Čime god se pravdala, svaka hegemonija gleda da postojeće stanje održi i predupredi promenu. Takav je i kapitalizam koji, da bi ulepšao sebe, demonizuje prošlost. Što je socijalizam gori, ovaj je bolji. Prošlost je neizvesnija od budućnosti jer se hegemonija reprodukuje. Najpre materijalno, međunarodnim konvencijama, ugovorima i organizacijama koje pravo kapitala stavljaju iznad nacionalnih zakona, a zemljama nameću „slobodnu“ trgovinu gurajući ih u dužničko ropstvo.
Kada se koncentrisana ekonomska moć pretoči u političku, počinje kulturna reprodukcija kapitalizma: izmišljanje prošlosti, prevrednovanje sadašnjosti, izbacivanje opasnih pojmova (klasa, eksploatacija, siromaštvo) u korist onih bezopasnih (identitet, diskriminacija, isključenost) i sužavanje opsega socijalne pravde.
Ove podmukle trendove sve je teže uočiti, ali nije nemoguće, zahvaljujući kritičarima čije teze odolevaju vremenu. Jedan od njih je Majkl Parenti (1933), politikolog i antiratni aktivista koji se bavio brojnim temama, uključujući političku ekonomiju, kulturu, ideologiju i američki imperijalizam.
Tema knjige „Crnokošuljaši i Crveni“ (Blackshirts & Reds, 1997) koju je prošle godine, po prevodu Marije Filipović, objavio „Balans knjige“, jeste simbioza kapitalizma i fašizma. Kapitalisti su fašizam, tokom čitave njegove istorije, koristili kao ofanzivno i defanzivno sredstvo gomilanja bogatstva i moći. Iz toga sledi da fašizam nije, kako se na prvu loptu smatra, nikakva iracionalna ideologija, već vrlo racionalan instrument ostvarivanja ciljeva kapitala po svaku cenu.
Kolika je ta cena i ko je plaća?
Ofanzivna i defanzivna uloga fašizma
Svoju ofanzivnu ulogu fašizam je igrao u tzv. tržišnim reformama. Poslužio je, kako Parenti u prvom poglavlju pokazuje, da manipulacijom iracionalne simbolike (naroda, krvi, tla) osigura racionalne ciljeve klasne dominacije. A to može samo nauštrb potreba i volje narodne demokratije. Iako se Hitlerov režim nazivao nacionalsocijalističkim, teško da je bio socijalistički. Naprotiv: omogućio je najvećim nemačkim korporacijama (I.G. Farben, Krupp i druge) da masno zarade od uništavanja domaćeg radništva i sindikalizma, a potom od iskorišćavanja logoraške radne snage.
U Italiji su Musolinija od samog početka podržavale interesne grupe iz industrije, bankarstva i agrobiznisa. Za Musolinijev „marš na Rim“ iz 1922. godine kapitalisti su priložili 20 miliona lira. Zauzvrat je ovaj, do 1924. godine, pogasio opozicione novine i socijalističku i druge stranke, koje su zajedno imale većinu glasova. U tome je, kao i Hitler, imao podršku najviših vojnih oficira, šefova policije ali i paravojnih grupa (squadristi) koje su, kao i u Nemačkoj (SA), vršili teror koji je najpre bio antiradnički, a tek onda šovinistički.
Defanzivnu je ulogu fašizam, u obe zemlje, odigrao pod izgovorom spasavanja od komunizma. U odbrani od „crvene kuge“ obezakonjeni su štrajkovi, imovina sindikata oduzimana, a propisi o minimalnoj zaradi i bezbednosti na radu su oslabljeni. Naknade za prekovremeni rad su ukidane i privatizovane su brojne čeličane, elektrane i banke. Država je garantovala povraćaj kapitala na korporativna ulaganja, uz preuzimanje rizika i pokrivanje većine gubitaka. U Italiji je ponovo bio uveden dečiji rad.
Parenti piše da većina pisaca, uprkos svemu ovome, ignoriše blisku saradnju fašizma sa kapitalom. Upozorava da je pogrešno izjednačiti fašizam sa državnim vlasništvom i kontrolom poslovanja. Zapravo je suprotno: „ako fašizam išta znači, onda znači sveobuhvatnu vladinu potporu biznisu i represiji proradničkih snaga“, navodi on.
Vuk dlaku menja, ali ćud nikada
Nakon 1945. godine, nacizam i fašizam nisu iskorenjeni. Niti je to bilo moguće jer su, u bipolarnom svetu, ostali životno važni za kapitalizam. U drugom poglavlju Parenti navodi da su, već krajem četrdesetih godina, nemački konzervativci za nirnbernško suđenje krivili jevrejski i komunistički uticaj. Italijanski partizanski pokret je postao sumnjiv i nepatriotski. U brojnim kapitalističkim zemljama, istorija je izvrtana naopačke: u Italiji, fašisti su oslobađani a partizani hapšeni; u Francuskoj, višijevske kvislinge pravda jedva da je dotakla, dok su u Južnoj Koreji sluge japanskog okupatora angažovane u suzbijanju levih demokratskih snaga. Što je kapital jači, jača je i patriotizacija kriminala.
Sve ove trendove, prema Parentiju, povezuju američki interesi. Gotovo čitav dvadeseti vek, američka spoljna politika je gušila revolucionarne vlade i pokrete po svetu. Najpre je Makinlijeva administracija ratovala protiv naroda na Filipinima, pobivši više od 200.000 muškaraca, žena i dece. Kapitalizam je branjen i u Kini (gušenje Bokserskog ustanka), na Havajima, Kubi ali i u Portoriku, Nikaragvi, Hondurasu, Dominikanskoj Republici i drugim zemljama. Vojnim pučom je 1973. svrgnut Salvador Aljende, prvi marksistički predsednik na zapadnoj hemisferi.
Naprosto, marksizam ne sme da prođe.
Parenti piše da vladajuće klase ne mrze komunizam zbog političke demokratije koju sputava, već ekonomske demokratije na koju poziva. Zbog snažne preraspodele bogatstva, decentralizacije ekonomskog odlučivanja i jačanja položaja radnika, žena i drugih ugnjetavanih grupa. A to nije dobro, kad ste kapitalista.
Zato se političari trude da održe „mir“, jer to je mir za vladujuću klasu. Zato pozivaju na „stabilnost“, jer se tako ukorenjuju kriminal i eksploatacija. Zato jure „ekonomski rast“ koji izobilje svima obećava – jer ga malobrojnima stvara.
Nijansirani pogled na komunizam
Već ovo je dovoljno da se preispita viđenje komunizma. Kada se on danas pomene, pomislimo na vladavinu terora, masovna ubijanja neistomišljenika i ekonomski očaj. Zato Parenti, u ostatku knjige, nudi nijansiraniji uvid u realnost komunizma, ali ne i apologiju staljinizma. Naprotiv: samo se autentičnim viđenjem stiču prave lekcije za budućnost.
Parenti ističe da je prirodu komunističkih režima lakše shvatiti kada se zna da su njihove zemlje bile pod stalnom pretnjom kontrarevolucionarnih subverzija, vojnih intervencija i finansijsko-trgovinskih sankcija od strane SAD, NATO i međunarodnih tela poput MMF-a i Svetske banke. Po izlasku iz Prvog svetskog rata 1917. godine, Sovjetski Savez se naredne tri godine suočavao sa intervencijom četrnaest kapitalističkih zemalja. Kuba je pod trgovinskim embargom od 1960. godine.
Godine revolucionarnog previranja pa svetskog i građanskog rata su kod boljševika pojačale ono što Parenti naziva psihologijom opsadnog stanja. „Unutrašnje i spoljašnje opasnosti zahtevaju centralizovanu vlast koja nikome nije po volji, kao što nije bila ni u Sovjetskoj Rusiji 1917, ni u sandinističkoj Nikaragvi 1980. godine“, navodi on. Ta realnost zaslužuje priznanje, barem koliko i stalno ponavljana komunistička nepočinstva.
Njih je bilo, naročito u staljinizmu iako nisu bila istorijski nužna. „Potreba i hitnost revolucionarnog opstanka nisu ‘učinile neizbežnim’ bezdušno pogubljenje stotina staroboljševičkih vođa, masovne deportacije, kult ličnosti vođe koji je društveni napredak smatrao sopstvenim dostignućem, niti suzbijanje debate o tempu i pravcu industrijalizacije“, piše Parenti.
Naravno da nisu za sve probleme komunističkog sistema krivi spoljni činioci, jer su mnogi od njih bili inherentni. Pre svih, rigidni sistem ekonomskog planiranja koji je gušio inicijativu. Iako je stvorio mnoge od najboljih svetskih matematičara, fizičara i drugih naučnika, SSSR nije umeo da teorijska otkrića prevede u održive inovacije, naročito kompjutersku tehnologiju počev od 1970-ih.
Otkud ta nesposobnost i zašto je toliko dugo trajala? Uglavnom zbog nemotivisanosti društvenih planera i rukovodilaca preduzeća da uvode promene. Nedostatak lične nagrade, fiksiranost resursa za planske koeficijente, zapostavljanje kvaliteta zarad kvantiteta i veštački niske cene sirovina su samo neki od razloga. Bilo je efikasnih i produktivnih preduzeća, ali su za to nagrađivana povećanjem proizvodne kvote, što je malo rukovodilaca želelo.
Sistem je podsticao neefikasnost, izigravanje pravila i korupciju: od poslovođa koji kradu iz blagajne preduzeća, upravnika koji primaju mito za „štelovanje“ rang-lista pa do radnika koji repro-materijal nose kući da bi ga sami koristili ili preprodali. Sve je ukazivalo na to da je komunistička privreda, zapravo, bila džinovsko korito iz kojeg su mnogi uzimali koliko su mogli. „To nije ponašanje ljudi koji drhte pod totalitarnom vlašću“, objašnjava Parenti.
Shvatiti marksizam
„Godine 1990. u Vašingtonu je mađarski ambasador održao konferenciju za štampu na kojoj je objavio da njegova zemlja napušta socijalizam jer nije uspeo. Kada sam ga pitao zašto nije uspeo, rekao je ‘ne znam’. Eto nekoga ko je priznao da ne razume nedostatke društveno-ekonomskih procesa u svojoj zemlji, iako je bio jedan od zaduženih za te procese“, piše Parenti.
Kako je moguće da su kreatori politike komunističkih država pokazali iznenađujuće nemarksističko razumevanje problema? Deo objašnjenja se krije u prirodi marksizma: bila je to teorija o kapitalizmu. Ona nije imala mnogo toga da kaže o razvoju socijalističkih društava, a naročito ne ljudima koji su prethodno živeli u nekapitalističkim. Valjda su se zato komunistički šefovi divili lepim stranama kapitalizma (materijalne nagrade, moderna potrošačka roba) a ignorisali one ružne.
Onda ne čudi što ni većina običnih ljudi nije razumela kapitalizam. „Radnici intervjuisani u Poljskoj verovali su da će im, ako se tokom tranzicije njihova fabrika zatvori, država naći drugi posao. Mnogi su mislili da će vlada nastaviti da pruža kolektivne beneficije i subvencionisana javna dobra i usluge“, piše Parenti. Ali nije ih pružila, već dozvolila opšti porast nezaposlenosti, siromaštva i kriminala uz pogoršanje zdravstvenog stanja stanovništva. Javno bogatstvo se survalo, ali je privatno procvetalo. Ta primitivna akumulacija kapitala nazivana je „tranzicijom“, „reformom“ i nužnom fazom ekonomske modernizacije.
Parenti nas opominje da humanistička dostignuća socijalizma ne treba da uzimamo zdravo za gotovo. Relativna jednakost, povoljna javna dobra i usluge, emancipacija žena i rasnih manjina kao i napredak na polju obrazovanja, kulture i medicine nipošto nisu zagarantovani. To se vidi po SAD, gde su prava Afroamerikanaca bila zakonski ugrožavana, iako je to najbogatija zemlja na svetu.
Pitati se zašto i u čiju korist
„Demokratija je kao tramvaj. Vozite se njome dok ne stignete na odredište, pa siđete.“ Ovo su reči Redžepa Tajipa Erdogana, predsednika Turske. Šta one znače?
Znače da kapitalizam i demokratija ne idu zajedno i da jedno mora da trpi. Šta trpi, godinama pokazuju „Okupirajmo Volstrit“, „Siriza“, „Podemos“, „žuti prsluci“ i desetine drugih pokreta protiv budžetskih štednji, korupcije, spasavanja privatnih banaka javnih novcem, uništavanja životne sredine…
Šta trpi, pokazuju protesti u Turskoj. Pokazuju protesti u Srbiji.
Šta nam ovom knjigom poručuje Parenti? Zašto su, od Vardara pa do Triglava, za nacionalne i ekonomske poraze i dalje krivi komunisti? Najbolji neprijatelj je mrtav neprijatelj. Zašto su neoliberalni globalizam i nacionalni antikomunizam na iste teme glasni, ali na iste i nemi? Šta dele tvrdnja da proteste ne treba politizovati i lelek da ugrožavaju ekonomski rast?
Parenti nam poručuje da je demokratija protivotrov za kapitalizam. Klasna analiza je važna. Ona ne poriče značaj rodnih, nacionalnih i drugih identiteta, a još manje ekologije. Klasna analiza pokazuje da su glavni problemi današnjice neraskidivo povezani. Da su iste grupe, koje nameću ekonomsku nepravdu, grupe koje podstiču rasizam, seksizam, homofobiju, ksenofobiju i ekološko uništenje.
Piroman vatru ne gasi. Uzročne veze uvek su suprotne od onoga nam utuvljuju moćni: ne istrajava siromaštvo uprkos, već zahvaljujući bogatstvu. Nisu nejednakosti problem, već neposredni interes bogatih. Nije ekonomski rast preduslov, već prepreka rešavanju ekološke krize.
Razumevanje stvarnosti plod je klasnog razmišljanja. Ono nije ni jednostavno ni popularno, ali je ispravno. Na tom putu su „Crnokošuljaši i Crveni“, skoro tri decenije od pojavljivanja, i dalje nezaobilazni vodič.
