Informatička javna dobra su u sve većoj meri podložna kapitalističkoj profitnoj logici. Štaviše, ovakvo kapitalističko prisvajanje je primer kako se čak i proizvodnja bazirana na ideji široke dostupnosti i egalitarnosti lako može pretvoriti u svoju suprotnost. Ipak, napor koji hakeri ulažu u razvoj slobodnih softvera može postati važan deo stvaranja alternative, ali je pre toga nužno da oni sami prepoznaju politički značaj sopstvenog rada.
Rob Hanter
Kapital otima. Komodifikacija i eksploatacija prirode; prisvajanje intelektualnih i informatičkih javnih dobara u medicini, poljoprivredi i drugim oblastima tehničkog znanja, eksproprijacija javnog prostora radi obezbeđivanja profita ‒ definišu ekonomski sistem navodno zasnovan na slobodi.
Da li bi svet računarstva mogao da ponudi viziju alternative? Da li bi čak mogao da pomogne u zaustavljanju prisvajanja?
Sloboda softvera ‒ ključna ideja pokreta za slobodni softver (free software movement) ‒ u najmanju ruku predstavlja začetke boljeg sistema. Pružanje otpora i preokretanje prisvajanja neće doći kroz „održivi rast“ ili „ekonomiju deljenja“ (sharing economy), koji teže očuvanju logike i strukture statusa kvo. „Otvorenost“, ili ubeđenje da će norme transparentnosti i publiciteta razjasniti (i time ujednačiti) odnose moći, takođe nije rešenje.
Pružanje otpora prisvajanju zahteva radikalniju viziju, u kojoj se produktivnom upotrebom javnih dobara upravlja i koja se održava kroz svesno planiranje i kolektivno delanje. Pokret za slobodni softver primer je takvog otpora.
Slobodni softver naspram softvera otvorenog koda
Da bismo razumeli šta se podrazumeva pod slobodom softera ‒ zasnovanoj na posvećenosti očuvanju informatičkih javnih dobara ‒ neophodno je istražiti razliku između slobodnog i softvera otvorenog koda (open source).
Softver otvorenog koda uobičajen je i široko rasprostranjen. Milioni ljudi svakodnevno koristi otvorene kodove, od popularnih interenet pretraživača, softverskih kernela1 koji pokreću kindl čitače, do paketa aplikacija koje su besplatne alternative skupim softverima zaštićenim kao intelektualna svojina, kao što je Microsoft Office. Takvi softveri su „otvoreni“ (engl.: open), u smislu da nisu pod licencom ili uslovima korišćenja koji zabranjuju uvid u osnovni kod ili njegovo modifikovanje.
Otvoreni kod je zapravo derivat i udaljavanje od ranijeg modela: slobodnog softvera, drugim rečima softvera koji korisnici i distributeri mogu da koriste, modifikuju i distribuiraju po svom nahođenju.
Programeri obezbeđuju ovu slobodu time što ograničavaju pokušaje prisvajanja slobodnog softvera kao javnog dobra. „Copyleft“2 licence kao što je GNU Public Licence nakalemljene su na postojeću strukturu autorskih prava i licenciranja softvera kako bi se obezbedilo da, ukoliko dođe do modifikacije slobodnog softvera, on ne prestane da bude javno dobro i ne može se distribuirati kao roba. Korisnici koji prihvate uslove copyleft licence obavezani su da zadrže slobodan pristup licenciranom kodu. Sloboda slobodnog softvera obezbeđena je restrikcijama koje copyleft nameće kako bi se sprečila mogućnost pojedinca da kod prisvoji samo za sebe.
Kao i slobodni softver, softver otvorenog koda obično dolazi u paketu sa svojim izvornim kodom pod copyleft licencom. Međutim, neke non-copyleft licence variraju u stepenu u kojem zahtevaju od onih koji menjaju licencirani softer da istovremeno distribuiraju i izvorni kod.
Licence „s dozvolom“ ne obavezuju one koji redistribuiraju softver da izdaju ili omoguće da njihov izvorni kod bude dostupan. Kao takvo, permisivno licenciranje ne može garantovati da će buduće kopiranje koda uvek biti dostupno javnosti. Iako su ove licence i dalje tehnički slobodne, njihova upotreba od strane nekih istaknutih projekata otvorenog koda ukazuje na ključnu demarkacionu liniju između slobodnog i softvera otvorenog koda: na različite političke sklonosti pokreta koji stoje iza njih, više nego na zajedničke karakteristike njihove distribucije.
Mnoge komercijalne firme čine softver dostupnim kroz permisivne licence otvorenog koda, ali gledaju da ograniče načine na koje se njihov modifikovani softver distribuira, ili insistiraju na zadržavanju šireg seta prava intelektualne svojine više nego što restriktivne copyleft licence dozvoljavaju.
Otvoreni kod se dodatno razlikuje od slobodnog softera i u smislu argumenta koje pristalice pomenutih koncepata iznose individualnim korisnicima. Dok je slobodni softver predstavljen kako maršira pod zastavom slobode, otvoreni kod se često oslanja na opravdavanja posedovanja i kontrole. Prema zagovornicima otvorenog koda, korisnici koji poseduju svoje uređaje treba da zadrže kontrolu nad kodom koji se na njima izvršava, umesto da se odreknu tog prava pokrećući programe čiji su unutrašnji delovi (legalno, ako ne uvek tehnički) netransparentni.
Osnovni cilj slobodnog softvera ‒ koji se bazira na svima dostupnom kodu ‒ nije osnaživanje preduzetnika i eksploatacija programera i hakera; već je omogućavanje pojedincima koji koriste mogućnosti računara za svoje potrebe da iskoriste i menjaju kod na svojim računarima onako kako žele. Za razliku od toga, otvoreni kod nije nužno u suprotnosti sa zahtevima kapitala. Veliki broj firmi juri za profitom kroz prodaju usluga ili podrške povezanih sa softverima otvorenog koda.
Ipak, moguće je i da značaj slobodnog softvera prenaglašavamo.
To svakako nije emancipatorski politički pokret. Individualna sloboda da se koristi i modifikuje kod teško da je dovoljan uslov za vođenje radikalne političke borbe; čak možda nije ni potreban uslov. Povećana povezanost i napredak u snazi računara ne unapređuju automatski emancipatorske ili društveno vredne ciljeve.
Bez obzira na to da li je softver slobodan ili nije, kod je ‒ uz fizičku infrastrukturu na kojoj se pokreće ‒ uvek podložan kontroli, bila ona individualna ili društvena. U tom slučaju, ključno političko pitanje u razvoju softvera nije koja su ograničenja na individualnu modifikaciju softvera, već ko kontroliše računarske procese?
Drugim rečima, slobodni softver nije socijalizam za vaš računar. On vas može snabdeti korisnim alatima i modelima, ali širi projekat vraćanja informatike u sferu javnih dobara zahteva artikulaciju političkog programa i mobilizaciju potrebnu da bi se on sproveo.
Društveno i političko
Ne samo da pokret za slobodu softvera nije emancipatorski politički pokret, on se verovatno uopšte ne može ni okarakterisati kao politički pokret. Ne bi trebalo da mešamo potrošačke navike ‒ kao što je izbor da koristimo slobodan softver ili se uzdržavamo od korišćenja softvera zatvorenog koda (closed source) ‒ s političkim angažmanom. Potrošnja nije politički borbeni čin, a uzdržavanje od potrošnje je to još manje.
Ono što je sigurno jeste da su borbe protiv prisvajanja informatičkih javnih dobara i komodifikacije društveno proizvedenih informacija ‒ kao deo šire borbe između eksploatatora i eksploatisanih ‒ po prirodi stvari političke. Ali razvoj slobodnog softera nije autonomni prostor proizvodnje odvojen od tržišta.
Programerske veštine se usavršavaju i održavaju u akademskim i industrijskim krugovima u kojima se koristi, razvija i stavlja na tržište kod koji je zaštićen kao intelektualna svojina. Zahtevati nadoknadu za razvoj slobodnog softvera nije samo po sebi kršenje etike slobodnog softvera, koja zahteva samo da ljudima ne bude zabranjeno da menjaju ili redistribuiraju kod. Ali pokret za slobodni softver nije, niti treba da služi kao šablon za profitno orijentisanu industriju razvoja softvera zasnovanu na eksploataciji programerskog rada.
S obzirom na to, društveni uslovi pod kojima se slobodni softver razvija obeleženi su kontradikcijom između posvećenosti hakera promovisanju slobode softvera i njihove zavisnosti od tržišta na kojem se reprodukuju, kako društveno tako i profesionalno. Slobodni softver je društveno, ako ne uvek i računarski, zavisan od razvoja softvera koji je zaštićen kao intelektualna svojina.
Teško je zamisliti hakere slobodnog softvera ‒ a još teže korisnike ‒ kao radnike-zanatlije koji proizvode svoj kod i reprodukuju sebe u digitalnoj Arkadiji samodovoljnosti. Gotovo je nemoguće da jedan pojedinac programira, sklopi i debaguje sav softver koji radi na savremenom računaru.
Bacite pogled na softverske repozitorijume pod haubom bilo koje Linuks distribucije, i videćete ogromnu koncentraciju rada pretočenu u hiljade aplikacija i milione linija koda. Izvan društvene zavisnosti slobodnog softvera na generalnom razvoju softvera (i preuzimanju copyleft principa oslanjanja na postojeće pravne okvire), dostupnost potpuno funkcionalnog i široko dostupnog slobodnog softvera počiva na veoma koordinisanoj saradnji velikog broja radnika.
Zagovornici otvorenog koda često ističu tehničke prednosti otvorenosti, dok se zagovornici slobodnog softvera zadržavaju na posvećenosti društvenim (pre nego tehničkim) dobrobitima koje proizlaze iz očuvanja informatičkih javnih dobara. Međutim, ova pažnja koja se pridaje društvenom nema uvek političku težinu. Kako ističe antropološkinja Gabrijela Kolman (Gabriella Coleman) u svojoj značajnoj studiji hakera, zagovornici slobodnog softvera – iz obe tradicije, slobodni softver i otvoreni kod ‒ škrti su na političkim argumentima.
Umesto toga, prema Kolmanovoj, hakeri često iznose etičke argumente zasnovane na vrednostima saradnje i deljenja. Ovo je u skladu sa savremenim liberalizmom, u kojem je etičko iznad političkog, a granice mogućeg obeležene su mogućnošću ubeđivanja pre nego težnjom za moći.
Digitalni Vilijem Morisi
Etika hakovanja softvera nalazi inspiraciju u više različitih tradicija. Mnogi hakeri sebe vide kao zanatlije, ili se samoidentifikuju kao hijeratski eksperti u oblasti naprednih tehnoloških disciplina, izolovani od pritisaka koji opsedaju druge radnike. Prema sociologu Endruu Rosu (Andrew Ross), slika koju hakeri imaju o sebi kao radnicima je zasnovana na verovanju da će ih „njihova ekspertiza držati na gornjoj strani tehnološke krive što štiti najbolje i najpametnije od proleterizacije“.
U najromantičnijoj viziji, zagovornici slobodnog softvera podsećaju na kakve Vilijame Morise: proroke bliske budućnosti alternativne sadašnjosti u kojoj je specijalizovana proizvodnja vrednih artefakata posledica individualne brige, velikog zanatlijskog znanja i mrežâ poverenja između proizvođača i potrošača.
Privlačna je zamisao softverskog režima u kojem zajednica onih koji ga razvijaju samosvesno očuvava informaciona javna dobra. Ali ovo nije jedini impuls koji pokreće hakere. Deljenje jarma je druga, poprilično drugačija zver: hiperindividualistička (i često maskulinistička) politička vizija mnogih tehno-utopista.
Kako Ros zapaža, u okviru tehno-utopijskog imaginarijuma, „libertarijanska briga za slobodu potrošačkog izbora ima veliki uticaj na skretanje pažnje s pitanja rada“. Takva retorika često glorifikuje sliku svemogućeg i samoosnaženog hakera, i ispoljava malo (ako uopšte ispoljava) brige za radne uslove u tehnološkom sektoru ‒ posebno ne ispoljava brigu za ekstremnu eksploataciju, preovlađujuću u sektorima rudarske i prerađivačke industrije, koje stvaraju fizičke preduslove softveru.
Jedna od glavnih prepreka razvijenijoj političkoj svesti u hakerskoj zajednici proizlazi iz njenih kontradiktornih izvora inspiracije. Razvoj slobodnog softvera zavisi od mnogo malih doprinosa različitih pojedinaca; ali takođe zavisi i od koncentracije (i valorizacije) visokog nivoa ekspertize unutar manje grupe tih pojedinaca. Pokret za slobodni softver privržen je kako izboru tako i slobodi svakoga ko koristi kompjuter kao i kultu individue ‒ sposobnog hakera koji savladava izazove kroz tehnološko savršenstvo.
Kombinacija egalitarističkih običaja i libertarijanske ideologije ponekad se manifestuje u nerazumljivoj, kontradiktornoj političkoj viziji koja idealizuje „hakovanje“ političkih institucija umesto bavljenja njima ili njihovo preispitivanje, i često regresira u ideologiju antikonzumerističkog libertarijanizma.
Kada „otvorenost“ skrene pažnju sa društvenih temelja informacionih tehnologija, mogućnosti za političku akciju dolaze pod rizik da ih zakloni samozadovoljna vera u tehnologiju.
Vera u tehnologiju kao lek za društvene nedaće oblik je mistifikacije. Kako je spisateljica naučne fantastike Džoana Ras (Joanna Russ) primetila krajem sedamdesetih, tehnološki diskurs često zamišlja svog subjekta odvojeno od društvenih odnosa i na neki način van njih ‒ on „postaje neka vrsta autonomnog božanstva koje može da obeća i spasenje i prokletstvo“.
Tehnologija se obično posmatra kao sila ili zakon prirode čiji je razvoj otporan na ljudsku kontrolu – i stoga iznad društvene kritike. Na ovaj način tehnološki determinizam često transformiše radikalni potencijal skretanja pažnje na društvene i političke mogućnosti softvera u estetski stav.
Nema ničeg lošeg u estetskom uživanju, čari slobodnog softvera brojne su i raznovrsne. Hakeri uživaju u popravljanju i poboljšavanju koda; distributeri i debageri uživaju u upravljanju i učestvovanju u tehnološki komplikovanim projektima, a krajnji korisnici uživaju u plodovima ove saradnje.
Ali ova zadovoljstva se ne prevode u političke rezultate osim ukoliko nisu uparena s eksplicitnim političkim aktivnostima. Slobodni softver nije emancipatorna politika, korišćenje slobodnog softvera nije oblik političke participacije, a eliminisanje paradigme zatvorenog softvera ne dovodi u pitanje hegemoniju kapitala nad informacionim tehnologijama.
Borba protiv komodifikacije informacionih javnih dobara je politička, a ne tehnička.
Izvan matrice novca
Tri decenije nakon apela Ričarda Stalmana (Richard Stallman) za slobodu softvera, razvoj i distribucija softvera i dalje važan su izvor profita za šačicu ogromnih firmi. Open source je zauzeo mesto slobodnog softvera u svesti javnosti, a rastuća umreženost naših svakodnevnih života vektor je za izvlačenje viška vrednosti i konstantan nadzor, umesto da bude vesnik digitalne demokratije.
Vraćanje javnih dobara u bilo koju proizvodnu oblast zahteva klasnu svest, organizaciju i sukobljavanje sa idejom komodifikacije društvenih dobara. I dok nas slobodni softver neće sam po sebi približiti vraćanju javnih dobara zajednici, pomaci koje je slobodni softver omogućio ipak se ne mogu poreći, a uče nas važnim lekcijama.
Pokret za slobodni softver je programski koherentniji i ideološki privlačniji od softvera otvorenog koda. Pažnja koju zagovornici slobodnog softera pridaju društvenim uslovima (zakonski okviri, kao što je zaštita intelektualne svojine, kao i domeni korporativne moći i uticaja) u kojima se softver nalazi omogućio im je viziju sofisticiraniju od one koju imaju pristalice „otvorenosti“.
Slobodni softver takođe daje modele koji se mogu preslikati na druge borbe protiv prisvajanja javnih dobara i nametanja oskudice. Glasnim zagovaranjem stvaranja tržišta intelektualne svojine u oblastima koje variraju od stvaranja rezervi semena do digitalnih dobara, kapitalisti često teže održavanju oskudice dobara u cilju primoravanja ljudi da ih kupuju kao robu.
Konsolidacija vlasništva nad neopipljivim dobrima kao legalna kategorija ‒ koja zahteva primenjivanje znatne količine državne moći, nasuprot libertarijanskoj retorici tehno-utopizma ‒ ostaje veoma privlačna kapitalistima koji teže da osiguraju profite kroz komercijalnu distribuciju softvera.
Možda je najvažnije što je pokret za slobodan softver pokazao mogućnost građenja i održavanja mreže odnosa koje mogu da proizvedu, distribuiraju i obrađuju dobra koja, su iako ne potpuno javna, barem dostupna kroz kanale koji zaobilaze tokove novca.
Pre jedne decenije je Bil Gejts (Bill Gates) insinuirao da slobodni softver miriše na komunizam. Nije pogrešio. Slobodni softver je predznak nečega dosta drugačijeg od režima akumulacije pod kojim Microsoft cveta ‒ sistem u kojem su javna dobra od koristi ljudima, a ne kapitalu.
S engleskog preveo: Matija Jovanović
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.
