Između čekića i nakovnja: jačaju protesti u Belorusiji

Protest u Belorusiji; Foto: Oksana Šelest / Facebook

Protesti u Belorusiji traju već tri nedelje. Lukašenko demonstrira silu mašući automatskim naoružanjem, dovlačeći vojsku i policiju u centar prestonice i organizujući vojne vežbe. Beloruska istraživanja pokazuju da je glavna motivacija demonstranata želja da žive bolje i slobodnije, ali je teško zamisliti da će za to uspeti da se izbore u aktuelnoj ekonomskoj situaciji i konstelaciji političkih i vojnih aktera.

Protesti protiv Lukašenka izbijaju na svakih nekoliko godina. Za razliku od ranijih nemira, aktuelni ne obećavaju da će uskoro utihnuti. Prošlog vikenda na ulicama Minska se okupilo čak 200.000 ljudi. U isto vreme aktuelni predsednik Aleksandar Lukašenko izvršio je mini-desant na sopstvenu rezidenciju, iskrcavši se iz helikoptera, u vojnoj pratnji, opremljen pancirom i ležerno mašući kalašnjikovom.

Lukašenkovi protivnici su demonstrirali uprkos tome što su vlasti unapred zabranile masovna okupljanja i prkoseći saznanju da su u pripravnosti bili vodeni topovi te policija u punoj opremi, kojoj su se pridružile i stotine vojnika. Nisu ih odvratila ni saopštenja Ministarstva odbrane, koje je upozorilo da će „intervenisati u slučaju da u opasnosti budu spomenici iz Drugog svetskog rata“.

Povlačenje je u ovom trenutku rizično i za Lukašenka i za demonstrante. Ako se povuče sa vlasti, Lukašenko više neće biti bezbedan. Demonstranti, sa svoje strane, strepe od represivnih mera kojima se vlast već svetila nakon svakog prethodnog ciklusa protesta.

Demonstranti se, dakle, više ne daju zastrašiti ispoljavanjem sile. Štaviše, dostupna istraživanja pokazuju da upravo protivljenje državnom nasilju motiviše preko polovine anketiranih učesnika protesta.

Neposredni povod demonstracija su neregularnosti na predsedničkim izborima. Omasovljenju i upornosti protesta uveliko je doprinelo nasilje sa kojim je vlast odgovorila na građansko nezadovoljstvo u izbornoj noći.

Razlozi za proteste su, naravno, dublji: od svežeg ogorčenja zbog neozbiljnog ponašanja vlasti tokom pandemije koronavirusa, preko isfrustriranosti njenom narastajućom bahatošću, te, bar u izvesnoj meri, i razoračanja Lukašenkovih nekadašnjih pristalica time što od tekovina realnog socijalizma sovjetskog tipa u Belorusiji preti da pretekne samo čvrsta ruka i formalno državna svojina.

Belorusi žive i u stanju hronične strepnje zbog toga što Lukašenko zemlju kao po minskom polju dugo vodi između Ruske federacije i Severnoatlantskog pakta, te egzistencijalne teskobe uzrokovane sve oštrijim merama štednje.

Protesti u Belorusiji: Lukašenko ne da vlast; Protest u Minsku; Foto: Oksana Šelest / Facebook

Došle vile očima

Podsetimo: protesti su počeli nakon predsedničkih izbora održanih 9.avgusta, na kojima je Lukašenko proglasio svoju ubedljivu pobedu, ali na kojima nije bilo stranih posmatrača, te koje su deo međunarodne zajednice i opozicija proglasili neregularnim. Eskalirali su kada je policija usmrtila dvoje demonstranata, u prvih nekoliko dana uhapsila 7.000 učesnika, a uhapšene izložila nehumanom tretmanu.

Eksploziji nezadovoljstva na ulicama beloruskih gradova doprinele su i nagomilane tenzije katastrofične tekuće godine, u kojoj su vlade većine zemalja na svetu ispoljile visok stepen nepripremljenosti, iliti tumarale kao muve bez glave i time izgubile poverenje glasača. Lukašenko se upisao na spisak najneuspešnijih, mačistički nastrojenih lidera koji su se podsmevali pandemiji, a Belorusija uz Švedsku ostala jedina zemlja na evropskom kontinentu koja nije uvodila mere izolacije.

Belorusiju su, takođe, mesecima uzdrmavala trvenja između Ruske federacije i zemalja NATO. U pitanju je jedna od poslednjih evropskih teritorija na ruskoj granici na koje NATO još nije postavio kopnene baze. Zato Putin, koji tvrdi da NATO tendencizno opkoljava RF, periodično vrši pritisak na Belorusiju da učvrsti postojeći vojnoekonomski savez sa RF. Tako je krajem 2019. godine Putin zahtevao od Lukašenka da aktivira šire odredbe ugovora koji je između dve zemlje potpisan davne 1999. godine, a koji je predviđao njihovo povezivanje u federaciju sa zajedničkim pravnim i monetarnim sistemom. Kako je Lukašenko izvrdavao dodatno približavanje Rusiji, ona je zauzvrat ukinula izvoz sirove nafte u Belorusiju.

Više nego diplomatske veštine, Lukašenka je iz nezgodne situacije izvadila sreća. Naime, veliki izvoznici nafte su se već početkom godine našli u trgovinskom ratu. Njime uzrokovana trka u obaranju cena omogućila je beloruskoj petrohemiji da prvi put diverzifikuje uvoz sirovina, za koji se do tada gotovo u potpunosti oslanjala na RF. Iako je i sama Belorusija u ovom zahvatu imala gubitke, pad izvoza nafte iz RF za Belorusiju od čak 50% omogućio je Lukašenku da od Putina u kritičnom momentu izdejstvuje dodatne olakšice u nabavci nafte. Time je Rusija privremeno sprečena u tome da Belorusiju ekonomskom ucenom privoli na jačanje političkog saveza u kome bi i sam Lukašenko izgubio vlast.

Ipak, iako je Putinu tako na kratko „oborio ruku“, iz čitave drame koja je pratila ovogodišnja dešavanja na tržištu nafte Lukašenko nije mogao izaći slavodobitno. Istorijski pad cena nafte u aprilu, uzrokovan ograničenjem saobraćaja koje je pratilo mere protiv pandemije, oštetilo je i belorusku privredu, u kojoj izvoz nafte učestvuje sa 20% ukupnog izvoza i desetak procenata BDP-a. Po aktuelnim podacima, dve najveće rafinerije su usled svega nabrojanog, ove godine na oko 60% uobičajene proizvodnje, a prihod od izvoza se prepolovio.

Teško je reći koliko je na Lukašenkov rejting pozitivno uticala opisana kombinacija vešte diplomatije i puke sreće, a koliko negativno pad prihoda naftne industrije u okolnostima kada su realne preferencije glasača potpuna nepoznanica. (Kako izveštava Jakobin o tome nema relevantnih stranih niti domaćih istraživanja. Opozicija nesumnjivo preteruje kada tvrdi da Lukašenka podržava samo 3% glasača, a procene podrške Tihanovskoj variraju od 30 do čak 60%.) Ono što jeste sigurno je da su „obični ljudi“ umorni od egzistiranja između čekića NATO i nakovnja RF, i da bi se mnogi radije stavili u zaštitu jedne od sila, u nadi da će tako dostići stabilnost.

Pad cene nafte. (Bez)vredno crno zlato?; Foto: Plan for Opportunity / Flickr

Minsko polje

Deo opozicije u pridruživanju NATO i EU vidi povratak Belorusije na „na svoje mesto“. Oni u bliskosti Rusiji vide istorijsku grešku koju treba ispraviti (po svaku cenu), u korist „povratka“ u okrilje regiona koji (sa Belorusijom) čine Poljska, pribaltičke zemlje i delovi Ukrajine.

Uverenje da bi Belorusija mogla da se vrati u krilo regiona sa kojim su delovi njene teritorije istorijski u nekoliko navrata delili državne granice potkrepljuje se i kulturološkim argumentima, ali je nesumnjivo nadahnuto željom za dostizanjem nivoa ekonomskog razvoja i životnog standarda Poljske, Estonije, Letonije i Litvanije.

Ove zemlje se prikazuju kao primeri uspešne postsocijalističke transformacije (iako su prolazile kroz teške društvene i ekonomske krize). Razlozi za to su kompleksni. No, krajnje pojednostavljeno govoreći, mogli bi se skicirati ovako: Poljska je u tranziciju ušla prva, sa dugo razrađivanim ekonomskim programom; među prvima je iskoristila tada još pune pristupne fondove; industrijski razvijena, imala je uslova da se i tercijarizuje; bogatija je, veća, i raspolagala većim međunarodnim (i vojnim) uticajem. Za ekonomski uspeh pribaltičkih zemalja (u onoj meri u kojoj ga ima) je takođe ključan tajming: u male pribaltičke zemlje Evropi je devedesetih bilo lako da uloži, razvijajući ih kao uporišta protiv RF; sa druge strane, neke od njih su se ključno oslonile na doznake – poput Letonije, iz koje se od početka tranzicije do 2010. iselila trećina stanovništva.

Za razliku od toga, očigledno, Belorusija u punu ekonomsku tranziciju uleće nakon što su je iz „lonca“ fondova za pridruživanje EU i pomoći postsocijalističkim ekonomijama ranih devedesetih skinut kajmak, do dvehiljadite podeljene porcije, od 2008. ukinuta dostava namirnica, a u aktuelnoj krizi i zamandaljena kuhinja. Nerazvijenijeg sekundarnog, a naročito tercijarnog sektora u odnosu na susede na koje se ugleda; premala da bude relevantna kao Poljska, a prevelika da ne bi bila teret; i formalno i praktično vojno zavisna od RF. Uz to, u momentu kada su zbog pandemije koronavirusa i međunarodna ekonomska saradnja i puko iseljavanje gladnih i/ili nezadovoljnih otežani.

Sve to delove opozicije ne sprečava da maštaju, ili bar prodaju priču, o izgubljenom raju i mogućnosti povratka u njega. Uspešno uslugama okrenute pribaltičke zemlje su tako kao ugledni primer naročito atraktivne novoj beloruskoj eliti iz tercijarnog, pre svega finansijskog i IT sektora, koje mnogi smatraju stožerom protesta. Njihova uloga na protestima je tim značajnija jer su ajtijevci gotovo jedinstvena društvena grupa sa pristupom medijima. Štaviše – oni ih i formiraju.

Medijska koordinacija bez političkih organizacija

Poverenje u zvanične medije je nisko. Kako komentarišu akteri sa levice (Jakobin), Lukašenkova klika se oslanja na arhaične i tragikomično lažljive medije, koji, primera radi, u javnost plasiraju zaumne floskule o tome da je Belorusija prvak Evrope po privrednom rastu i parole da se (sic!) „nikada nije živelo bolje“. Pored već pominjane iritantne samovolje vlasti, i njena medijska strategija zrela za ropotarnicu istorije, kao i nedostatak organizovane parlamentarne opozicije omogućile su da na čelo političkog otpora Lukašenku umesto političkih isplivaju medijski stručnjaci.

U pitanju je bloger Tihanovski, nakon čijeg hapšenja je ulogu predsedničkog kandidata preuzela moguća pobednica izbora i aktuelna predvodnica protesta, Svetlana Tihanovskaja, te grupa novinara u egzilu koja vodi telegram kanal Nexta, odgovoran za koordiniranje demonstranata.

Uloga novih medija u protestima delom daje za pravo onima koji aktuelne proteste vide kao „obojenu revoluciju“ neoliberalne elite. Stvarni obim njenog političkog uticaja je, ipak, zasad teško oceniti.

Primera radi, iako su predstavnici „tradicionalne“ neoliberalno-nacionalističke opozicije prisutni na protestima, kao i u Koordinacionom savetu koji je Tihanovskaja nedavno opunomoćila iz egzila u Litvaniji, oni, uprkos svemu, bar zasad ne zauzimaju presudnu ulogu.

Takođe, nezavisni beloruski istraživači/ce, koji pokušavaju da utvrde sastav protesta i motivaciju njegovih učesnika, su na dosadašnjem uzorku od nekoliko stotina intervjua konstatovali da je na proteste dolaze predstavnici različitih generacija, zanimanja i društvenih slojeva; da većina učesnika od dva službena u svakodnevnoj komunikaciji primarno koristi ruski jezik (što tumače kao pokazatelj da nisu nacionalistički nastrojeni), te da su mahom glasali za Tihanovskuju, ali ne u korist neoliberalnih promena, već protiv Lukašenka.

Lukašenkovi protivnici zahtevaju smenu „autoritarne vlasti demokratskom“. Istorija pokazuje da su slične smene širom postsocijalističkog regiona rezultirale manjim promenama na nivou na kom se sukob nominalno odvija — političkom, a većim na ekonomskom; drugim rečima, uvođenjem manje zahtevanih građanskih sloboda i demokratije, a (još) više deindustrijalizacije i pljačke.

Zato je teško zamisliti ishod aktuelnih nemira koji bi narodu Belorusije, uklještenom između interesa NATO i RF, u skorije vreme doneo rasterećenje i prosperitet. Prava drama je u tome što ozbiljnih aktera koji bi se autentično zauzeli za čuvanje institucija izgrađenih u doba socijalizma i njihovu nadogradnju u ovoj priči u gotovo da nema.

Naime, iako bi se moglo priželjkivati ozbiljnije prisustvo radničkog pokreta, ni to ne deluje izgledno. Kao što mnogi zapažaju, sama činjenica da je neka forma otpora Lukašenku organizovana u mnogim preduzećima nije dovoljan uzrok za optimizam. U većini preduzeća radilo se o „sastancima sa upravom, peticijama i organizovanom učešću radnika u protestima“ koje ne vode ni generalnom štrajku niti formatiranju protesta u cilju ispunjenja socio-ekonomskih zahteva.

U onoj meri u kojoj se ne bune, radnici to ne čine u znak podrške režimu koji ne radi u njihovu korist: koji je još pre 20 godina ukinuo ugovor na neodređeno vreme, izloživši radnike hroničnoj nesigurnosti; nezaposlene oporezovao kao „društvene parazite“; smanjio davanja za trudnice, studente i građane na odsluženju vojnog roka; ukinuo pravo na štrajk i otežao sindikalno organizovanje. Kao što je Srđan Atanasovski nedavno sažeo, „to što je nešto državno, ne znači i da je radničko, niti da oni koji upravljaju državnom imovinom nužno predstavljaju interese radničke klase“.

Radnici miruju jer je Lukašenko razbio radnički pokret znatno pre nego što se obračunao sa parlamentarnom opozicijom. Kako to opisuje Vladimir Artjukin „Lukašenkova vladavina je započela krvavim sukobima sa štrajkačima zaposlenim u metrou 1995. godine, koje su jurili, tukli i otpuštali.“ Isti autor komentariše da je Lukašenkova vlast postala nasilnija nakon što je uspeo da razbije i integriše ogromnu Federaciju profesionalnih sindikata. Zastrašeni proletarijat je svoju subjektivnost, tvrdi, razmenio za očuvanje radnih mesta, ograničenje komercijalizacije javne sfere, niske troškove života i večna obećanja o rastu standarda.

Zato se aktuelni protesti upisuju u niz onih kojima smo svedočili od početka godine, i onih kojima ćemo tek svedočiti u nastupajućim gladnim zimama: erupcija besa i očajanja u kojoj akteri široko raštrkani po političkom spektru zahtevaju „negativnu“ slobodu – slobodu od ugnjetavanja, bez jasno definisanog usmerenja za ostvarenje „pozitivne“, slobode za određeni politički program, i bez aktera, odnosno političke infrastrukture koja bi ga iznela.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE