Danski ministar razvoja je pre dva dana najavio da će njegova zemlja donirati 13.4 miliona evra, odnosno sto miliona danskih kruna, zemljama u razvoju pogođenim klimatskim promenama. Time je Danska, kako piše Euronews, postala prva zemlja koja će ponuditi kompenzaciju za „štetu i gubitke“ koje globalno zagrevanje donosi zemljama siromašnog Juga.
Po nekim analizama razvijene zemlje su odgovorne za oko 80% emisija gasova sa efektom staklene bašte ispuštenih u atmosferu od početka industrijske revolucije (odnosno u proteklih 170 godina) do danas. Druge analize naglašavaju da su za polovinu GHG emisija odgovorne najrazvijenije zemlje u kojima živi tek nešto više od desetine stanovništva planete.
Istovremeno, nema dileme da nerazvijene i zemlje u razvoju već trpe veće posledice od ekstremnih klimatskih pojava, te da imaju i manje finansijske mogućnosti da ulažu u infrastrukturu za njihovo ublažavanje i saniranje posledica. U zemljama ranjivim na klimatske promene je u proteklih deset godina od poplava, suša i oluja zato stradalo čak petnaest puta više ljudi stradalo nego u zemljama koje Medjunarodni panel za klimatske promene (IPCC) vodi kao „sigurne“, navodi se u „Atlasu ljudske patnje“, njegovom ovogodišnjem izveštaju. Za ilustraciju je dovoljno pomenuti Pakistan. Istraživanja pokazuju da globalno zagrevanje, u začaranom krugu, dodatno doprinosi i rastu globalne ekonomske nejednakosti.
Međunarodne organizacije za borbu protiv klimatskih promena, uključujući i IPCC, se zato godinama uz dekarbonizaciju zalažu i za klimatsku pravdu, odnosno za to da bogatije zemlje, koje su svoje bogatstvo i stekle gurnuvši ostatak sveta na ivicu planetarne katastrofe, finansijski obimnije doprinesu borbi protiv klimatskih promena, ili bar podele finansijski teret posledica klimatske krize sa najugroženijima.
U te svrhe je pre desetak godina osnovan Zeleni klimatski fond u koji su bogatije zemlje članice zarekle da će do 2020. uložiti 100 milijardi dolara. Oxfam je, međutim, 2018. utvrdio da su investicije u ovaj fond znatno manje. Bogate zemlje su se prošle godine na COP26 klimatskom samitu UN-a složile da treba da postoji mehanizam za gubitke i štetu koju prave klimatske promene, ali nisu postigle saglasnost o finansiranju istog.
Danska se na individualno ulaganje obavezala na sastanku ministara održanom tokom ovonedeljnog zasedanja generalne skupštine Ujedinjenih nacija, a kojoj se generalni sekretar UN Antonio Gutiereš prethodno obratio sledećim rečima:
„Ljudi i privrede upravo trpe posledice i štetu, pa se njihovom saniranju mora i pristupiti bez odlaganja – počevši od sastanka COP27“. Gutiereš je dodao da je to pitanje klimatske pravde, međunarodne solidarnosti i poverenja. Najavljujući donaciju, danski se ministar razvoja složio sa njim, izjavivši sledeće.
„Velika je nepravda da najsiromašniji na svetu trpe posledice klimatskih promena kojima su najmanje doprineli“.
Kada je o alokaciji sredstava reč, trećina novca (4.4 miliona u jednom i oko milion u drugom paketu) će biti uloženo u „strateška partnerstva sa civilnim društvom“, odnosno organizacijama koje rade sa ranjivima i pogođenima, naročito onima iz regiona Sahare, dok će sličan iznos (4.7 miliona) biti uložen u osiguranje ranjivih i oštećenih.
Oko četvrtine donacija iz Danske (3.4 milione evra) biće usmereno na „strateške napore“ u korist pregovora o merama borbe protiv klimatskih promena koji su u toku pred međunarodni klimatski skup COP27. Da bi bilo jasnije čemu takvi „strateški napori“ služe, treba se setiti da naftna industrija troši milijarde na lobiranje protiv dekarbonizacije, za izuzeća postrojenja od zakona o zaštiti životne sredine i u korist negiranja naučnih dokaza o postojanju globalnog otopljavanja. Uz to, zemlje čija se privreda oslanja na proizvodnju i preradu fosilnih goriva imaju uticaj čak i na pomenute izveštaje o klimi koje objavljuje UN.
Da li bi, pored dobre volje zvaničnika, na ulaganja bogate manjine mogao da inspiriše i pritisak siromašnije većine? Naime, podsetimo, nedavno je procureo dokument koji pokazuje da se ugrožene zemlje spremaju da pred Ujedinjenim nacijama zahtevaju globalni porez „vezan za klimu i zasnovan na pravdi“, a koji bi obuhvatao poreze na ugljenične emisije, putovanja avionom, goriva koja koriste brodovi, porez na ekstrakciju fosilnih goriva i na finansijske transakcije.
Još jedan motiv za odvajanje novca za saniranje posledica globalnog zagrevanja u pogođenim krajevima mogla bi, naravno, biti i antiimigrantska politika kojoj Danska, konkretno, nije nesklona. Kako god bilo, možemo se samo nadati da će simbolična investicija od 13 miliona evra inspirisati i druge bogate zemlje da odvoje sredstva za ugrožene.
No, kako smo već komentarisali, od adekvatnog povećanja ulaganja u ublažavanje posledica klimatskih promena još je teže zamisliti temeljnu promenu ekonomskog sistema za koji se zalagala radna verzija trećeg dela Šestog izveštaja IPCC-a koja je krajem avgusta 2021. procurela u javnost. Naučnici koji su u njenom sastavljanju učestvovali konstatovali su da je neophodno drastično smanjenje emisija štetnih materija nemoguće postići dovoljno brzo u okvirima kapitalističkog modela ekonomije i prateće ekstraktivističke privrede orijentisane na rast.
I.K.
