Prošle nedelje, u okviru obrazovnog programa PUZZLE#8 Stanice – Servisa za savremeni ples, u Kulturnom centru Magacin u Beogradu Ogemdi Ude održala je petodnevnu plesnu radionicu. Hipotezu da je svet mali, Ogemdi i ja potvrđujemo za manje od 6 minuta i uspostavljamo novu bliskost i prepoznavanje kroz zajednička poznanstva i prijateljstva. Iako su savremene plesne scene mahom svuda male i skrajnute, ipak dokazujemo da su dobro povezane i predstavljaju važne prostore podrške i slobode.
Jutro je sveže i osunčano i dok šetamo Kosančićevim vencem, Ogemdi, koju sam uspela da ukradem između radioničarskih obaveza i rokova za predaju prijava za rezidencije, govori mi o nemilom događaju koji joj se desio prethodnog dana. U jednom restoranu, u najužem centru Beograda, nakon obroka koji je naručila, osoblje restorana je insistiralo da naplati uslugu više nego što je bilo naznačeno. Ogemdi je bezuspešno pokušala da reši nešto što je verovala da je nesporazum. Druga strana nije pokazala dobru volju.
Po načinu na koji priča o tome, osećam da je žulji nepravda. Da je u Njujorku, kaže, potpuno drugačije bi se postavila. U Beogradu, iako se u načelu oseća bezbednije u evropskim nego u američkim gradovima, svesna je toga kako izgleda i šta njen identitet može da implicira. Pitam je sa čime se ona identifikuje.
Ja sam afroamerička black femme nigerijskog porekla. Moji roditelji su imigrirali u Ameriku iz Nigerije, pripadamo Igbo zajednici. Odrasla sam u Atlanti u Džordžiji, na dubokom jugu. Sve što si čula o američkom jugu, sve ono tipično za njega, e uz to sam ja odrasla. I obožavala sam ga. Tamo se ni po čemu nisam isticala. Odrasla sam u crnoj zajednici.
Šta znači black femme?
To znači da se prvo identifikujem sa svojom ženstvenošću, ali želim da naglasim da se ženstvenost ispoljava na razne načine, ne nužno kroz pripadnost cis normativima. Ja se identifikujem kao cisnormativna, ali i kao queer i biseksualna. Black femme je pokret koji čine ljudi koji meni mnogo znače i sa kojima mogu da se izražavam na femme način, što se razlikuje od toga da se izražavam jednostavno kao žena. Moju zajednicu čine uglavnom trans osobe, ili osobe koje možda ne žele da se izjašnjavaju kao žene ali koje žele da dožive ženstvenost, na razne načine, sa određenim ljudima. U tom smislu, moj identitet je zasnovan na odnosima sa drugima. Jednostavno nisam želela da ograničim svoj pogled na svet kroz ideju žene. Koncept femme je nešto što može da uključi mnogo više.
Imam utisak da je ženstvenost, barem kako je ja razumem, danas na marginama. Na koje načine možemo da odgovoramo ženstvenošću na represiju?
Nema dana u kome se ne suočavam sa činjenicom da me svet mrzi. Sve konstantno obezvređuje ono što radim i što mi je važno. Ali kad pomislim na svoju black femme zajednicu, ja znam koliko vredim i koliko sam voljena i koliko mi sve to znači. Tu sam svesna moći svog identiteta, mislim o istorijama i linijama i ljudima koji su me naučili kako da budem femme, o ljudima koji su mi otkrili moju ženstvenost, koji su me uveli u sestrinstvo. Veoma sam srećna što vidim da se sve više ljudi posvećuje da što bolje razume naš identitet i da ga osnaži kroz podršku i jedinstvo. Ukratko, ne dozvoljavam da me motiviše represija koja je svuda oko mene, već pripadnost zajednici u kojoj sam snažna.
Negde sam pročitala da se izjašnjavaš i kao afro-futuristkinja. Šta to znači?
Za mene afro-futurizam znači zamišljati budućnost kakvu želimo da se desi sada, zamišljati načine na koje možemo da sprovedemo naše buduće slobode, načine na koje možemo sada da postojimo u njima i da se nadamo da će ih baš to pretvoriti u realnost. Smatram da je moje mišljenje veoma nerealistično, i da je to zapravo vrlo važno. Moji prijatelji i ja često razgovaramo o genocidu u Gazi. Nadam se da ćeš uvrstiti ovaj deo u konačnu verziju intervjua.
Naravno da hoću, ako to želiš.
Evo primera. Kada pričamo o tome da treba vratiti zemlju starosedeocima u Sjedinjenim Državama, o #landback pokretu, slažemo se, naravno, da je ispravno vratiti zemlju onima od kojih je oteta. Ali svi postavljaju pitanje kako je to uopšte moguće i realistično. Gde bi svi otišli? Kako da rešimo tu situaciju? Ja mislim da nije stvar u tome da li je nešto realistično, već da postoji ideja o nekakvoj budućnosti kakvu želimo. Ja iznosim ideju o budućnosti jednog ugnjetavanog naroda koji tradicionalno živi u simbiozi sa svojom zemljom, razumevajući da postoje i drugi narativi koji su u vezi sa tom Svetom Zemljom. Postoje ljudi koji žele da neguju zemlju, a ne da je eksploatišu, i postoje načini na koje možemo da zamislimo budućnost u koju bi nas takve vrednosti odvele.
Ali to ne zvuči praktično.
Sloboda nije praktična. Veoma vodim računa o tome da mislim nerealistično i da budem blizu ovih što bi da neguju a ne da iskorišćavaju, kako bismo zajedno gradili bolju budućnost. Kada mislim o afrofuturizmu, mislim da me je naučio da sanjam kako da osvajam svoje male slobode, jednu po jednu.
U opisu tvoje plesne radionice privukle su mi pažnju reči koje koristiš da opišeš tehniku kretanja koju ćeš podučavati a koje, na nekom širem planu, zvuče kao da dolaze iz strategija rezilijentnosti, kojima potencijalno možemo pribeći u rizičnim i traumatičnim situacijama. To su, između ostalih, težina, tenzija, lakoća i odraz. S obzirom da se baviš istorijama, ljudskim iskustvima i pričama, telesnim pamćenjem, da li svesno koristiš ambivalenciju ovih termina?
Važno mi je kakav je jezik koji koristim u svom radu. Znaš kako najčešće nailazimo na pristup koji očekuje da ostavimo sve iza sebe kad uđemo u plesni studio i samo plešemo, kao da ples treba da nam pomogne da u sebi pronađemo neku sasvim novu osobu, kao da ne treba da brinemo o tome šta smo van njega? Ja ne verujem u to. To nije stvarno. Ti si ta koja plešeš. Ti dolaziš u ples(u). I to treba da se uračuna. Svako ko se bavi plesom, nosi se sa traumama.
Jedna od najtraumatičnijih reči koje slušamo u plesnim krugovima je ČEKAJ. I oduvek me je zanimalo šta znači za plesača činjenica da on ili ona još nije to, ili šta znači za plesača čija je težina predmet kritike… Šta znači uzeti tu reč, reč čekaj, i ispitati je radije nego plašiti je se i čekati da ode negde drugde. U stvari, tražim načine na koje mogu da plešem tako da je moja težina deo moje prakse, moja prednost, a ne nedostatak. Tako koristim reč PLOP da opišem pad tela bez ikakve lepote u tome. To je reč koja mi pomaže da lako opišem potpuno prepuštanje gravitaciji. Ili koju reč da upotrebim za lakoću a da ne implicira da je telo koje se tako kreće malo i lepršavo?
Zašto je težina uvek shvaćena kao nešto mračno, teško? Kako da imenujemo stvari koje možda na prvi pogled izgledaju kontradiktorne, ali se ispostavlja da su u stvari ukorenjene u ljudskom psihosomatskom iskustvu? To preispitujem u svojim radionicama. Reči odraz i tenzija su takođe namenski tu, ali one se odnose i na rad na jeziku na jedan specifičan način.
Kako bi to opisala?
Trudim se da jezik doživljavam celim telom. U tom pogledu, nije mi važna teatričnost jezika. Mislim da je moj jezik u stvari vrlo performativan i nikada nije reprezentacijski. Ne pišem formalan tekst, mnogo improvizujem, uživam to da radim, da govorim sada radije nego da pamtim određeni reči.
Pomenula si traume iz plesnih studija, i nije tajna da je iskustvo neprijatno u bilo kojim na taj način hijerarhijski uređenim sredinama. Koliko smo stvarno spremni da se nosimo sa tim i koliko međusobne brige zaista postoji?
Briga je oduvek bila deo moje prakse. Kao predavačica dolazim u kontakt sa svima, od najmlađih preko profesionalaca do jako starih ljudi. Kao stvaralac u institucionalnom pozorištu, radila sam između ostalog i u grupi koja je vodila računa o tome da svi izvođači budu angažovani sa biroa, da svi budu zbrinuti tokom svog rada i videla sam kakvu je razliku to činilo u njihovim umetničkim dometima. Trenutno, u kontekstu moje prakse, držim se principa da angažujem samo afroameričke izvođače.
Jako je važno u ovom trenutku stvarati prostore kojima se nadamo i u kojima se osećamo zaštićeno, a koji su tako retki u poljima savremenog, postmodernog i eksperimentalnog plesa. U plesu je u načelu teško pronaći potpuno crne prostore. Ja sam često velika sestra u probnoj sali, staram se da ima hrane, da se poštuju pauze. Trudim se da svaki put platim ljude malo više, ali i da ostavim prostor za granice i dogovore koji poštuju nestalnost ljudskih života. Jako je važno da prepoznamo kao legitiman razlog za otvaranje bolovanja činjenicu da ljudi mogu biti i duhovno nemoćni nekih dana.
Postoji i nešto što umetnici, i ne samo oni, interiorizuju kao spoljni pritisak da disciplina mora da se održi uprkos našim optimalnim mogućnostima.
Ja poštujem tu vrstu iskrenosti i prema drugima i prema sebi i zauzvrat dobijam posvećenje nekog ko ne oseća obavezu da dođe na probu zato što je plaćen da izvrši konkretan zadatak, već iz istinski želje da u saradnji stvara sa drugima i svojevoljno odgovara na izazove koje to nosi. Zato je za mene probna sala mesto posvećenosti. Ono što je u fokusu je proces nekog razvoja, izvođačko delo je sekundarno. Želja mi je da negujemo slobodu da u izvođenja unosimo onoliko intime koliko iznesemo u probama, da to podelimo sa drugima.
Kako ljudi vide tvoje predstave?
Moje predstave se mogu opisati kao tihe. Moje predstave ne teže eksperimentu, spektaklu kao takvom, ja nisam neko ko svima sipa u lice. Moja želja je da budem s ljudima. Pokušavam da se krećem sa ljudima, da se susretnemo na nekom mestu i da baš na tom mesto nešto pokažemo. Moje očekivanje od predstave je isključivo izgrađeno na tome kakvo iskustvo delim sa saradnicima i činjenici da smo tu zajedno i da brinemo jedni o drugima. U stvaralaštvu ne služim kultu genija, već negujem ideju zajednice.
Pored toga što si umetnica, ti si i predavačica, u toj ulozi si sad u Beogradu. Ali ti si i dula. Šta za tebe znači ta uloga? Da li je ona u nekakvom odnosu i sa tvojom stvaralačkom praksom?
Dula je neko ko pruža podršku tokom porođaja i/ili tokom postporođajnog perioda. Postoje i dule za abortuse, pravne dule, sestre dule, postoje razne dule, ali poenta je da je funkcija dule da prati osobu tokom intenzivnog prelaznog događaja, da bude njen sistem podrške. Rođenje i smrt su veoma važni događaji za moj doživljaj sveta i moju praksu.
Mislim da je važno da se suočavamo i sa jednim i sa drugim. Videvši na koje sve načine drugi ljudi doživljavaju gubitak mnogo je uticalo na to kako se ja nosim sa njim.
Tvoj poslednji rad DIG/HEAR/SING bavio se upravo procesom žaljenja.
Juče je bila treća godišnjica smrti mog ujaka, sa kojim sam bila jako bliska. Kada je preminuo, njegova deca su imala 8, 10 i 13 godina. Iako mali, u toj situaciji, oni su bili najpribraniji i emotivno najinteligentnije osobe u porodici. Kada deca dožive tugu, a naročito ako je tuga prouzrokovana bolešću roditelja, adaptiraju se na situaciju ne osvrćući se na ustaljeni poredak cirkulacije brige. Kada imaš 8 godina i snažniji si od svog tate, naučiš mnogo o tome šta znači biti čovek i kako odgovoriti na zadatke na koje inače niko ne očekuje da odgovoriš. Kada je njihov tata preminuo, moji mali rođaci su mene tešili. To takođe pokazuje kako zamišljamo da tuga treba da se podnosi i kako se zaista nositi sa njom.
Kako se ti nosiš sa tugom?
Pristupam procesu žaljenja na kreativne načine. Razmišljam kako da koristim svoju kreativnu praksu kao mesto ponovnog susreta sa ljudima kojih više nema. Ja vidim ples kao nešto kolektivno i kao način na koji se naše istorije kreću kroz nas. Telo vidim kao sredstvo za sve što sam naučila od raznih ljudi koji su ostavili traga u mom životu, kao i iz njihovih priča. Trenutno ne vidim istoriju kao linearni tok, već više posmatram relacione aspekte istorije, dakle one aspekte koji proizilaze iz odnosa sa drugima. U radu na procesu žaljenja pokušavam da ponovo uspostavim odnose sa ljudima koji su nas napustili i da osmislim načine na koje mogu da nastavim da održavam te veze iako oni nisu fizički prisutni. Želim da i dalje nalazim dokaze naših povezanosti, da stvorim nove uspomene sa njima.
U tom smislu, na koje sve načine koristiš tekst, crtež i lične predmete u ovom izvođenju?
Rad DIG/HEAR/SING je nastao u okolnostima u kojima nisam mogla da radim. Jedan od mojih najboljih prijatelja je iznenada preminuo. Početkom 2020. Neko vreme nisam bila sposobna ništa da radim. I onda se desilo da sam još nekoga izgubila. Prvo je počelo kao proces dugih, proizvoljnih, slobodnih pisanja na mom telefonu. To su bili tekstovi koji nisu bili inicijalno namenjeni ovom radu, već nešto kao način na koji sam u tom trenutku mogla da se nosim sa svojim izlivima besa. Kasnije su ti tekstovi, naravno, redigovani, ali nikad dopisivani, postali deo mog izvođenja. Zadržala sam pravo da se cenzurišem, kako bih ipak zaštitila najdublju intimu moje patnje, ali nisam želela da menjam prvobitni oblik teksta, da ga činim lepšim ili komunikativnijim.
Odakle dolazi tvoje interesovanje za jezik?
Čitam sjajne pisce. Bila sam opsednuta komadom „Venera“ Suzan Lori-Parks i njenim konceptom kretanja sa jezikom. Parafraziraću sad, ali ona kaže da kroz jezik, i to scenski jezik, mi zapravo treba da istražujemo istorije koje nisu mogle biti zapisane. Iz tog njenog citata „dig the bones, hear the bones and write it down“ proizašao je i naslov za predstavu.
Šta bi nam još preporučila za čitanje?
Uvek Toni Morison. Toni Morison, „Džez“. To je moj omiljeni roman. Kad sam bila mlađa, čitala sam Dafne Bruks (Daphne Brooks). Ona je predavala na Prinstonu samo malo pre nego što sam ja upisala studije. Čitam u poslednje vreme Tomija Defranca (Thommas DeFrantz), neverovatnog teoretičara crnog queer performansa.
Tomi Defranc je bio gost u Beogradu 2022. godine na festivalu Kondenz kada je održao predavanje „Zamagljena pozadina: crni performans kao politička ontologija“.
Mislim i na Andrea Lepeckija (Andre Lepecki) i njegov tekst „The body as archive“. Oni me inspirišu da razmišljam o tome zašto ponavljamo, i zašto se obnavljamo, i kako nastaju novi svetovi iz tih procesa.
Kao na probama, mislim dok se već upućujemo ka Kalemegdanu. Ispred zgrade Rektorata Univerziteta umetnosti pružaju se aleje japanske trešnje u cvatu. Skrećem pažnju na lepotu prizora, odlučivši da, kad smo već osuđeni na ponavljanja, svoju rutinu usmerim na nešto nežno, na umerenu brigu i na razmenu sa drugim. Dok sa Kalemegdana posmatramo Ušće, osećam istoriju ovog grada u svom telu. Želim da ovoj zanimljivoj i brižnoj black femme popravim utisak o Beogradu, da učinim da se oseća dobrodošlo u gradu čiji kosmpolitizam prevazilazi praksu varanja turista.
