Deo nemačke javnosti zabrinut je zbog mogućeg uticaja Projekta Jadar na životnu sredinu u Srbiji i uticaja nemačke automobilske industrije na njegovu operacionalizaciju. „Učešće nemačkog kancelara Olafa Šolca na sastanku u Beogradu naglašava ekonomski interes nemačke vlade za projekat, koji će prvenstveno koristiti nemačkoj automobilskoj industriji“, navedeno je u najavi jedne tribine održane prošle sedmice u Berlinu.
Nakon privremenog zaustavljanja planova za izgradnju rudnika litijuma u Srbiji početkom 2022, i uprkos velikoj zabrinutosti, EU i Vlada Srbije je 19. jula u Beogradu potpisale sporazum namenjen ubrzanju izgradnje rudnika, apostrofirano je istom prilikom.
„Odmah se postavlja pitanje čijim interesima je ovaj projekat prvenstveno vođen. Da li je interes ekonomski razvoj Srbije, industrijalizacija agrarnog regiona, ili obezbeđivanje sirovina za nemačku i evropsku automobilsku industriju? Da li je opravdano prihvatiti uništavanje prirodne sredine, poljoprivredne proizvodnje i vodosnabdevanja čitavih regiona za proizvodnju ekološki prihvatljivih električnih automobila?“, pitanja su koja je organizator tribine postavio učesnicima 10. oktobra.
Automobilima se ne može pobeći od klimatske katastrofe
Zaštita životne sredine je odavno važna tema za Nemce. Na nivou svakodnevice, na nju ih podseti svako sortiranje smeća – na nivou parlamentarne politike, duboka zabrinutost zbog klimatske krize je doprinela (doskorašnjem) uspehu Zelenih, koji su od 2021. deo vladajuće koalicije.
Briga o tome kako pomiriti privredne interese i potrebe stanovništva i živog sveta za zdravom sredinom takođe nije od juče; a, barem među progresivnim akterima, nije ni potreba da se preispita uticaj najveće evropske ekonomije na druge delove kontinenta i sveta. Progresivni deo nemačkog društva baštini samopreispitivanje, koje je nakon Drugog svetskog rata upisano u obrazovne i kulturne politike.
Istovremeno, verovatno nema nikoga kome je promaklo da je nemačka autoindustrija, jedan od stubova privrede, u ozbiljnoj krizi i potrazi za načinom da „doskoči“ prodoru kineskih električnih automobila na evropsko tržište. Jedan od načina je i naći jeftine sirovine, po mogućstvu u komšiluku, tako da lance snabdevanja ne ugrozi neka buduća pandemija ili rat. Na primer, u Srbiji.
A progresivni – vratimo mu se – deo javnosti na to odgovara da se vatra ne može gasiti vatrom, da je individualni transport loš po prirodu i gradove makar bio ofarban u zeleno i koliko god radnih mesta sačuvao, i da se „izvoz“ ekoloških problema već vraća i samim izvoznicama, to jest razvijenim zemljama, u obliku pretnje klimatske kataklizme. Nacije, smatraju, nemaju više taj luksuz da brinu samo o svome danas bez plana za globalno sutra.
Diskusije o kojima ne izveštavaju komercijalni mediji
U svetlu svega navedenog ne čudi što se samo tokom oktobra meseca u Berlinu održava nekoliko događaja koji su u potpunosti ili delimično posvećeni problematici rudarenja litijuma u Srbiji. Dok su protest protiv Projekta Jadar održan 15. oktobra organizovali iseljenici iz Srbije i zemalja bivše Jugoslavije u koordinaciji sa nemačkim aktivistima, niz događaja se odvija na inicijativu i pod okriljem nemačkih i međunarodnih organizacija civilnog društva. O otporu protiv Rio Tinta u Srbiji i pritiscima na građane se, primera radi razgovaralo na civilnom forumu uoči Samita Berlinskog procesa i u okviru savetovanja nemačkih organizacija za zaštitu životne sredine, a tematizuje se i na akademskim susretima.
Među ovim događajima je bila i tribina „Uništavanje životne sredine u Srbiji u korist nemačke automobilske industrije?“ održana u organizaciji evropske i Kancelarije za jugoistočnu evropu Roza Luksemburg Štiftunga u kulturnom centru Četvrti svet („Vierte Welt“) u berlinskoj četvrti Krojcberg. „Nepovratna klimatska kriza podstiče industriju da razmišlja o alternativnim načinima generisanja energije bez žrtvovanja rasta i maksimizacije profita“, naglasili su organizatori u opisu događaja, problematizujući unapred globalni ekonomski sistem koji zagovara beskrajni ekonomski rast – i iscrpljivanje resursa – na planeti čija su prirodna dobra ograničena.
Tribinu je moderirao dr Feliks Jaitner, slobodni novinar i stručnjak za istočnu i jugoistočnu Evropu, a govornice i govornici su bili Zoran Stevanović, prof.emeritus Rudarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Iskra Krstić, novinarka našeg portala, Sindi Piter, aktivna u pokretu za klimatsku pravdu i zaposlenica poslanice Evropskog parlamenta Karole Raket, kao i Manfred Santen, stručnjak za životnu sredinu i bivši zaposleni organizacije Greenpeace iz Berlina.
Jadar je najznačajnije nalazište podzemnih voda u Srbiji
Organizator je upoznao publiku sa tim da su sve veća globalna potražnja za litijumom i strategije za njegovo pribavljanje pravi primer „zelenog kapitalizma“. Evropski Zakon o kritičnim sirovinama (CRMA, koji je stupio na snagu u maju 2024) definisan je u skladu sa tako formatiranim potrebama, ali i u cilju ostvarivanja nezavisnosti Nemačke i EU od sirovina koje se uvoze izdaleka, a posebno iz Kine (aktuelno dominantnog izvoznika), skrenuli su pažnju organizatori.
Kako smo ranije pisali, organizacije za zaštitu životne sredine su prilikom usvajanja ovog zakona komentarisale da nova regulativa dereguliše postojeću legislativu u oblasti zaštite životne sredine, umanjuje prava stanovništava pogođenih projektima iskopavanja i ne uzima u obzir ekonomske modele koji su alternativa modelu rasta. Iz RLS-a su naglasili da se u kontekstu takvih politika sve više ispituju rudarska područja na evropskom kontinentu, poput onog u Srbiji, za koje se smatra da bi moglo da da 58.000 tona litijuma tokom 40 godina eksploatacije.
Profesor Zoran Stevanović, stručnjak iz oblasti hidrogeologije, je okupljenoj publici približio probleme koje bi rudarenje litijuma u dolini Jadra predstavilo po buduće vodosnabdevanje u Srbiji. Kako je i ranije naglašavao, u pitanju je region sa najznačajnijim nalazištem podzemnih voda u zemlji, tri puta većeg kapaciteta vode od toga koliko u ovom trenutku koristi grad Beograd.
Krstić je govorila o razvoju pokreta za zaštitu životne sredine u Srbiji, koji jača od 2016. godine, a koji se od 2020. orijentisao na ispoljavanje otpora protiv projekta Rio Tinta. Učesnici protesta veruju da je pijaća voda „belo zlato“ koje će biti važnije od litijuma, istakla je, ali i skrenula pažnju i na argumente ekonomskih stručnjaka iz Srbije, koji smatraju da je projekat i ovako nerentabilan za domaću privredu. Sindi Piter je odgovarala na pitanja koja se tiču aktivističkog otpora ekstraktivističkim projektima u Nemačkoj, dok se Manfred Santen fokusirao na kontradikcije između realnih potreba za energetskom tranzicijom na globalnom nivou, i nevoljnosti donosilaca odluka i ekonomskih aktera da sprovedu korenitu promenu političko-ekonomskog sistema.
Donosioci odluka bi trebalo da slušaju nauku… Pomnije, iliti iole
Govornici su prodiskutovali i o alternativnim politikama koje bi pogodovale borbi protiv klimatske katastrofe: od toga da bi, umesto automobilskoj industriji, prioritet trebalo dati razvoju javnog saobraćaja, preko alternativa urbanog razvoja, do alternativnih ekonomskih politika poput odrasta.
Publika je ispoljila veliko zanimanje za iznesenu problematiku i pojedinosti ovog i sličnih projekata, kao i njihovu kontekstualizaciju. Jedan od najznačajnijih zaključaka tribine je da je neophodno uložiti ogroman napor u korist razumevanja kako tehnoloških, tako i ekonomskih procesa, te uspostavljanja internacionalne solidarnosti među progresivnim akterima. Samo tako, koliko god u aktuelnom trenutku „globalnog ključanja“ šanse za to bile male, se možda mogu pomiriti privredni interesi i potrebe stanovništva i živog sveta za zdravim okruženjem.
Donosioci odluka bi trebalo da pomnije slušaju nauku i tehniku, i to u korist održivosti ljudskih društava i opstanka života na zemlji, a ne pukog profita za industrijske korporacije.
A.J.
