Kako diskutovati sa drugovima i drugaricama

Protest u Beogradu. Foto: Marko Miletić

Suočeni sa porazima i slabostima pokreta često krivicu svaljujemo na drugarice i drugove iz sopstvenih redova zanemarujući kritički osvrt na strukturne razloge za stanje unutar levice. I dok je diskusija izuzetno važna za razvoj levih politika, sukobi i razmirice nas iscrpljuju i čine pokret slabijim.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.

Na levici ovih dana ima dosta razmirica. Ako ostavimo po strani izobličenja specifična za stvarnost Tvitera, gde se po 280 karaktera često posvećuje bespredmetnim prepucavanjima i sitnoj vajdi samopromocije pre negoli zdravoj raspravi, levičarske prepirke su čini se sve češće i po društvenim mrežama i u stvarnom životu – što bi mogao biti znak haotičnosti unutar našeg pokreta.

Socijalisti su se krajem februara vinuli u visine. Politička realnost za koju su mnogi od nas pre nekoliko godina ili samo nekoliko meseci mislili da je nedostižna učinila se mogućom, čak i verovatnom. Berni Sanders je pokidao predizbore u Nevadi, nakon što mu je u Ajovi i Nju Hempširu narod ukazao poverenje. Jedan demokratski socijalista je bio vodeći takmac za mesto kandidata demokrata na izborima. Da li bi se Bela kuća zaista mogla zacrveneti?

Međutim, situacija se razvijala drugačije. Džo Bajden (Joe Biden) je uz pomoć ujedinjenog demokratskog establišmenta i medija oživeo svoju mlitavu kampanju. Bernijeva kampanja i druge leve organizacije još uvek nisu bile dovoljno jake ili sa dovoljno razvijenim bazama da bi mobilizovale glasače u meri koja je bila potrebna da se suprotstavimo Bajdenovom napretku.

Ovi politički neuspesi se dešavaju baš u momentu kada se pojavila i razorna kriza javnog zdravlja, koja, sasvim ironično, vapi za demokratsko-socijalističkim pristupom zdravstvu, životnoj sredini i ekonomiji. Ali umesto da lansira demokratsko-socijalističku platformu, pandemija je podstakla niz glasnih izraza zabrinutosti da će Berni na svojim rukama nositi krv glasača ako nastavi „uzaludnu“ kampanju. Bez izvesnog puta ka pobedi, ustuknuo je pre nego što je dogurao do konvencije. Uprkos zadivljujućem napretku i pobedama koje je ostvarila njegova kampanja, to je bez sumnje bio poražavajući rezultat.

Opšte mesto organizovanja je da smo skloni da krivimo drugove i drugarice i iznosimo pretpostavke o ličnim odgovornostima kada trpimo neuspehe, umesto da procenjujemo strukturne izazove izgradnje socijalističke opozicije iz pozicije zarobljenika kapitalizma. Svedočila sam tome iz prve ruke tokom antiratnog pokreta dvehiljaditih, koji se pred divovskim preprekama urušio. Ima mnogo dramatičnijih primera koji obeležavaju istoriju levice SAD-a.

Levica se danas ponovo rađa, ali smo još uvek premali za zadatke koji su pred nama. Nosimo ožiljke decenija neoliberalizma, kao i defanzive radničkih i društvenih pokreta. Dovoljno sam dugo deo levice da sam naučila da je način na koji se ophodimo prema svojim drugovima i drugaricama zaista važan – naročito prema onima sa kojima se ne slažemo, a posebno u teškim trenucima.

Kao opšte pravilo, ako počnete da prozivate ljude umesto da diskutujete o različitim pozicijama, verovatno ste na pogrešnom putu. Ovo ne znači da moramo da cenzurišemo ton obraćanja i osećanja – čiji pun spektar je svakako poželjan u ovim zabrinjavajućim vremenima. Pitanje je kako izgraditi pokret koji može zadržati dovoljno poštovanja i saradnje unutar naših redova da izdrži oštre kritičke rasprave.

Iskustvo pripadanja trockističkoj organizaciji me je naučilo da favorizovanje jednog (oštre rasprave) na uštrb drugog (poštovanja) stvara ozlojeđenost koja može gnojiti godinama, ostavljajući dugoročne posledice i na pojedince i na organizacije. Potrebne su nam sve drugarice i drugovi i saveznici koje imamo, a naše nesuglasice i razlike – bi nas mogle zapravo ojačati – ako ih ne koristimo za kampanje međusobnog iskorenjivanja.

Ako bismo pogledali širu sliku, videćemo da većina prepreka koje stoje na našem putu izgradnje uspešnog pokreta nisu pojedinci, čak ni grupe ili politički klubovi, već dublji strukturni problemi koji se ne mogu rešiti jednim sjajnim taktičkim potezom, a kamoli zabiberenim tvitom.

Radnici/e Goše nakon protesta u Beogradu; Foto: Marko Miletić / Mašina

Maks Elbaum, aktivista iz šezdesetih godina, je ubedljivo pisao i govorio o tendenciji pokreta koji još nemaju masovnu bazu „da izgube (sopstveni) osećaj za meru kada su u pitanju teorijske razlike i zapadnu u samouništavajuće borbe“. Kako je objasnio u jednom intervjuu:

Gotovo svaki radikalni trend negde u svojoj doktrini kaže da promenu vrše milionske mase, da revolucionari moraju da budu odgovorni ljudima iz svojih izbornih jedinica, da je to težak put. Ali, posebno u trenucima kada progresivni pokreti ne postoje na visokim razinama milionskih brojki, a imajući u vidu da aktivisti nužno provode puno vremena u interakciji u koalicijama ili na internim sastancima, postoji snažan impuls da to zaboravimo. I naravno, naše stavove i stavove naše organizacije shvatamo (i treba da shvatamo) ozbiljno. Ali . . . usled pritisaka zaboravljamo kontekst u kojem delujemo, i možemo postati skloni premeravanju naših razlika s drugima na levoj sceni u nesrazmeri sa značajem koji te razlike imaju u dugoročnoj borbi milionskih masa.

Na primer, rasprave vođene u čileanskoj vladi Narodnog jedinstva (Popular Unity) pre državnog udara Avgusta Pinočea 1973. godine; ili unutar francuske Generalne konfederacije rada (CGT) tokom Narodnog fronta tridesetih; ili na Afričkom nacionalnom kongresu (ANC) na kraju južnoafričkog aparthejda – imale su veliki uticaj na milione ljudi. Ulozi su bili veliki, a razlike koje su pokrenule podele ili isključivanja bile su svakako razumljive.

Bez sumnje, borbe koje danas vodimo su urgentne, ali morali bismo biti odmereni i svesni sopstvenog iskustva i uticaja. Kao što Elbaum tvrdi:

Stalni je izazov zadržati osećaj mere i poštovanja prema drugima sa kojima se ne slažemo. Ispunjavanju tog izazova ne pomaže da se držimo zadatih okvira – iz bilo koje radikalne tradicije – koji podrazumevaju da postoji samo jedan način da se sve uradi, samo jedan pravi revolucionarni pedigre, i da svaka razlika u mišljenju predstavlja uticaj neprijateljske klase u našim vlastitim redovima.

Naš pokret je još uvek mlad i većinom smo nedovoljno iskusni u masovnoj borbi da bismo bili u stanju da zamislimo razvoj događaja u kom isprobamo jednu taktiku, ispostavi se da je ona pogrešna, promenimo pristup, procenimo celu stvar i ostanemo u stanju da kolektivno napredujemo. Uzdizanje svake nesuglasice na nivo Judinog poljupca samo tera ljude iz pokreta i uništava našu sposobnost da vodimo plodne rasprave. Da bismo gajili političku kulturu u kojoj kolektivno širimo perspektive, razvijamo strategije i teorijske doprinose, i koja poziva nove organizatorke i drugove da učine isto, moramo biti sposobni da raspravljamo bez da samo pokušavamo da pobedimo u argumentima i osvojimo bodove. Moramo se stvarno angažovati na suočeljavanju političkih pozicija.

To je lakše reći nego učiniti, a iskušenja sektaštva i šepurenja navodnim značajem su još jača kada napredak nije baš očigledan. Ali, levica raste, politički vetrovi nam i dalje duvaju u leđa uprkos preprekama, a vizija za mnogo temeljniju transformaciju društva se sve više ceni. Sve dok jedni druge ne koristimo kao vreće za udaranje, rasprave koje imamo usput mogu privući više aktivista i obučiti nove i stare drugove i drugarice da razmišljaju kritički i kolaborativno, dok radimo na stvaranju pravednijeg društva.

Prevod s engleskog: Marko Miletić

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE