Tekst je prvobitno objavljen na portalu The New Yorker.
Prošlog septembra se na blogu kompanije koja je napravila aplikaciju Lyft za jeftiniji prevoz sličan taksiju1, pojavila priča skroz tipična za 21. vek. Objava na blogu počinje rečima: „Iskusni vozač i instruktor Lyft-a, Meri je bila u devetom mesecu trudnoće kada je uveče 21. jula pokupila putnika”. „Do termina za porođaj je imala još oko nedelju dana, pa je odlučila da provede nekoliko sati vozeći nakon instruktaže koju je radila tog dana.” Pogađate šta se potom dogodilo.
Meri, koja je vozila kroz Čikago je pokupila nekoliko putnika kada su počele kontrakcije. Na blogu Lyft-a je pisalo: „Do porođaja je imala još nedelju dana, pa je pretpostavila da je u pitanju samo lažna uzbuna i nastavila da vozi.” Pošto kontrakcije nisu prestajale, Meri je odlučila da vozi u bolnicu. Lyft dalje navodi, „kako nije verovala da će porođaj početi, ostavila je aplikaciju da pokazuje da je dostupna za vožnju i naravno čulo se ‘ping’ – dobila je zahtev za vožnju idući ka bolnici.”
„Srećom,” kako to tumači Lyft, putnik je zatražio kratku vožnju. Pošto ga je odvezla, Meri je otišla u bolnicu gde su je obavestili da se porađa. Rodila je devojčicu čija fotografija je objavljena u postu. (Ona nosi kombinezon za bebe sa natpisom: „Mala gospođica Lyft”). Post se završava pozivom da se ispričaju slične priče: „Imate li uzbudljivu priču o Lyft-u koju biste želeli da podelite sa drugima? Pošaljite nam svoju priču na nalog @lyft_CHI na Twitter-u!”
Različiti ljudi različito vide priču o Meri. U sablasno veseloj PR mašineriji Lyft-a, Meri je primer vrednog rada i posvećenosti – ovo drugo je, možda, teško naći u kompaniji koja odbija da svoje vozače tretira kao zaposlene. Merin preduzetnički duh – prihvatanje zahteva za vožnju dok se porađa! – predstavlja „uzbudljiv“ primer kako rad putem aplikacije ide glatko i dozvoljava fleksibilnost. Akcija akciju stiže!! Sa Lyft-om možete brzo namaknuti kintu u svako doba, čak i dok vam se širi grlić materice.
Lyft ne obezbeđuje svojim vozačima ni plaćeno porodiljsko odsustvo, niti zdravstveno osiguranje. (Nudi im da ih poveže sa brokerom osiguranja i daje korisnu napomenu: „Zakon o pristupačnoj zdravstvenoj zaštiti nudi brojne načine da se obezbedite.”) Nezavisna platforma SherpaShare koju neki vozači koriste za praćenje svojih prihoda ustanovila je 2015. godine da vozači Lyft-a u Čikagu zarađuju oko jedanaest dolara neto po vožnji. Možda je, kako Lyft sugeriše, Meri nastavila da prihvata vožnje dok je osećala kontrakcije zato što je „porođaj trebalo da se dogodi tek za nedelju dana” ili jer „nije verovala da je porođaj već počeo”. Ili je Meri možda nastavila da prihvata vožnje jer je gig ekonomija2 još više doprinela da se smatraju normalnim situacije u kojima može biti važnije da se zaradi dodatnih jedanaest dolara, nego da se zatraži hitna medicinska pomoć, koju pomenuti kvaziposlodavci ne pokrivaju.
U ovoj drugoj verziji priče o Meri, ona je nezaštićena radnica u prekarnim okolnostima. „Ne mogu da se pretvaram da znam kakva je ekonomska situacija Meri”, napisao je Brajan Menegus [urednik sajta] Gizmodo čim se pojavila priča o Meri. „Možda ona ima nasledstvo, ali eto, voli tu slobodu da prevozi neznance od tačke do tačke. Ali činjenica da su u Lyft-u iz nekog razloga mislili da će ova priča ostaviti dobar utisak o njima je verovatno najužasnija u celoj stvari.”
U kompaniji koja se hvali kako intenzivno i neprekidno njeni zaposleni moraju da rade da bi zaradili za život, mora postojati prilično distopijska crta dvomisli, s obzirom da te kompanije same postavljaju uslove rada. Pa ipak, ova vrsta lažno inspirativnih priča se danas češće sreće, kako u korporativnom oglašavanju, tako i u vestima. Fiverr, sajt putem kojeg je moguće unajmiti frilansere preko interneta koji se reklamira kao mesto za „lean preduzetnike”- gde je, kako mu samo ime kaže, oglašene usluge moguće kupiti za samo pet dolara – nedavno je na sebe navukao bes zbog reklamne kampanje pod nazivom „Mi verujemo u ljude od akcije”. Na jednoj od reklama, vrlo primetnoj u nekim vozovima njujorške podzemne železnice, prikazana je žena koja netremice gleda pravo u kameru, a njen izraz lica je oličenje slepe odlučnosti. U reklami se ističe: „Vi jedete samo jednu kafu za ručak”. „Vi nastavljate da radite bez kraja i konca. Nedostatak sna je Vaša omiljena droga. Vi ste, reklo bi se, osoba od akcije“.
Fiverr, koji je do novembra 2015. sakupio sto deset miliona dolara preduzetničkog kapitala, pruža više informacija o kampanji „Mi verujemo u ljude od akcije” na svom sajtu. Na jednom od video snimaka, čuje se energičan ženski glas naratorke kako podstiče „ljude od akcije” da „uvek budu dostupni”, da razmišljaju o pobedi nad „bogataškom decom” i da se nude svakom živom, uključujući i svog zubara. U saopštenju za medije Fiverr-a na temu „Mi verujemo u ljude od akcije” se navodi: „Ovom kampanjom, Fiverr se stavlja u poziciju da iskoristi novi duh vremena koji se ispoljava kao preduzetnička prilagodljivost, ubrzano eksperimentisanje i postizanje što većeg učinka sa što manje sredstava.
Taj duh se suprotstavlja birokratskom preteranom razmišljanju, analizi-paralizi i beskrajnom sastančenju“. Ovakvim jezičkim doskočicama se suštinski kanibalistička priroda gig ekonomije prikazuje ušminkana kao poslovna filozofija. Niko ne želi da ruča kafu, ili da noćima ne spava, ili pak da odgovara na poziv klijenta tokom seksa, kao što se preporučuje u pomenutom videu. Van pameti je radovati se zbog postojanja mesta za pronalaženje usluga kakvo je Fiverr gde se može pregledati na hiljade oglasa ljudi spremnih da snime bilo koju pesmu, naprave bilo kakvu video čestitku za rođendan ili da dizajniraju korice knjige za pet dolara. Pretpostavljam da bi mnogi od onih koji reklamiraju svoje usluge na Fiverr-u prihvatili da povremeno sastanče, a da im zauzvrat poslodavac plaća zdravstveno osiguranje.
U korenu ovakvog stanja stvari je američka opsednutost oslanjanjem na sopstvene snage, zbog čega je prihvatljivije hvaliti pojedinca koji se radom iznuruje do smrti, nego dokazivati da je činjenica da se radi do smrti pokazatelj da je ekonomski sistem faličan. Kontrast između retorike gig ekonomije (svako se uvek povezuje, zabavlja i razbija na poslu!) i uslova koji joj dozvoljavaju da postoji (izostanak stabilnog zaposlenja i plate koja pokriva troškove života) čini ovu zvrčku3 u našem načinu mišljenja posebno jasnom. Tople ljudske priče o tome kako je lepo prkositi kaznama kasnog kapitalizma su redovna pojava i u vestima. Više mi je muka od tipičnih priča u lokalnim vestima o čoveku koji pešači 15-20 km idući na posao – jedna te ista priča se sreće u izveštajima iz Oksforda u Alabami, iz Detroita u Mičigenu i iz mesta Plejno u Teksasu. Priča je uvek srceparajuće sročena, u njoj se hvali stav junaka koji se ne žali na svoju sudbinu; obično mu neko na kraju donira automobil. Nikada se ne pominje, niti se ikada ni izokola ukazuje na sramotnost posla koji ne omogućava radniku da sebi priušti prevoz.
Bolan je raskorak između veselih priča na temu rada i uspeha u Americi i životnog iskustva radnika. Konflikt sličan ovome je naveo Natanijela Vesta 1934. godine da objavi roman „Dobar milion“ (Cool Million) u kome izlaže satiri poučne priče iz pera Horejšija Aldžera o snalažljivosti njegovih junaka koje su bile popularne i tokom Velike depresije. „Aldžer je za Ameriku bio ono što je Homer bio za Grke“, napisao je jednom prilikom Vest. Njegov glavni junak „Dobrog miliona“, Lemjuel Pitkin je naivan i borben čovek koji želi bolji život od svog rada, a mora da spase kuću svoje majke od hipoteke. Sledi niz aldžerovskih obrta. Ali umesto da trijumfuje, Pitkin na kraju gubi zube, oko, nogu, skalp i naposletku palac.
U svojoj knjizi „Ples u tami: kulturna istorija Velike depresije“ Moris Dikstajn primećuje, „Roman se završava prizorom Lema kao klovna u vodvilju koji svako veče dobija batine, sve dok se jednostavno ne raspadne“. Bivši predsednik, Šagpouk Vipl4 drži govor o vrednosti Pitkinove sudbine i veliča „pravo svakog američkog dečaka da ode u svet i… obogati se zahvaljujući sopstvenoj radinosti“. Dikstajn dodaje da Vipl „sa ljubavlju“ opisuje kako je Pitkin rastrgnut i svojoj publici kaže da je kroz Pitkinov revnostan rad i poletno mučeništvo „Amerika ponovo postala američka“.
Đija Tolentino (Jia Tolentino) je članica uredništva „Njujorker-a“. Njena prva knjiga, zbirka eseja „Opsenarsko ogledalo“ (Trick Mirror) je objavljena u avgustu.
Prevod s engleskog: Jelena Bajić
- Aplikacija za taksi prevoz „u deljaka”, bez formalnog statusa taksi udruženja, odnosno, zakonskih prava i obaveza koje uz njega idu. Videti primer ovde (prim.prev.)
- Poslovanje zasnovano na privremenom angažmanu radne snage, van okvira standardnih radničkih prava i sa minimumom obaveza poslodavca u pogledu visine zarade, socijalnih davanja, sredstava i opreme za rad, zaštite na radu itd. Takvi i slični poslovi označavani su raznim imenima i terminima u bosansko-hrvatsko-srpskom, „honorarni“, „preko zadruge“, „na određeno vreme“, a u slengu su bili poznati i kao „tezgarenje“. Međutim, specifičnost pojedinih aranžmana u različitim okvirima opštih uslova zaposlenja i rada ne pruža mogućnost obuhvatanja današnjih oblika „gig ekonomije“ jedinstvenim nazivom, zbog čega je preuzet termin iz engleskog jezika. (prim.prev.)
- U izvorniku je upotrebljen termin „kink“. (prim.prev.)
- Vipl je prema nekim autorima parodija Kevina Kulidža, 30. predsednika SAD sa mandatom do 1928. godine, pred Veliku depresiju, koji je smatrao da se „federalna vlada ne treba petljati u ekonomiju”, te je vodio politiku smanjivanja poreza i laissez faire-a. (prim.prev.)
