U svojoj najnovijoj zbirci eseja o EU (objavljenoj pre sukoba oko Ukrajine), poznati levičarski intelektualac Peri Anderson (Perry Anderson) gleda na proklamovani cilj „sve čvršće Unije“ iz dvoznačne perspektive. S jedne strane, EU definiše „sve jaču Uniju“ kao jedan od svojih bazičnih ciljeva. S druge strane, američke vlade su promovisale zapadnoevropske integracije u smislu izgradnje bedema protiv zemalja državnog socijalizma. Blisko savezništvo sa zemljama EU ostalo je osnovni princip međunarodne politike SAD.
Alijansa je asimetrična i nije pošteđena od tenzija. „Kao i u prošlosti“, nastavlja Anderson, „nejednakost pakta između dve strane, drugačije intonirana, ali ne suštinski drugačija, počiva na neupitnoj vojnoj nadmoći Pentagona i finansijskoj kontroli Trezora tj. ministarstva finansija SAD (Department of the Treasury) nad svetskim bankarskim i trgovinskim sistemom, kojima Evropa nije u poziciji da konkuriše.“. Samim tim Anderson vidi projekat EU integracija ‘ukopan’ u njene veze sa SAD.
Andersonovi eseji preispituju rad ključnih intelektualaca sa obe strane Atlantika. On počinje tekstom koji se bavi analizama uticajnog levo-liberalnog istoričara Adama Tuza (Adam Tooze) o odnosima SAD i EU u dvadesetom veku, a posebno tokom Velike finansijske krize 2008. godine i nadalje. Sledeća dva eseja bave se političkom konstrukcijom „sve jače Unije“.
U prvom od dva eseja, on predstavlja rad Luk van Midelara (Luuk van Middelaar) koji je na posebno sofisticiran način izložio argumentaciju u korist stvaranja sve jače Evropske unije, a koja građane degradira u ulogu posmatrača. U drugom od dva eseja on iznosi još kritičnije poglede na ovu vrstu institucionalne arhitekture EU. Taj institucionalni dizajn dodatno proizvodi probleme sa legitimnošću i cementira veoma neujednačene obrasce razvoja. U završnom eseju, Anderson analizira prvi otvoreni prekid sa „sve jačom Unijom“: Bregzit.
Anderson započinje knjigu prateći putanju američkog liderstva tokom različitih faza dvadesetog veka i odnosa SAD sa Evropom. Njegova polazna tačka je istaknuti američki istoričar Adam Tuz, koji sebe pozicionira kao levog liberala. U svojoj knjizi „Crashed“ Tuz se bavi velikom finansijskom krizom 2008/2009. On tvrdi da su vlada i Centralna banka SAD-a same sprečile drugu depresiju tipa one iz 1930-ih. Kako Anderson ističe, Tuz se nedovoljno bavi faktorima koji stoje iza finansijalizacije i drugih strukturnih promena međunarodne privrede, što je dovelo do krize i uslovilo upravljanje krizom (krizni menadžment).
SAD su igrale ključnu ulogu u međunarodnom upravljanju krizom. Američke vlasti su vodile računa o evropskoj dimenziji krize i obezbedile su likvidnost u američkim dolarima evropskom finansijskom sistemu zbog čvrste transatlantske finansijske povezanosti. Tuz smatra Federalne rezerve inovativnijim nego što su zapravo bile. „Jer su skoro sve smele inovacije, ne samo u zaustavljanju krize, koje Tuz pripisuje američkim vlastima, bile pionirski primenjivane od strane njihovih japanskih kolega, dobrim delom i mnogo ranije, još od devedesetih“, ističe Anderson. A rezultat ovih inovativnih monetarnih politika ima veoma dvosmislene tendencije – rast duga i stagnaciju.
Tuz je mnogo kritičniji prema postupcima EU u krizi evrozone, posebno grčkoj krizi. Međutim, kako ističe Anderson, on ne dovodi u pitanje očuvanja evra kao ključni cilj. Po toj temi, on razmišlja u istom okviru sa ključnim akterima upravljanja finansijskom krizom EU. Njegova kritika ne doseže do osnovnih institucionalnih karakteristika monetarne unije i kriznog menadžmenta, koji su visoko tehnokratski i automatizovani (rule-based). Anderson pripisuje ovu slepu tačku Tuzovom mišljenju „da postoje valjani razlozi da se tehnokratska vlada brani od nerazumnih strasti masovne demokratije“.
Sledeća tri eseja bave se „evropskim poretkom“, pokušajima da se izgradi sve jača Unija bez opšte društvene rasprave i prvim otvorenim raskolom u Uniji. Anderson započinje ovaj blok radom Luka van Midelara, desnog liberala, „organskog intelektualca“ projekta evropskih integracija u gramšijanskom smislu. Sa jedne strane, van Midelar je istoričar i filozof, sa druge strane bio je savetnik najviših zvaničnika EU i politički aktivan u holandskoj (nacional-)liberalnoj partiji VVD. Njegovo glavno istorijsko delo, koje je steklo mnoga priznanja i prevedeno na mnoge jezike, bavi se političkom konstrukcijom EU.
Van Midelar brani izgradnju sve jače Unije koja minimizira demokratsko učešće. Pod uticajem Makijavelija, van Midelar ima evropski raison d’etat kao svoj implicitni normativni okvir. Još jedan intelektualni uticaj je mislilac iz 17. veka Gebrijel Node (Gabriel Naudé), koji je slavio pučeve kao potencijalni čin pravog državništva. Za van Midelara, zakulisno donošenje odluka koje promovišu projekat liberalne integracije, mogu biti ispravni postupci pravog EU državništva. On citira odluke Evropskog suda pravde iz 1963. i 1964. godine kojima je Sud pripisao primat zakonodavstvu EU nad nacionalnim zakonodavstvom. Ovog principa nema u osnivačkim ugovorima. Tim putem se Sud samovoljno unapredio.
Druga institucija koju van Midelaar smatra ključnom je Savet Evrope koji se sastoji od izaslanih ministara. I Savet se sastaje iza zatvorenih vrata i sklapa merodavne kompromise. Dakle, van Midelar se fokusira na izvršne i pravosudne grane državne vlasti, jedva obraćajući pažnju na političke partije i parlamente. „Pošto Evropskom parlamentu nedostaje bilo kakav uobičajen karakter zakonodavnog tela, van Midelar ga sasvim realno označava kao eventualnu dvorsku muziku pri snagama Unije“, nastavlja Anderson i sumira da van Midelar „ne okleva da pozdravi osnivanje unije u kojoj su građani skoro potpuno pasivni, nemaju bilo kakvu značajniju ulogu u njenoj izgradnji, niti joj poklanjaju mnogo pažnje“.
Ipak, van Midelar uviđa granice tehnokratskog, automatizovanog kreiranja političkih mera – što jeste kvalitet njegove knjige o kriznom menadžmentu u EU koji Anderson donekle potcenjuje. Za van Midelara, krize izazivaju potrebu za suštinski političkim odlukama. A opet, naglašava ključnu ulogu izvršne vlasti države (i nacionalne i EU) u suočavanju sa krizom. On ukazuje na potrebu legitimizacije antikrizne politike i potrebu za korektivnom opozicijom. Međutim, to je pre javna debata kao spektakl nego učešće javnosti u donošenju odluka gde treba artikulisati opozicione stavove. Van Midelar favorizuje državnu vlast koja je politička, ali u isto vreme izolovana od pritisaka širokih narodnih slojeva.
U sledećem poglavlju, Anderson se poziva na kritičniju procenu institucija EU od strane intelektualaca sa „tradicionalnijim” stanovištima. Pravni stručnjaci poput Ditera Grima (Dieter Grimm), bivšeg člana nemačkog ustavnog suda, gledaju na samoproglašavanje Evropskog suda pravde mnogo kritičnije od van Midelara. Grim kritikuje sveobuhvatnu kvazi-konstitutucionalizaciju zakonodavstva EU. On predlaže da se političke odluke de-konstitucionalizuju i ostavi više prostora odlukama birača i reviziji od strane zakonodavaca. Uloga Evropskog parlamenta je do sada bila prilično ograničena, iako se vremenom postepeno povećavala. Kako ističe Anderson, parlament ko-odlučuje /sa Savetom/ o zakonodavstvu, može da odbije, ali ne i da menja budžet koji je predložila Komisija i može da odbije, ali ne i da bira komesare koje predlaže predsednik Komisije.
Iako je učešće na izborima za Evropski parlament prilično malo i da očigledno postoji značajan jaz između biranih predstavnika i biračkog tela, Anderson vidi relevantnu ulogu Evropskog parlamenta u izgradnji „elitnog konsenzusa“ i obezbeđivanju „doze legitimnosti koju zahteva svaki liberalni poredak koji iole drži do sebe”. Ali Evropska komisija ima važniju ulogu u institucionalnom sistemu EU. Kao što Anderson zapaža, njeno osoblje je uglavnom regrutovano među (neoliberalnim) ekonomistima od sredine 1980-ih, dajući administraciji poseban profil. Ogroman broj lobista, koji uglavnom zastupaju korporativne interese, pokušava da utiče na politiku Komisije. Ona uživa isključivu moć predlaganja zakona iako se de facto konsultuje sa predstavnicima država članica. Ona nadgleda sprovođenje sporazuma od strane država članica. Dakle, zadobija sudska ovlašćenja. Evropski sud pravde je poslednja instanca u slučaju parnice.
Pored toga, Evropska komisija ima izvršna ovlašćenja. Dakle, podela vlasti u stvari ne važi u EU. Dok je Evropska komisija bila pokretačka snaga neoliberalnog „Projekta jedinstvenog tržišta“ i koncepcije monetarne unije, Evropski savet koji se sastoji od predstavnika nacionalnih vlada postao je glavni krizni menadžer. Moć država članica je de facto nejednaka. Kao što Anderson podvlači, odlučujuću reč imaju Nemačka i Francuska. Međutim, što se tiče evrozone, Evropska centralna banka je druga ključna institucija koja se bavi krizom. Ograničenja mandata ECB su bila predmet žestokih političkih i pravosudnih sukoba.
ECB ne podleže demokratskoj kontroli. Kao što Anderson zaključuje: „U EU su od demokratske odgovornosti najudaljenije upravo one institucije koje imaju najveći uticaj na svakodnevni život većine ljudi: Evropski sud pravde, Evropska centralna banka, Evropska komisija.” Ovom političkom načinu integracije i njegovim posledicama nedostaju opšta prihvaćenost i legitimitet. Godine 2005. Ustavni ugovor, koji je trebalo da ‘posveti’ i time zajamči neoliberalni način integracije, jasno je odbijen na referendumima u Francuskoj i Holandiji.
Način integracije u EU zacementirao je veoma neujednačene strukture razvoja, posebno u zoni evra, što je nadalje razvilo centrifugalne političke tendencije. One su se prvo pojavile tokom krize evrozone unutar same evrozone, najvidljivije u Grčkoj. Leva grčka vlada bila je strogo disciplinovana – a zemlja je ostala u evrozoni. Prva zemlja koja je izašla iz EU bila je Velika Britanija, glavna članica EU koja nije u evrozoni. Anderson poslednje poglavlje posvećuje Bregzitu. On s pravom ističe da Velika Britanija ne bi mogla tako lako da napusti EU da je bila članica evrozone.
Anderson, međutim, previđa koliko su duboko finansijski interesi londonskog Sitija bili ušančeni protiv članstva u evrozoni. On razmatra dvosmisleni odnos britanskog establišmenta prema projektima evropskih integracija. S jedne strane, vlade Ujedinjenog Kraljevstva su težile ključnoj ulozi u EU, a sa druge su odustale od ključnih koraka integracije, posebno monetarne unije. Kao što Anderson podvlači, ovo poslednje je impliciralo da se Velika Britanija samoizolovala iz domena donošenja ključnih odluka. Ključni britanski intelektualci nisu diskutovali institucije EU i pravac razvoja EU još od Mastrihtskog sporazuma.
Anderson ne razmatra eksplicitno institucionalnu skrajnutost Velike Britanije u evropeiziranom menadžmentu Velike finansijske krize, koji je prvenstveno bio ograničen na evrozonu. On takođe zanemaruje višestruke sukobe oko upravljanja finansijskim tržištima, koji su okretali London protiv kontinentalnih država članica evrozone. Čini se da Anderson nedovoljno uzima u obzir monetarna pitanja koja su duboko delila UK od ostatka EU.
Anderson ističe da su i grupacije pristalica i protivnika Bregzita bile duboko podeljene iznutra. Slogan „vraćanje kontrole“ kampanje za Bregzit imao je različite implikacije za različite klase. Niže, narodne klase su se nadale većoj kontroli svoje „sopstvene sudbine“ izlaskom iz EU, dok su viši slojevi želeli širi prostor za kurs slobodne trgovine. Kampanja za Bregzit je veoma snažno odjeknula u širokim narodnim masama.
„Jedina socio-ekonomska grupa u kojoj je većina glasala za ostanak bio je onaj najboljestojeći sloj“, primećuje Anderson. On dodaje da stvari izgledaju drugačije gledajući iz generacijske perspektive gde su mladi preferisali ostanak, dok su stariji želeli da napuste EU. Na kraju ovog eseja, Anderson se vraća na pitanje demokratije, koje je takođe bilo bitno pitanje tokom debate o Bregzitu. On ističe da, iako britanski politički sistem sadrži predmoderne elemente (kao što je Dom lordova), „Britanske vlade mogu opstati samo ako uživaju većinu u Donjem domu Parlamentua (House of Commons)“. U EU, nasuprot tome, izvršioce postavljaju vlade, parlamentarnim izborima ne dobija se ni vlada ni opozicija; procedure na svakom institucionalnom nivou Unije, uključujući njene sudske i finansijske organe, obavijene su velom tajne; odluke vrhovnog suda su neizmenljive“.
Pitanja demokratije i zaštite ključnih institucija EU od pritisaka i uključivanja naroda su ključna pitanja za sva četiri eseja u knjizi. Politički isključujući i društveno otuđujući dizajn institucija EU je doduše omogućio neizbalansiranu „sve jaču uniju“, a opet, isti taj dizajn je njena Ahilova peta. EU se ne drži nivoa svojih izvikanih demokratskih standarda. Početni legitimitet njenog upravljanja krizama je dosta nizak. Trenuci krize takođe su bili trenuci dezintegrativnih tendencija. Andersonovi eseji su veoma vredan doprinos razumevanju političke dinamike evropskih integracija i dezintegracija.
Sa engleskog preveo: Nebojša Milikić
