„Većina građana glasala je da boja autobusa, tramvaja i trolejbusa u gradu bude crvena, izjavio je juče gradonačelnik Beograda.“
Doduše to je bilo 2015. godine, a gradonačelnik glavnog grada je bio Siniša Mali. Njegov sadašnji partijski drug i aktuelni gradonačelnik Beograda, Aleksandar Šapić, juče je bacio novu bombu na građane – vozila javnog prevoza neće više biti crvena nego plava. Nije to bomba samo zato što iz nje izbija antikomunizam, kako kaže Šapić „soc-crvena“ podseća na kioske za viršle (one kioske iz vremena socijalizma), već zato što time direktno protivreči onome što su kroz kakvu takvu demokratsku proceduru odlučili građani – da autobusi budu crveni.
Te 2015. godine je Direkcija za javni prevoz sprovela anketu u kojoj su mogli da učestvuju svi građani Beograda koji su mogli da odaberu buduću boju autobusa. Jasno je bilo i tada da je građanima data mogućnost izbora buduće boje autobusa kako bi se skrenula pažnja sa ozbiljnijih problema u javnom prevozu – nisu se građani pitali ni oko broja vozila, ni oko trasa linija ni oko naplate prevoza, već oko boje vozila. Ali, u kakvoj takvoj demokratskoj proceduri većina se izjasnila za crvenu boju.
Gradonačelniku Šapiću nije važno šta misle građani, njega crvena podseća na socijalizam, kao i mnogo šta drugog u Beogradu (možda zato što je tokom socijalizma toliko toga i nastalo), pa sada samo na osnovu sopstvenog nahođenja odlučuje da u buduće autobusi budu plavi. I to nije tek neka plava (nije ni kao ona boja autobusa u Novom Sadu, ili tramvaja i autobusa, daleko bilo, u Zagrebu) već „nemanjićka“ plava.
I nema veze ni što su nam autobusi nekad, tokom socijalizma, bili zeleni, pa onda i crveni, pa zatim žuti, pa opet crveni – zašto Šapić ne bi uveo novinu – „nemanjićko“ plavu boju autobusa. Verovatno je manje važno i to što je javni prevoz izuzetno nebezbedan, što nema dovoljno vozila, što su dotrajala vozila, što su vozači premoreni, tu je plava boja da se zamažu ovi problemi. Ali neće ni sva vozila biti plava već samo ona mlađa od dve godine, pa ćemo se zapravo vratiti u period šarenog javnog prevoza (a to je onaj najgori period kada su privatnici počeli da voze po gradu, a vozio je ko je šta imao i hteo).
Ali dobro, šta nas košta da prefarbamo malo. Ili nas ipak košta? Neki su već procenili da će to farbanje koštati oko pet miliona evra, videćemo ko je uskladištio dovoljno „nemanjićke“ plave boje da odgovori na ove ideje gradonačelnika Beograda – a sva je prilika da je upravo taj unosan posao farbanja autobusa (i građana) i glavni razlog koji stoji iza ove nove ideje gradonačelnika Aleksandra Šapića.