovom 28-godišnjaku dane odsustva sa posla.

Jedan! Dva! Tri! Četiri! Petog dana, dok je bdio pored sina, zazvonio je telefon Pavla Kosovca, Markovog oca. Bili su to neki ljudi iz pravne službe JKP „Čistoća“. Rekli su mu da Marko više nema ni posao ni zdravstveno osiguranje. Tek tako. Istog dana, na kućnu adresu je stiglo rešenje o raskidu ugovora.

„Žao nam je, samo smo poštovali zakon“! Tako je direktor firme Ivica Bogojević kasnije obrazložio svoju odluku. Marko je bio zaposlen kao „ugovorac“, angažovan na četiri meseca radi obavljanja famoznih „privremeno-povremenih poslova“. Prema radnicima u tom statusu ne primenjuju se odredbe Zakona o radu već drugi propisi i čim radnik tog radnog statusa jedan dan ne dođe na posao, ugovor se raskida, objasnio je svoju odluku direktor Bogojević. On je istakao i da mu je to sugerisano u Nacionalnoj službi zapošljavanja preko čijeg programa javnih radova je Marko i bio zaposlen.

Poštovanje ledenog slova zakona kada je reč o tome da se prava radnika smanje, a eventualni trošak preduzeća izbegne, otkravilo bi i najveće cinike. I posle kažu kako javna preduzeća nisu efikasna! A da li su propisi u ovom slučaju uopšte poštovani, a deluje da nisu, utvrdiće se tek pregledom celokupne dokumentacije. No, to preminulom mladiću neće mnogo pomoći. A ni svima nama.

Marko Kosovac je bio jedan od preko 100.000 ljudi koji u Srbiji navodno legalno rade, a da se na njih ne primenjuje Zakon o radu. On je bio jedan od čuvenih „PP ugovoraca“.

Napravite magični PP ugovor. Radnici angažovani na ugovorima o privremenim i povremenim poslovima (PP) rade sve kao normalni radnici, ali nemaju prava kao normalni radnici (da li su normalni?!). Oni nemaju pravo na bolovanje, godišnji odmor, sindikalno organizovanje ili kolektivni ugovor, dok su istovremeno manje plaćeni od stalno zaposlenog radnika. Zakon propisuje da na ovaj način mogu biti angažovani samo 120 dana godišnje, ali hej – ako im papirološki promenimo naziv radnog mesta, to može trajati godinama. Tako dobijate poslušnog radnika bez ikakvih prava, za male pare.

Ovako bi mogla da glasi unapređena verzija reklame na CNN-u kojom je naša vlada 2014. promovisala Srbiju kao zemlju jeftine i obespravljene radne snage, a sve u cilju jačanja preko(ne)potrebnog investitorskog teror-turizma.

Inovacije u oblasti hiper-eksploatacije radništva u Srbiji bi mogle da budu naša „razvojna šansa“ i snažna izvozna grana! Vlada Srbije o tome misli i radi brže, jače, bolje da bismo završili na što višem mestu u globalnoj trci ka dnu u privlačenju stranih korporacija. Kako bi parirali, među investitorima visoko cenjenom, Zakonu o radu iz 2014. godine, vlasti su nedavno donele Zakon o agencijskom zapošljavanju prema kome „poslodavci“ neće morati uopšte da imaju zaposlene, već će sve moći da ih iznajme preko „lizing agencije“. Dakle, ne 10 odsto ili 30 odsto, kako su sindikati bili spremni da prihvate, već 100 odsto!

U prevodu na izrabljivački – nema zaposlenih što znači da nema ni sindikata, kolektivnog pregovaranja, a samim ti ni štrajka. Kada nema ovog svetog trojstva radničkog organizovanja, onda nema ni boljih uslova rada niti većih plata za zaposlene! Jer ko će se za to izboriti ako ne oni sami! U smrtonosnom zagrljaju gazda i njihovih državnih pomagača ima svega sem milosti.

Radništvo, roblje tretirano kao agencijska potrošna roba, najugroženija je grupa u Srbiji. Boreći se za vazduh u tesnoj vreći tržišta rada, jeftini, ucenjeni i lako zamenljivi – lakše se okreću jedni protiv drugih, nego protiv onih koji ih sistemski unižavaju.

Dok investitorski urbanizam finansiran prljavim novcem buja, a radnici ginu po gradilištima, predstavnici vlasti građane Srbije optužuju za lenjost i broje fiktivno poginule perače prozora u amerikama. Dok se milioni upumpavaju u fabrike za motanje kablova, socijalna pomoć kreše kao zaostali zaostatak socijalizma, a realna prosečna plata ne dostiže ni vrednost potrošačke korpe – vlast proglašava zlatno doba Srbije u kojoj se „nikad bolje nije živelo“.

Apsurdna situacija u kojoj se surova realnost i političko opsenarstvo sa TV ekrana svakodnevno čeono sudaraju ostavljajući mnogobrojne žrtve, na duži rok nije održiva. Društvo u kojoj se mladići u punoj snazi, kao Marko, povređuju zaposleni, a umiru od zadobijenih povreda na radu kao nezaposleni, a sve to pravda „zakonom“ – može završiti samo na dva načina, i nijedan neće biti ni prijatan ni pristojan.

Ili će masovni ezgoduz iz zemlje dodatno opustošiti zemlju, a državu i poslodavce ostaviti bez onih koji im prave profit (kao što se već dešava), ili će se radništvo konačno masovnije i organizovanije uvezati u borbi za svoja kolektivna prava. Jer, i ono je u svojevrsnoj komi. U tom svetlu, suluda zabrana napuštanja zemlje koju predlaže predsednica Skupštine Maja Gojković kao rešenje za migracije stanovništva, može biti plodonosna za prekopotrebno radničko organizovanje i opštu mobilizaciju građana Srbije. Jer ako nemamo gde da odemo, ostaje nam samo da se borimo za ono što nam pripada. Uostalom, šta imamo da izgubimo, a da to već nismo izgubili?

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us