Deca i internet – dobar drugar ili čudovište iza ekrana?

Deca su sve više izložena nasilju na internetu, ali pozivanje na odgovornost gigantskih kompanija zbog štetnih sadržaja neće uroditi plodom bez oštre reakcije samih državnih institucija.

Uoči drugog rođendana COVID19, sve je jasnije koliko su posledice krize javnog zdravlja, pa potom i celog društvenog sistema u pokušaju da se na tu krizu odgovori, sveobuhvatne. Pandemija je uticala na sve sfere naših života – na koji način radimo, družimo se, učimo, kupujemo, zabavljamo ili upoznajemo se s novim ljudima. U izolaciji, tokom socijalnog distanciranja, veći deo našeg života prešao je na onlajn.

Ipak, dok se početkom nove školske godine javna diskusija mahom svodila na to da li će đaci morati da nose maske ili ne, čini se da smo, kako je pandemija odmicala, sve ređe postavljali pitanje kako kriza utiče na decu. I još bitnije – kako deca reaguju na drastično restrukturiranje života koje se desilo prelaskom na onlajn modus operandi?

Za neku decu, onlajn način funkcionisanja, sa izuzetkom onlajn nastave, nije bio novitet – u šalama da se nove generacije rađaju s tabletima u rukama ima i istine. Podaci na globalnom nivou ukazuju da, uključujući i tzv. zemlje u razvoju, deca uzrasta do petnaest godina koriste internet u istoj meri u kojoj to čine odrasli uzrasta od 25 do 74 godine, a kad je reč o mladima starosti od 15 do 24 godine, za njih je dva do tri puta izvesnije da će koristiti internet nego starije osobe. Drugim rečima, jaz u upotrebi interneta između alfa generacije i milenijalaca je veći nego jaz između milenijalaca i njihovih roditelja.

Studija koju je sproveo Ofcom, regulatorno telo za telekomunikacije Ujedinjenog Kraljevstva, ukazuje da je tokom 2020. godine 97% dece uzrasta od 5 do 15 godina bilo onlajn. Za pristup internetu deca su najčešće koristila laptop, tablet ili mobilni telefon, konzole ili smart televizore, a zatim i desktop računare.

Za šta deca koriste internet? Na internetu je 97% njih gledalo video sadržaj, 71% je igralo igrice, 65% se dopisivalo, a 55% je koristilo društvene mreže. Ipak, više od polovine dece uzrasta od 12 do 15 godina doživelo je neko loše iskustvo na internetu, najčešće to da je u kontakt s njima stupila osoba koja im je nepoznata, ili im je zatraženo da pošalju svoje fotografije. Izveštaj Europola ovo potvrđuje – u prvim mesecima pandemije uočen je porast seksualne eksploatacije dece na internetu.

Da li je internet dobar za decu?

Internet je medijum koji pruža neograničene mogućnosti, ali istovremeno svoje korisnike i korisnice izlaže i neograničenoj ranjivosti. Oni najmlađi su ujedno i najranjiviji. I upravo se između neograničenih mogućnosti i neograničene ranjivosti nalazi i odgovor na ovo pitanje.

Nalazi istraživanja koja su pratila uticaj digitalnih tehnologija i interneta na blagostanje dece na prvi pogled su oprečni. Dok neke od studija ističu pozitivan uticaj na razvoj socijalnih veština i samopouzdanja u komunikaciji s drugima, druge ukazuju na efekat otuđenja od oflajn sveta, prijatelja i roditelja, i usamljenost kao posledicu toga.

Odakle ta razlika? U vremenu provedenom za ekranom. Podaci pokazuju da deca i tinejdžeri u toku jedne sedmice ispred ekrana provedu i do 44,5 sati. Drugim rečima, puno radno vreme.

otac sa bebom
Foto: Matthew Henry / stocksnap.io

Previše vremena provedenog pred ekranom rezultira brojnim negativnim posledicama po dečje fizičko i psihičko zdravlje, upozoravaju stručnjaci. Na prvom mestu povećava se šansa za gojaznost, jer vreme pred ekranom isključuje fizičku aktivnost. Pored toga, dolazi i do poremećaja sna – deca sve kasnije, ali i sve teže, idu u krevet, neretko i s tabletima i mobilnim telefonima. Treća posledica se tiče mentalnog zdravlja – deca i tinejdžeri koji provode oko osam sati dnevno gledajući u ekran imaju veće šanse da obole od depresije, anksioznosti, kao i od poremećaja pažnje, poput ADD i ADHD.

Međutim, najviše zabrinjava stanjenje korteksa mozga dece uzrasta od 9 do 10 godina koja su pred ekranom provodila više od sedam sati dnevno. Iako sedam sati pred ekranom deluje ekstremno, s prelaskom na onlajn nastavu ova satnica nije više toliko nedostižna. Tokom pandemije deca su u proseku provodila oko šest i po sati onlajn, a skoro polovina njih je osećala da je to previše.

Pored ovih zdravstvenih rizika, izazvanih vremenom provedenim za ekranom, internet pred decu postavlja mnoge druge opasnosti i ranjivosti, ali i mogućnosti.

Čudovišta iza ekrana

Podaci nam pokazuju da je jedna od posledica pandemije bio i porast rizika s kojima se deca suočavaju na internetu. DQ institut je ukazao da je u toku prošle godine dve trećine dece uzrasta 8–12 godina širom sveta bilo izloženo nekom od digitalnih rizika. Neki od najzastupljenjijih rizika koji se izdvajaju jesu vršnjačko nasilje, to jest sajberbuling, kontakti s nepoznatim osobama, često seksualne prirode, izloženost nasilnom i/ili seksualnom sadržaju i zavisnost od društvenih mreža i igrica. Ove rizike možemo podeliti u tri skupine – rizično ponašanje dece usmereno ka drugima, rizičan sadržaj i rizični kontakti.

Rizično ponašanje dece na internetu usmereno ka drugima jeste ponašanje dece koje povređuje druge. Najčešći oblik ovog rizika je vršnjačko nasilje na internetu – sajberbuling. Skoro polovina dece, 45% njih, doživelo je sajberbuling a čak 28% je dobilo pretnje preko interneta, sugeriše DQ izveštaj. Ovo je u skladu sa izveštajem izraelskog startapa L1ight, koji je u toku prvog meseca pandemije ukazao na porast od čak 70% digitalnog vršnjačkog nasilja, pre svega na društvenim mrežama i drugim digitalnim kanalima komunikacije.

Deca na internetu se susreću i s rizičnim sadržajem. Ovakav sadržaj nije prilagođen dečjem uzrastu, te decu uznemirava ili ima negativan uticaj na njihovo blagostanje. Pornografija je svakako najuočljiviji primer ovakvog sadržaja, i o uticaju pornografije na dečji razvoj znamo dosta. Usvajanje pogrešnih uverenja o seksu, pogotovo kada je reč o nasilnom sadržaju, nešto je na šta ukazuju i zvanične institucije.

Ipak, ono što predstavlja poseban rizik jeste rizičan sadržaj s kojim se deca susreću na mestima na internetu koja se smatraju prilagođenim deci, poput platformi za igrice i društvenih mreža namenjenih deci.

Čak 13% dece je zavisno od igrica, te je veza između nasilnih video igrica i nasilničkog ponašanja, praćenog smanjenjem empatije, socijalno prihvatljivog ponašanja i osetljivosti na agresivnost, na koju je ukazala Američka psihološka asocijacija još pre više od pola decenije, vrlo važna kad govorimo o vršnjačkom nasilju.

Pored uticaja nasilnih igrica na vršnjačko nasilje, internetske igrarije kriju još jednu opasnost, koja se nalazi u tzv. izazovima. Izazovi su društvene igre na internetu, gde se igrači međusobno izazivaju. Jedna od ovakvih igara bila je i „Plavi kit“ (Blue whale), popularan 2016. godine. Neki od izazova u ovoj igrici bili su i samopovređivanje i samoubistvo, za koje se saznalo pretragom za „Plavi kit“ tipičnih heštagova na profilima žrtava na društvenim mrežama.

Izvor: pxfuel.com

I upravo je od društvenih mreža zavisno 7% dece. Društvene mreže poput TikToka predstavljaju mesto drugih opasnih izazova, poput Benadryl izazova, u kome su deca uzimala potencijalno smrtonosno velike doze leka protiv alegrije, kako bi izazvali halucinacije, ili Black-out izazova, u kome su deca zadržavala dah što duže, što je za jednu desetogodišnju devojčicu bilo fatalno. U najnovijem TikTok izazovu, aktuelnom u trenutku pisanja ovog teksta, deca ležu na pešačke prelaze i čekaju da se pojavi vozilo, rizikujući i svoj život, ali i živote drugih učesnika i učesnica u saobraćaju.

Pored izazova, posebnu opasnost za decu na društvenim mrežama predstavljaju i algoritmi. Targetiranje algoritmima korisnika i korisnica društvenih mreža, poput Tvitera, Instagrama ili Fejsbuka, nije nešto novo – targetirano reklamiranje i nuđenje sadržaja deo je naše onlajn svakodnevice. Međutim, za razliku od odraslih, deca nemaju znanja ni sposobnosti da kritički procenjuju sadržaj koji do njih dolazi.

Prema podacima studije koju je sprovela Evropska unija, čak 21% tinejdžera uzrasta 11–16 godina bilo je izloženo štetnom sadržaju koji je promovisao mržnju (12%), poremećaje u ishrani, a posebno anoreksiju (10%), samopovređivanje (7%), konzumaciju narkotika (7%) ili samoubistvo (5%). Kada je reč o sadržaju koji je seksualan ili promoviše nasilje, DQ institut je ukazao da mu je bilo izloženo čak 29% dece uzrasta od 8 do 12 godina.

Sa druge strane, istraživanje Fondacije 5Rights pokazalo je da društvene mreže Instagram, TikTok i Fejsbuk deci od 13 do 17 godina, nakon samo 24 časa od trenutka kad otvore nalog (istraživači su koristili avatar tj. lažni nalog) nude ovakav sadržaj. Dok su mlađi tinejdžeri najpodložniji sadržaju koji promoviše samopovređivanje, starije tinejdžerke su najčešće targetirane sadržajem koji promoviše nerealne slike tela i, kao način za njihovo postizanje, dijete i izgladnjivanje.

Ovo istraživanje je pokazalo i da je odraslim korisnicima društvenih mreža trebalo samo nekoliko sati da upsostave kontakt s decom, tražeći ili nudeći im pornografski sadržaj. I upravo to predstavlja treći tip rizika s kojim se deca suočavaju na internetu, a koji se tiče rizičnih kontakta. Ovakvi kontakti s nepoznatim odraslim osobama su realnost za čak 17% dece. Drugim rečima, tokom pandemije koronavirusa, nisu samo deca više vremena provodila na internetu, već i seksualni predatori i pedofili.

Uprkos uverenju da pedofili i seksualni predatori vrebaju iz mraka dark veba, činjenica je da su oni svuda, pa čak i na kids friendly platformama. Jedna od njih je i platforma Roblox, zamišljena kao mesto na kome deca mogu da stvaraju i igraju igrice, a na kojoj je otkrivena mreža virtuelnih striptiz klubova u kojoj avatari dece izvode ples u krilu ili imaju virtuelan seks sa zainteresovanim (odraslim) patronima.

Internet kao dobar drugar

Koliko god rizici s kojima se deca suočavaju na internetu bili zastrašujući, internet nudi i brojne mogućnosti za razvoj i rast dece. Ali kao i vatra, u zavisnosti od načina na koji ga deca koriste, on može biti njihov najbolji drugar ili čudovište iza ekrana.

Prelazak na onlajn nastavu tokom pandemije ukazao nam je na jaz koji deli privilegovane od onih manje privilegovanih. Prema podacima UNESCO-a, polovina dece širom sveta čije su škole prešle na onlajn nastavu tokom pandemije nije imalo pristup računaru. Digitalni jaz se odnosi i na infrastrukturna pitanja, poput pristupa internetu, ali i na veštine poput informatičke pismenosti. Države širom sveta se užurbano trude da ovaj jaz premoste, ali ne uvek i uspešno – na primer, dodela školskih tableta sa internetom đacima u Beogradu je sjajna, ali je deci iz siromašnijih krajeva Srbije ta pomoć verovatno mnogo potrebnija.

Prelazak na onlajn nastavu ukazao je na neke od problema koje digitalni jaz izaziva, ali čak i pre pandemije, širom sveta su pokretani programi s ciljem da ovaj jaz prevaziđu. Jedan od njih je i EDGE, aktivan u Indiji, Bangladešu i Nepalu, koji digitalno opismenjuje devojčice iz marginalizovanih zajednica. Uz digitalnu pismenost, one usvajaju i veštine kritičkog razmišljanja i znanja engleskog jezika, preko potrebnih kada je upotreba interneta u pitanju. Dosad je kroz ovaj program prošlo preko 14.000 devojčica, a neke od njih su, usvajajući ove veštine, uspele da izbegnu dečji brak i ostanu u školi, umesto da se nađu na tržištu dečjeg rada.

Uz usvajanje veštine kritičkog razmišljanja, internet može biti mesto na kome deca uče i razvijaju veštine koje im formalno obrazovanje ne nudi. Uz brzu internet pretragu, lako je naći niz različitih besplatnih onlajn kurseva namenjenih deci. Takođe, razne nevladine organizacije širom regiona su tokom perioda pandemije organizovale besplatne onlajn radionice na temu nenasilja, komunikacije, prijateljstva, partnerskih veza i mentalnog zdravlja namenjene tinejdžerima.

Na ovakvim kursevima i radionicama deca ne samo što usvajaju nove veštine već se i međusobno povezuju. I upravo je taj element povezivanja vrlo važna mogućnost za dečji razvoj i blagostanje koju internet pruža. Održavanje kontakta s članovima porodice i prijateljima pomoću videopoziva tokom COVID19 nisu koristili samo odrasli, već i deca.

Osism toga, internet može biti i prostor – pogotovo u trenutku globalne krize, što pandemija koronavirusa svakako jeste – u kome će deca i tinejdžeri dobiti i psihološku podršku, što smo mogle i da vidimo, kada su, od samog početka pandemije, različita psihoterapeutska udruženja nudila besplatno svoje usluge.

Bezbednost dece na internetu – ko je odgovoran?

COVID-19 je ukazao na brojne aspekte društvene krize, mnogo šire od trenutne pandemije, i nejednakosti koje ona izaziva. Opasnosti, ranjivost i mogućnosti s kojima se deca suočavaju na internetu nisu izuzetak. To upravo potvrđuje digitalni jaz, a pogotovo jaz u digitalnoj pismenosti, neophodnoj za bezbedno korišćenje interneta. Jednim delom je ovaj jaz i generacijski, jer generacije današnjih roditelja, za razliku od njihove sopstvene dece, nisu odrasle na internetu. Generacije današnjih roditelja rasle su sa internetom, ali u odraslom dobu i pokušajima da svojoj deci obezbede osnovne uslove za život, fokus pažnje im je pomeren – s praćenja najnovijih dostiguća u IKT sferi na pokušaje preživljavanja.

Ovaj digitalni jaz je takođe i druga strana ekonomskog jaza – dok oni bogatiji i privilegovaniji svojoj deci mogu da otvore vrata mogućnosti koje internet pruža, i naučiti ih kako da ga bezbedno koriste, za decu onih ostalih su rezervisane samo opasnosti, ako uopšte i imaju pristup internetu.

Vrlo je lako krivicu svaliti na roditelje pojedinačno, ali odgovornost za bezbednost dece na internetu je sistemska, kao što je i sam digitalni jaz sistemska posledica loših državnih politika. Retki pokušaji državnih edukativnih kampanja, poput ove, svojom nesposobnošću da na pravo mesto adresiraju problem bezbednosti dece na internetu to i potvrđuju. Ma koliko ovaj edukativni spot bio dobar u smislu komunikacije sa svojom ciljnom grupom, decom, nemoguće je ne postaviti sledeće pitanje – da li će ova poruka uopšte i doći do dece kojoj je potrebno da je čuju, jer deca retko gledaju nacionalni medijski servis, a sasvim izvesno ne u terminu informativnih emisija poput Dnevnika, kada je ovaj spot i emitovan?

Ipak, odgovornost se često prebacuje na roditelje, iako oni apsolutno nikakvu podršku nemaju ni u izgradnji sopstvenih kapaciteta da se upoznaju sa svim načinima na koje njihova deca mogu biti ugrožena na internetu, a još manje da nakon toga svoju decu i zaštite.

Čak i kada roditeljima kažemo da instaliraju alate za roditeljsku kontrolu na uređaje, ili da limitiraju vreme za ekranom svojoj deci, srž problema se ne rešava – na internetu, kao i u oflajn svetu, mnoge nepoželjne, pa i nasilne prakse država toleriše, eksplicitno ili implicitno, samo zato što generišu profit.

Onlajn sadržaj generiše profit, bilo da je reč o pay-for-view video sadržaju i igricama, ili o naizgled onom besplatnom, poput društvenih mreža, koji zarađuje targetiranim reklamama. Pozivanje na odgovornost gigantskih multinacionalih kompanija za sadržaj i ponašanja koja tolerišu neće uroditi plodom sve dok dolazi od zabrinutih roditelja – neophodna je oštra reakcija samih državnih institucija.

Nažalost, dok države plešu svoj ples s privatnim kapitalom ovih kompanija, građani i građanke plaćaju cenu, bez obzira na to da li su odrasli ili su deca.

Prethodni članak

Intervencija crnom: završni događaj izložbe „Spoznaj! Odupri se! Reaguj!“, izložba o političkom performansu devedesetih

Novi Predlog izmena i dopuna Zakona o slobodnom pristupu informacijama: najviši organi nedodirljivi

Sledeći članak