Ovaj intervju je nastao u okviru mreže East Left Media Outlet – ELMO i dostupan je na engleskom jeziku na portalu LeftEast.
Delavska svetovalnica je organizacija u Sloveniji posvećena zastupanju, zaštiti, unapređenju i razvoju radnih, socijalnih i statusnih prava radništva i drugih ugroženih grupa. Pomoć i podršku Delavske svetovalnice, odnosno Radničkog savetovališta najčešće potražuju radnici i radnice iz inostranstva.
U početnom periodu rada ove organizacije, pre 15 godina, to su mahom bili ljudi iz Bosne, Srbije i Severne Makedonije. Kako se Slovenija u međuvremenu otvorila prema globalnom toku radnih migracija, tako su i u Delavsku počeli da dolaze radnici iz Indije, Nepala, Alžira i drugih dalekih zemalja, zbog pretrpljene nepravde na radnom mestu, nepreglednosti birokratije ili straha od deportacije. Kako je to naš sagovornik, član Delavske svetovalnice, Goran Lukič, prokomentarisao tokom našeg razgovora:
“Zanimljive se situacije događaju kada imamo prisutne radnike iz Egipta, Sirije, Alžira, Srbije i Bosne. Ljudi počnu da razgovaraju. Iako ne znaju neki zajednički jezik, razumeju se jer su u istoj situaciji. Razumeju se jer dobijaju istu platnu listu koju niko ne razume. Tako da je katkad i naša Svetovalnica internacionalni hab u kojem se govori međunarodni jezik eksploatacije.”
Gorane, ti si jedan od osnivača Delavske svetovalnice (Radničkog savetovališta). Ova organizacija aktivna je duže od sedam godina a ima i predistoriju. Da li bi mogao da nam ispričaš priču o nastanku Savetovališta?
Delavskoj svetovalnici prethodi projekat u okviru Saveza samostalnih sindikata Slovenije koji je počeo 2010. godine. Taj projekat je trajao tri godine i zvao se „Integracija nezaposlenih migranata“. Nakon njegovog završetka 2013. dobili smo sredstva od Zavoda za zapošljavanje za još dve godine rada, posle čega su presušila projektna sredstva, a niti sindikat, niti Ministarstvo za rad nisu pokazivali interesovanja da ovaj program uvrste u svoje tekuće finansiranje.
Tada smo odlučili da osnujemo udruženje koje smo prvo nazvali „Svetovalnica za migrante“ ali smo ubrzo uvideli da je to uzak pojam za dosta veliku grupu radnika kome treba savetovanje i 2017. smo promenili ime u „Delavska svetovalnica“, odnosno Radničko savetovalište.
Koliko vas je radilo na projektu u okviru Sindikata, i gde ste bili aktivni, u Ljubljani ili i u drugim mestima?
Tada nas je bilo četvoro. Nismo radili samo u Ljubljani, već po celoj Sloveniji. U to vreme Savez samostalnih sindikata Slovenije je imao regionalnu mrežu, i to veoma jaku, i mi smo mogli da koristimo sve centre unutar te mreže. Tako da je to bio prototip jedne mreže savetovališta kakvu bismo voleli da izgradimo. Nakon prestanka projekta u okviru sindikata, morali smo da počnemo od nule, sa jednom kancelarijom u Ljubljani.
To je 2010. kada je ekonomska kriza zakačila radnike koji su stizali, pretpostavljam, najčešće iz Bosne i Hercegovine.
Tako je. Kriza je zahvatala radnike već 2007. pa, iznova, iz godine u godinu, sve do 2010. Zatim je 2013. godine ponovo nastupila kriza. U tim rundama smo naučili koliko je moguće i koliko je značajno informisati radnike ne samo o zapošljavanju, već o socijalnim pravima i socijalnom osiguranju. Kad nudiš savetovanje, ljudi dolaze. Ali time prihvataš i odgovornost: ako jednom otvoriš vrata, onda ne smeš da ih zatvoriš. Kada smo 2015. ostali bez projektnog finansiranja, mi smo znali da mi ne želimo da zatvorimo vrata.
Zašto je radnicima migrantima potrebna ovakva organizacija u zemlji kakva je Slovenija – ili neka druga država u Centralnoj i Istočnoj Evropi? Šta možeš da nam kažeš o njihovom pravnom statusu i radnim pravima, odnosno u čemu najviše manjkaju?
Velika većina radnika koji dolaze u Sloveniju su ekonomski migranti, dakle ljudi koji hoće da rade. Do sada, to su većinom bili građevinski radnici, što znači da su migracije bile muško-centrične: prvo se preseli muškarac, zatim supruga i deca. U ovim slučajevima sva je papirologija išla preko muža/oca, koji je radio po dvanaest sati na građevini i nije znao šta sve treba da uradi, nije ni imao vremena da se upozna sa propisima i procedurama. Tu je i jezička barijera zbog nepoznavanja slovenačkog. Ovi ljudi moraju da srede hrpu papira, i to moraju obnavljati iz godine u godinu. To su krugovi administrativnog pakla.
Radnici su u ovakvim slučajevima izuzetno zavisni od poslodavca. Ali kada se dogodi ekonomske kriza, u slučajevima transnacionalnog zapošljavanja, radnici od jednom nemaju poslodavca. U našem regionu je ovo prvi put postalo jasno tokom svetske ekonomske krize 2008. godine.
Ja se sećam 2007-8. kada su radnici migranti lančano izgubili posao. Tada je Slovenija u biti pokazala šta znači biti radnik-migrant. Dok je bilo dobro da oni žive i rade u Sloveniji, niko ih nije pitao kako oni žive, a kad je počela kriza, onda je izašlo na videlo da je Slovenija sklopila socijalni sporazum, primerice, sa Makedonijom i sa Bosnom. Slovenija je najpre sklopila bilateralne sporazume sa ovim trećim zemljama sa kojima je tradicionalno imala veću razmenu radne snage, o tzv. harmonizaciji socijalnog osiguranja. U tim sporazumima je pisalo da pravo na naknadu za nezaposlenost imaš samo u slučaju da imaš stalno prebivalište, što je diskriminacija u odnosu na slovenačke radnike koji imaju to pravo i u slučaju privremenog prebivališta.
To je praktično značilo, da mnogi migrantski radnici iz Bosne i Makedonije nisu imali pristup naknadi za nezaposlenost, jer je za to postavljen uslov pet godina prebivališta u Sloveniji. A ti isti radnici su svaki mesec uplaćivali deo plate za osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Do dan danas mi ne znamo koliko je tih radnika moralo zbog toga da se vrati u Bosnu i Makedoniju jer nisu imali uslova da dobiju naknadu za nezaposlenost.
U međuvremenu je potpisano još takvih bilateralnih sporazuma. Sada imaš situaciju da poslodavci zahtevaju da međudržavni sporazumi sadrže stavku koja radnike obavezuje da prvu godinu rada u Sloveniji provedu kod istog poslodavca. A namera poslodavaca za koju znamo je da tu obavezu produže na pet godina. Nadalje, namera politike je ta, da poveća broj tih međudržavnih sporazuma o zapošljavanju, pošto u Sloveniji „nema radne snage“.
Status migranata se isto menjao dosta. Da li možeš da nam kažeš nešto o tome, pogotovo o najskorijim promenama koje sputavaju preseljenje porodica u Sloveniju?
To je nalik onome što se dešavalo 2007. kada smo videli da propisi u oblasti socijalnih prava više ne važe za radnike migrante, jer, kako sam malopre rekao, oni nisu mogli da dobiju naknadu za nezaposlenost. Umesto da je Slovenija iz te krize naučila da ne može na takav način da obezbeđuje radnu snagu, ona je nastavila istim putem.
Sa poslednjim izmenama regulativa u vezi sa stranim radnicima Slovenija je jasno pokazala da ih isključivo vidi kao radnu snagu, a njihove porodice, ukoliko bi se preselile, kao sigurnosni problem u smislu potencijalnih socijalnih parazita koji će da iskorišćavaju sistem socijalne pomoći. Šta je vlast konkretno uradila: otežala je način dokazivanja da strani radnik ima dovoljno sredstva za život u Sloveniji; vremenski uslov za udruživanje porodice je produžen sa jedne na dve godine boravka u zemlji, što je maksimum koji EU regulativa dozvoljava; pooštrila je zahtev za poznavanje jezika, koji je sad teško zadovoljiti jer nema dovoljno kurseva i nastavnika.
Na vašoj internet stranici piše „Mi smo organizacija posvećena zagovaranju, zaštiti, promociji i razvoju radnih, socijalnih i statusnih prava radnika i drugih ranjivih grupa“. Kako bi detaljnije opisao rad vaše organizacije?
Mnogo toga se promenilo u proteklih 15 godina. Mnogi od ljudi sa kojima smo radili na početku sada više nisu tu. Otišli su ili na Istok, ili na Zapad. Došle su nove generacije stranih radnika koji nisu više samo iz Bosne, Srbije i Severne Makedonije, nego iz Indije, Nepala, Bangladeša. Pre je Slovenija bila malo ex-Yu tržište radne snage, tek je sada otvorena ka globalnim tokovima migracija. Sad je sve više i velikih infastrukturnih projekata u koje se uključuju strane firme koje dovode svoje radnike.
Sve više radnika dolazi u Delavsku svetovalnicu sa istim problemima ali govore različite jezike. Zanimljive se situacije događaju kada imamo prisutne radnike iz Egipta, Sirije, Alžira, Srbije i Bosne. Ljudi počnu da razgovaraju. Iako ne znaju neki zajednički jezik, razumeju se jer su u istoj situaciji. Razumeju se jer dobijaju istu platnu listu koju niko ne razume. Tako da je katkad i naša Svetovalnica internacionalni hab u kojem se govori međunarodni jezik eksploatacije.
Koliko vas je u Delavskoj svetovalnici, šta ste po zanimanju?
Ima nas petoro. Samo je jedna naša koleginica pravnica. Mi ostali smo iz drugih oblasti: socijalni rad, poslovne nauke, upravne nauke… Jedan naš kolega je bio fizički radnik i nakon telesne povrede pridružio se našem timu. Kako bih rekao: veoma smo komplementarni u našem zajedničkom radu.
Kako izgleda jedan vaš tipičan dan, ako uopšte imate takav?
(Smeh) Nema baš tipičnog dana. Naše stranke su ranije dolazile već od sedam ujutru. Na sreću, uspeli smo da ih naviknemo da dolaze od osam, tako da sad imamo malo vremena da se i mi bolje pripremimo.
Ljudi dolaze u velikim brojevima, tako da je kod nas katkad kao u nekakvnoj agenciji. Pitanja radnika se tiču državne uprave, socijalnih prava, procedure za penzionisanje… Dolaze mladi radnici koji nemaju pojma šta se događa na tržištu rada, ali znaju da nešto nije ok kad radiš tristo sati u mesecu. Dolaze nam premorene čistačice koje poslodavci premeštaju sa jedne, na drugu, na treću lokaciju u istom danu; građevinski radnici koji su pali sa skela sa nekoliko metara visine… Mnogo ima povreda na radu, ne samo u Sloveniji, nego u Austriji, u Nemačkoj. Tako da mi moramo da napravimo katalog najboljih praksi za adresiranje svih ovih problema.
Mi takođe učimo iz svih tih slučajeva. Učimo kako da ustanovimo dobre prakse za rešavanje. Tako, za određene slučajeve uspeli smo da razvijemo šablon kako da ih adresiramo i rešimo, ali uvek se događa nešto novo.
U biti, nikad ne znaš šta donosi novi dan, samo znaš da će biti dan sa mnogo problema.
Vi se finansirate preko članstva, ako se ne varam. Da li možemo da kažemo da je Delavska svetovalnica organizacija samih radnika i radnica?
Imamo dvehiljade članova. Možemo reći da je u pitanju neka vrsta radničkog suvlasništva jer nas u biti finansiraju radnici. članarine čine otprilike 85% naših finansija, a ostatak obezbedimo preko malih projekata.
A zašto je to tako? Zato što mi zaista hoćemo da budemo organizacija za radnike, da ih efikasno savetujemo, a ako radiš projekte, više njih odjednom, onda nemaš vremena za efikasno savetovanje radnika. Na samom početku našeg rada smo se odlučili da ćemo ići u tom smeru: što više članstva, što manje projekata.
Znam da imate dosta slučajeva pred sudovima. Da li možeš da se osvrneš na neke velike izazove i možda neke značajne pobede?
Mi nemamo svoje pravnike sa položenim pravosudnim ispitom koji bi mogli zastupati oštećene radnike i radnice pred sudom. Umesto toga, imamo ugovor o saradnji sa jednom advokatskom kancelarijom čija četiri pravnika zastupaju naše članove.
Oni rade veoma efikasno, i kako nam priča jedna njihova advokatica, i oni uče iz naših slučajeva. I oni se katkad češkaju po glavi i pitaju se šta se događa. Bore se kako sa državnim institucijama, tako i sa poslodavcima.
Radnici iz inostranstva su obično spremni za rešavanje svoje situacije putem sudova. A što se uspeha tiče, ako imamo svu potrebnu dokumentaciju, obično dobijemo slučajeve. Poslodavac prosto nema čime da obori slučaj, tako da se dešava i da se ne pojavi na suđenju.
Naravno, sudski procesi se ne rešavaju od danas do sutra. Mogu da potraju mesecima i to je ponekad teško objasniti našim članovima.
Da li se suočavate sa još nekim izazovima?
Kako da ne, ima ih koliko hoćeš. Dešava se, na primer, da su naši članovi ljuti na nas i svađaju se sa nama, jer im nije procesuiran neki važan dokument, ali naprosto mi tu ne možemo ništa osim da zivkamo instituciju u čijoj je nadležnosti to nešto što treba uraditi. Ja razumem, naravno, zašto su ljuti, od tih papira zavisi da li će moći da nastave da rade, da ostanu u zemlji.
Saradnja sa inspektoratom za rad zna da bude izazovna. Mi im komuniciramo određen problem, a oni ne nalaze ništa kod poslodavca, jer umesto da izađu na teren nenajavljeni, oni se najave i češljaju evidenciju koju im je poslodavac pripremio.
Mi imamo odgovornost prema radniku. Moramo da mu kažemo šta je realno. „Ako ideš na postupak pred sudom, trajaće. Ako ideš na postupak preko inspekcije za rad, ne znamo šta će biti ishod.“ I onda radnik kaže „pa što onda uopšte da pokušam“. Tako, to su veliki izazovi.
Da li možeš da nam kažeš nešto o kratkoročnim i dugoročnim planovima?
Da preživimo još jedan dan. Katkad je zaista tako. (Smeh) Ima i trenutaka kada se samo smejemo. Primerice, danas smo imali jednog veoma dragog gosta u kancelariji. Jednog psa, border kolija, i veoma je bila zanimljiva, kako bih rekao, hemija unutar Svetovalnice. Tako da smo rekli da bi trebalo da imamo terapeutskog psa da nam spušta tenzije.
Kako dalje, na koji način? Mislim da je kod nas organizacija rada veoma bitna. Sad mislim konkretno na administrativni deo. Jer se događa da nas realnost problema zatekne i bude mnogo brža od nas. Dešava se da je situacija haotična i to takođe usporava naš rad. Tako da bih rekao da nam je sad najvažnije da unutar Delavske svetovalnice organizujemo rad na najefikasniji mogući način.
