Ravno 13 godina diskreditovanja od strane Aleksandra Vučića i njegovog režima gotovo da je u potpunosti uništilo bilo kakav legitimitet opozicije u Srbiji. Uzgred budi rečeno, ni aktuelni predstavnici opozicionog spektra se često nisu proslavljali svojim odlukama.
Sve navedeno dovelo je do trenutka da u momentu nastajanja studentskog pokreta i sveobuhvatne društveno-političke krize u zemlji, poruka građana opoziciji bude suvisla: Za vas ovde nema mesta, barem ne na čelu kolone zvane građanski bunt.
Ipak, i pored svega, stiče se utisak da je tokom neuobičajeno varljivog političkog leta itekako bilo prostora da određeni akteri kapitalizuju na terenu. Ako išta više, da skinu već ustaljenu stigmu o tome kako su svi u političkom ringu u Srbiji, i vlast i opozicija, isti.
Politikolog i naučni saradnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Dejan Bursać u razgovoru za Mašinu navodi da je opozicija u startu bila u nepovoljnoj situaciji, te da mu u ovom trenutku deluje paralisana.
„Mi sada imamo jednu polarizaciju koja više nije između režima i opozicije, već između režima i novog protestnog opozicionog pokreta koji predvode studenti i veliki broj građana. I taj pokret u ovom trenutku ima mnogo širi zahvat nego što je opozicija, posebno građanska, ikada imala. Jednostavno, taj pokret okuplja mnogo ljudi, a koji imaju jedno generisano nepoverenje prema toj, pod znacima navoda, staroj opoziciji“, smatra Bursać.
Kako ocenjuje sagovornik Mašine, pomenuto nepoverenje građana delom zaista dolazi iz sada već decenijske diskreditacije režima, a delom dolazi iz jedne percepcije neefektivnosti, neefikasnosti i fragmentiranosti, odnosno velike rascepkanosti i međusobnih konflikta unutar same opozicije.
„I tu dolazimo do ovoga što imamo danas. I sve to doprinosi velikom nepoverenju, gde opozicione stranke ubrzano gube glasače. Oni pokušavaju da se snađu, ali sve to izgleda samo još gore. Od poziva na razgovor studentima u trenutku kada je njihova lista već uveliko formirana, do ideja o oročenoj prelaznoj Vladi“, rekao je Bursać.
Bitka je na ulici
Kako ocenjuje Bursać, tokom prethodnog perioda se najbolje ilustrovalo da su se najbolje snašli oni političari koji su aktivni na ulici, poput aktuelnog predsednika Demokratske stranke (DS) Srđana Milivojevića i Radivoja Jovovića iz Pokreta slobodnih građana (PSG).
„Oni su shvatili trenutnu političku situaciju, odnosno ti akteri su odmah rekli da oni neće ići na izbore, te da oni smatraju da je studentska lista najbolji način da se pobedi“, dodao je Bursać.
I upravo jedan od najistaknutijih opozicionih aktera tokom leta bio je Stefan Simić iz PSG-a, predsednik Beogradskog odbora stranke i Odbornik u Skupštini grada Beograda. Bilo da se radi o ličnim pojedinačnim akcijama u Beogradu, uglavnom usmerenih protiv sve lošijeg rukovođenja prestonice od strane aktuelnog gradonačelnika Aleksandra Šapića, ili pak stajanje u prvim redovima tokom demonstracija prethodnih nekoliko dana, i to nasuprot represivnim organima reda.
U početku razgovora za Mašinu, Simić ističe da njegovo političko delovanje tokom leta, ali i pre, proizilazi iz njegovog shvatanja politike, odnosno da on kao lokalni odbornik na taj način posmatra svoj posao. Kako kaže, siguran je da je njegov način rada ispravan, odnosno da je posao odbornika da bude konstantno na terenu, da oceni šta su problemi građana i da pokuša da ih reši. Dodaje da, kada je došlo do usijanja tokom leta, isti princip je primenjivao i u tim situacijama, te će tako i nastaviti.
„Jednostavno, to je moj senzibilitet. Volim da budem u ulici sa ljudima, da stanem u prvi red i u zaštitu ljudi. Jer, moje pojavljivanje na protestima u Beogradu je važno, jer ovde imam neku prepoznatljivost i u nekim potencijalno opasnim trenucima možda mogu da deeskaliram situaciju. Naposletku, jedno je kada ispred policije stoji običan građanin, a drugo kada stoji odbornik u Skupštini Grada Beograda“, objašnjava Simić.
U Vučićevoj Srbiji nema mesta za politiku
Nakon uvodnog dela, sagovornik Mašine je upitan i o aktuelnoj temi, odnosno vidljivosti i postupanju opozicije tokom prethodnih nekoliko meseci. Simić ukazuje da je trenutna situacija po opoziciju, u najmanju ruku, komplikovana. Kako kaže, opoziciono delovanje u državi pod režimom Aleksandra Vučića nije jednostavno, te je bilo i dobrih i loših momenata.
„Vučić je iskoristio sve mehanizme, koji su se moram reći dobro primili u narodu, a to je da je politika sama po sebi loša, da su opozicioni političari loši, a da su samo oni koji su na vlasti dobri“, smatra Simić.
Sličnog mišljenja je i Bursać, koji ukazuje da je Vučićeva taktika standardan „plejbuk“ tog tipa lidera.
„Takvi lideri sebe izjednačavaju sa državom, a onda politiku pokušavaju da ogade građanima i svakoga ko se bavi nekom politikom. To jeste jedna percepcija koja je nažalost uspela. Ali, dodao bih da se ni opozicioni akteri nisu baš snašli, te da tu Vučićevu taktiku nisu prepoznali i pokušali da delaju protiv iste, odnosno možda su mogli i više na tom polju da učine“, ocenjuje Bursać.
Da li se moglo više?
Simić napominje da se, kada se priča o tome da li je opozicija mogla više u određenim okolnostima, pogotovo od trenutka sveobuhvatne krize u državi, dolazi do drugog vrsta problema.
„Ako se opozicija pojavi u prvim redovima, onda oni žele da preuzmu proteste. Ako se ne pojavljuju, postavlja se pitanje gde su. Ako okače neku sliku sa protesta, radi se o samopromociji. Ako ne postave sliku, opet se postavlja pitanje zašto ih nema. Jako je teško u ovom trenutku biti opozicija. Ipak, postoje načini kako opozicija u ovom trenutku može da dođe do izražaja i da bude svrsishodna. I mislim da su ljudi unutar opozicije, čiji sam ja deo, počeli do da shvataju. Ima primera, i mimo mog, gde opozicija zaista radi na terenu, ali i na druge načine. Ja razumem određenu frustriranost kod građana, ali nije sve za svakoga i nije svaki senzibilitet isti“, objašnjava Simić.
Na pitanje o nedavnom hapšenju njegovih stranačkih kolega u Novom Sadu, Radivoja Jovovića i Isidore Čeleketić, odnosno da li je njegova matična stranka mogla više da uradi – umesto saopštenja, možda organizovati protest – Simić napominje da celokupna aktivnost njegove stranke u tom slučaju ne stiže do javnosti.
„Mi smo prvobitno obezbedili svu neophodnu pravnu pomoć. Drugo, PSG je sada već velika stranka, koja u ovom trenutku radi i na decentralizaciji. Imamo jedan ozbiljan Odbor u Novom Sadu, gde je Radivoje, koji je moj prijatelj i saborac, prvi među jednakima. Dakle, mi radimo na način na koji nama Odbor PSG-a u Novom Sadu kaže da je u tom trenutku svrsishodno. Takođe, mi radimo i po savetima advokata. Ja razumem da su je deo javnosti očekivao da mi organizujemo istog trenutka protest, ali smo hteli prvenstveno da vidimo da li će naši članovi biti pušteni. Naposletku, moramo i mi da kalkulišemo, a ja sam jutros pitao saborce iz Novog Sada kada da dođem. U tom smislu, svi članovi PSG-a su operativni, te čekamo, ali u istom trenutku i radimo. Verujte, radimo sve što je u našoj moći, i mnoge stvari se rade iza kulisa, i to sa razlogom. Naposletku, sem Radivoja, još mnogo naših aktivista iz Novog Sada je uhapšeno. To govori koliko je novosadski ogranak PSG-a prepoznat kao itekako veliki problem od strane aktuelne vlasti“, zaključuje Simić.
Šta donosi budućnost?
Za kraj, upitan o tome šta preostaje opoziciji u datim okolnostima, te koja je njihova sudbina, Bursać objašnjava da u ovom trenutku studenti, uključujući i zborove građana, mogu da mobilišu mnogo više ljudi od opozicije. Kako dodaje, istina je da njihova infrastruktura možda nema iskustva kada su u pitanju izbori, ali svakako imaju brojnost.
„Ja zaista nisam siguran da li će sve te opozicione stranke uspeti da se očuvaju u trenutnoj formi nakon nekih budućih izbora. Verovatno hoće, ali pitanje je šta će glasači hteti, kada i ako se dogodi najava studenata o oročenoj Vladi nakon izbora. U tom smislu, opozicione partije bi trebalo da razmišljaju barem jedan korak dalje od eventualnih dolazećih izbora. Da ne razmišljaju samo kako da izađu na iste, nego šta je njihova budućnost“, kaže Bursać.
Sagovornik Mašine u tom pogledu smatra da će najviše građanskog poverenja, u toj nekoj budućoj situaciji nakon pada aktuelnog režima, imati upravo politički akteri koji su bespogovorno stali uz studente i koji su lično bili u toj borbi, u prvim redovima.
„To su oni politički akteri, kandidati ili aktivisti kod kojih su građani prepoznali da u ovoj borbi oni nisu tražili mnogo za sebe, te da su razmišljali dugoročnije. A oni za koje se proceni da će na prvim sledećim izborima tražiti nešto za sebe, pitanje je da li će moći da povrate iznevereno poverenje“, zaključuje Bursać.
M.B.
