Poslednjih dana se u javnosti sve više govori o potecijalnom odlasku kompanije Geoks (Geox) iz Vranja u kojem njihova fabrika obuće radi od 2016. godine.
Geoks je još 2012. godine potpisao ugovor sa Vladom Srbije prema kojem je ovoj kompaniji isplaćeno 11,25 miliona evra, odnosno 9000 evra po radniku uz obavezno zapošljavanje najmanje 1250 ljudi u roku od tri godine. Početkom 2016. godine je započeta proizvodnja u Vranju i ubrzo je i broj angažovanih radnika i radnica dostigao navedeni nivo.
Broj zaposlenih je sledećih godina održavan na istom nivou, međutim njihova radna prava i materijalni položaj su konstantno bili ugroženi o čemu ste mogli da čitate na Mašini i kroz direktna svedočenja radnica u intervjuima koje smo uradili 2016. godine i 2021. godine.
Kako piše Danas, na osnovu uvida u finansijke izveštaje iz APR-a subvencije su pokrile skoro 40 odsto troškova radne snage Geoksa u Vranju. Izjave državnih zvaničnika sugerišu da se subvencije isplate kroz uplate poreza i doprinosa, međutim Geoks je za pet godina po ovom osnovu u državnu kasu uplatio 640 miliona dinara, a još za porez na imovinu i druge lokalne poreze i naknade oko 54,5 miliona dinara, navodi Danas.
Iz toga sledi da je Geoks na osnovu subvencija dobio dvostruko više novca nego što je vratio u državnu kasu, piše Danas.
Za Maria Reljanovića, profesora radnog prava iz Centra za dostojanstven rad, sve ovo je samo potvrda da je Srbija postala „pogodno mesto za predatorski kapitalizam“.
„Takozvani strani investitori ne dolaze radi realizacije dugoročnih projekata razvojne proizvodnje, već koriste pogodnosti angažovanja niskoplaćene i obespravljene radne snage, koriste subvencije, iznose neometano profit iz zemlje, ne ulažu u svoje radnike i uglavnom nema reinvesticija, a još manje ulaganja u lokalnu zajednicu. Kada se pojave prve nevolje u poslovanju ili kada neka zemlja ponudi još povoljnije uslove, zatvaraju proizvodne pogone i iza njih ne ostaje ništa pozitivno“, rekao je Reljanović za Mašinu.
On ne vidi puno šanse da se u bliskoj budućnosti promeni odnos poslodavaca prema radnicima u Srbiji.
„Radnici su za njih samo potrošni materijal na kojem pokušavaju da uštede. A ona mesta koja zavise isključivo od jednog ili nekoliko takvih investitora će nakon njihovog odlaska ponovo biti na istom stepenu (ne)razvijenosti iako su radnici svojim radom stvorili značajan višak vrednosti, koji je raspodeljen izvan njihovih gradova i Srbije“, smatra Reljanović.
M.M.
