Ovih dana studentski domovi u Srbiji dobijaju svoje nove stanare. I ove, kao i mnogih prethodnih godina, broj mesta u domovima nije dovoljan da primi sve veći broj pristiglih zahteva. Isto tako, postojeće mesto u domu za mnoge studente postaje sve skuplje, dok su kriterijumi za njegovo dobijanje takvi da diskvalifikuju one koji ne mogu da prate nametnute zahteve efikasnosti neoliberalne obrazovne politike. Uvođenjem ovakvih mera studentski domovi gube svoju potpornu ulogu.
Sigurno ste čuli izjave političara da nam je potrebno više visokoobrazovanih ljudi. No da li ste čuli i da nam treba više studentskih domova? Danas 40% jedne generacije upiše fakultet,[1] što ne znači da ga svi i završe, a u tome je značajan faktor finansijska i stambena podrška studentima. Studentski domovi bi trebalo da budu stambena, a time i materijalna podrška studentima koji dolaze iz drugih mesta na studije; oni obezbeđuju krov nad glavom, potrebne uslove za uspešno učenje i olakšavaju teret koji pada na kućni budžet. No treba se izboriti za mesto u domu, imajući u vidu sve veći broj studenata kojima je potreban. Svake godine se za mesto u domu prijavi mnogo više studenata nego što postojeći kapaciteti mogu da prime. Iz tog razloga Zakon o učeničkom i studentskom standardu propisuje da pravo na dom imaju studenti koji se finansiraju iz državnog budžeta, a koji se rangiraju na osnovu nekoliko kriterijuma. Samofinasirajući studenti imaju pravo na znatno manji broj mesta, pri čemu ih moraju plaćati po ekonomskim cenama, što se približava ceni iznajmljivanja stana s cimerima.
Ovako postavljen sistem dodeljivanja mesta u domu problematičan je iz nekoliko razloga. Kako pokazuju sociološka istraživanja, riziku od siromaštva posebno su izloženi studenti koji studiraju van mesta prebivališta,[2] dakle uglavnom oni koji se prijavljuju za dom, a ne uspevaju svi da ga dobiju. U situaciji velike nezaposlenosti i niskih primanja, otežan pristup studentskom domu ozbiljna je pretnja kućnom budžetu. Pored toga, važno je imati na umu činjenicu da su na budžetu, koji je glavni uslov za sticanje prava na dom, dominantno deca iz porodica srednjih i viših primanja, kako su pokazali istraživači Centra za obrazovne politike,[3] To znači da oni siromašniji jedva da su uopšte u trci za neophodan smeštaj. Da mesto u domu nije nužno predviđeno za one kojima najviše treba govore i kriterijumi rangiranja prijavljenih studenata.[4] Najviše se vrednuje efikasnost studiranja, pa je potrebno skupiti što više ESPB bodova, dakle položiti što više ispita. Sledeći kriterijum je prosek ocena. Već smo rekli da bolje rezultate, statistički gledano, postižu studenti iz viših slojeva. To je posledica uticaja nekoliko klasno determinisanih faktora. Tako u porodicama gde su roditelji fakultetski obrazovani ima više mogućnosti da se ulaže u dodatno obrazovanje koje se i visoko vrednuje. S druge strane, studenti iz siromašnijih porodica često su prinuđeni da rade, što im otežava ispunjavanje fakultetskih obaveza pošto bolonja zahteva prisustvovanje nastavi. Tako se forsiranjem kriterijuma izvrsnosti istiskuje primarna uloga postojanja studentskog doma kao amortizujućeg mehanizma koji treba da pruži podršku studentima iz nižih slojeva. Iako se materijalno stanje studenata uzima u obzir, dodatni bodovi koji se mogu steći po tom osnovu nikako nisu dovoljan korektiv da bi se finansijska potreba za domom našla u prvom planu. Dakle, ovo je samo još jedan od mehanizama koji perpetuiraju društvene nejednakosti u šansama mladih iz različitih slojeva i područja Srbije.
Poslednji studentski dom u Beogradu izgrađen je 1978. godine, a u poslednjih nekoliko godina osposobljen je još jedan blok doma Patris Lumumba. Novi kapaciteti gradili su se u Novom Sadu, kroz institucije AP Vojvodine, i u izvesnoj meri na jugu Srbije, usled izmeštanja Prištinskog univerziteta. Današnja kapitalistička politika većinom se bavi nedoslednim održavanjem postojeće infrastrukture, dok je socijalistička politika podrazumevala plansko ulaganje u izgradnju novih smeštajnih kapaciteta za studente. Doprinos su tada davali i sami studenti, na primer kroz akcije Dom solidarnosti 1973, davanjem dobrovoljnih priloga za izgradnju doma Karaburma i učešćem u izgradnji Studentskog grada.
Solidarnost je išla i dalje od ulaganja u zajednička dobra i budućnost dolazećih generacija, tako da su studenti pomagali kolegama koji nisu imali pravo na dom. Ranije su i vlasti i uprava u priličnoj meri tolerisali ilegalce, što je bio način da se većem broju ljudi obezbedi kakav-takav smeštaj, ako se već nije moglo izgraditi dovoljno kapaciteta. Na samom sajtu SC Beograd navodi se: „[k]rajem 50-ih godina u Studentskom gradu je stanovalo 5.340 redovno useljenih studenata i veći broj tzv. ilegalaca.“ Danas su se i ilegalci promenili. Dok su u socijalizmu to uglavnom bili studenti koje su kolege primile u sobu, danas su to oni koji su od nekoga dobili ili kupili mesto. Promenila se i politika upravljanja studentskim domovima, te su zakonom propisane velike kazne za ustanove i upravnike koji dozvole ilegalce u svom domu, dok sam ilegalac, kao i student koji mu je ustupio mesto gube pravo da sledeće godine konkurišu za dom. Još jedan važan momenat u čitavoj priči jeste to da sadržajima u okviru studentskog doma, kao što je recimo čitaonica, često mogu pristupiti isključivo stanari tog doma, čime se taj prostor uskraćuje svim onim studentima koji nisu u domu, ali imaju potrebu za njegovim korišćenjem.
Imamo, dakle, situaciju u kojoj se ne radi na povećanju kapaciteta domova shodno povećanju broja studenata, kriterijumi za dobijanje mesta u domu ne idu u prilog siromašnijim studentima, a nadzor se konstantno pooštrava kako bi se očuvao privid reda. Napravljen je zaokret od odgovornosti države da obezbedi adekvatne uslove za život studenata, ka odgovornosti studenta da izboksuje sebi krov nad glavom. Time se ignoriše uticaj gorepomenutih razloga, zbog kojih se životne i obrazovne šanse studenata razlikuju u zavisnosti od toga iz kog društvenog sloja dolaze.
No, hajde da vidimo šta su uopšte dobili oni koji su ostvarili pravo na dom. Po zakonu, studenti više nemaju pravo na apsolventsku godinu u domu.[5] Argument je da treba osloboditi mesto za nove studente, no očigledno je da presudnu ulogu igra novac i da apsolvent, ukoliko pristane da plati višestruko višu ekonomsku cenu, ima prednost u odnosu na mlađeg studenta koji bi plaćao budžetsku cenu. Ne smemo zaboraviti ni letnje cene, za mesece kada studenti nemaju obaveze na fakultetu, a kada se soba plaća znatno više nego inače. U suprotnom, studenti se moraju iseliti, pa tek za dva meseca mogu dobiti novu sobu. Organizacioni problem selidbe uglavnom prinudi studente da ipak pristanu da plaćaju više cene tokom leta, iako im u tom periodu dom često ne nudi ni osnovne sadržaje, kao što je recimo menza.
Kvalitet domova drastično varira širom Srbije. Dok u nekim gradovima postoje kapaciteti koji su pravi mali funkcionalno uređeni stanovi, ostale kapacitete uglavnom čine vrlo male sobe, od kojih mnoge nemaju kupatilo, pa čak ni česmu u sobi. I u okviru studentskog centra jednog grada postoje različite kategorije domova, tako da je student koji nema visok prosek često osuđen na dom koji može biti veoma neprijatno iskustvo (neodržavana spratna kupatila, prisustvo insekata, propali nameštaj…). Dalje, nemaju svi domovi iste usluge, pa tako u nekim domovima studenti internet i vešeraj moraju da plaćaju, dok su oni u nekim drugim domovima besplatni. Istina, u poslednjih nekoliko godina dosta domova je renovirano, no problem je što se o njima ne vodi dovoljno računa, te se u renoviranje uđe nakon mnogo godina potpunog raspadanja. Naime, aktuelne mere štednje odrazile su se i na ovo pitanje, što je za posledicu imalo i smanjenje broja domara koji treba da rade na njihovom održavanju. Tako nije neobično da, na primer, prilikom useljenja prijavite kvarove u sobi ili na spratu koji ostanu neotklonjeni sve vreme dok ste u domu.
S obzirom na to da država ne izdvaja dovoljno sredstava za njihovo održavanje, neki domovi se okreću komercijalnim uslugama, pa izdaju deo smeštajnih kapaciteta za šire stanovništvo. To ne treba da čudi budući da obrazovna delatnost i studentski standard nisu prioritet pri raspodeli državnog budžeta, i da se za pristojno funkcionisanje moraju tražiti dodatna sredstva, što se onda odražava na smanjenje kapaciteta domova.
Sve u svemu, nije lako dobiti mesto u studentskom domu, pogotovo ne ono koje pruža određen komfor. Neoliberalna obrazovna politika ne podrazumeva znatna infrastrukturna ulaganja da se izgrade novi stambeni kapaciteti i unaprede postojeći. Druženje u domu može ostati lepa uspomena, ali nerviranje zbog teskobnog životnog prostora, odsustvo tople vode u odgovarajućim terminima, jurnjava za funkcionalnom i čistom tuš-kabinom, sklanjanje stvari od buba, lepljenje prozora koji ne dihtuju i slično – ne doprinose rasterećenju tokom studiranja. A opet, postoji mogućnost da ne dobijete ni to.
Iz svega navedenog je jasno da za proklamovane ciljeve o unapređenju broja visokoobrazovanih stanovnika ne postoje temeljni preduslovi adekvatne potpore studentima. Svi plaćamo poreze od kojih, između ostalog, treba finansirati i adekvatnu infrastrukturu za studente. No kako se budžet dominantno puni PDV-om, dakle potrošnjom, koja je u deindustrijalizovanoj privredi s niskim (i sve nižim) platama smanjena, nema dovoljno sredstava za održavanje i razvijanje svih socijalnih pogodnosti. Za početak bi valjalo uraditi redistribuciju budžeta, tako da se razvijanje privrede, zdravstvo i školstvo stave u prvi plan, što bi pak zahtevalo promenu smera aktuelne politike, što niko još nije organizovano pokrenuo. Ako se ikad dođe do toga da se, između ostalog, traže i bolji podržavajući mehanizmi za studente, to bi podrazumevalo i raskid sa logikom jurenja proseka i polaganja ispita kako bi se ostvarilo pravo na dom i stipendiju. Već obrnuto, svima bi se obezbedili uslovi (dom i stipendije) kako bi mogli da uče. Hegemonijski neoliberalni diskurs na takve zahteve odgovara da „nije fakultet za svakog“, „da studenti treba da zasluže ove pogodnosti“, iako oni zapravo treba da budu osnov za razvoj studenata, a ne privilegija koja se stiče!
1 Mojić, D. 2012. Obrazovni resursi, orijentacije i delanje mladih, u: Tomanović et al. Mladi – naša sadašnjost. Istraživanje socijalnih biografija mladih u Srbiji; Beograd: Čigoja štampa. 2 Jarić, I., Vukasović, M. 2009. Faktori slabe efikasnosti studiranja u uslovima bolonjske transformacije visokog školstva u Srbiji. Filozofija i društvo, broj 2/2009, str. 119‒151. 3 Vukasović, M. 2009. Teorijsko razmatranje problema finansiranja visokog obrazovanja, u: Vukasović, M. (ur.), Finansiranje visokog obrazovanja u Jugoistočnoj Evropi. Beograd: Centar za obrazovne politike, str. 55. 4 Pravilnik o smeštaju i ishrani učenika i studenata, članovi 3, 4, 5, te izmenjeni član 19, koji prema Pravilnikuo izmenama pravilnika o smeštaju i ishrani učenika i studenata („Sl. glasnik RS“, br. 55/2012), glasi: „Kada veći broj kandidata od broja predviđenog za prijem u studentski centar ostvari isti broj bodova, prednost u rangiranju do broja predviđenog za upis ima kandidat: 1) koji je ostvario veći broj ESPB bodova; 2) koji ima manji broj godina studiranja; 3) koji ima veću prosečnu ocenu; 4) koji ima manji prihod po članu porodice.“ 5 „Studenti upisani u prvu godinu osnovnih studija školske 2006/2007, 2007/2008, 2008/2009. i 2009/2010. godine zadržavaju pravo da se finansiraju iz budžeta najduže godinu dana po isteku redovnog trajanja studija“, što je, dakle, isteklo s prošlom genracijom. Zakon o visokom obrazovanju („Sl. glasnik RS“, br. 76/2005, 100/2007 - autentično tumačenje, 97/2008, 44/2010, 93/2012, 89/2013 i 99/2014), član 124.
