Peticija za reviziju izučavanja teorije evolucije u školama i na fakultetima uručena je krajem prošle sedmice Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Ta antinaučna peticija se uručuje nedugo nakon povlačenja Obrazovnog paketa za učenje o seksualnom nasilju nad decom. Iako naizgled nepovezana, ova dva slučaja zanimljiva su ilustracija trenutnog „razvoja“ obrazovanja.
Poslednjih nedelja medije i društvene mreže preplavili su komentari „stručnjaka“ i roditelja preplašenih obrazovnim paketom koji je bio namenjen prevenciji i pravovremenom rešavanju problema seksualnog nasilja nad decom. „Žestoko negodovanje javnosti“, prouzrokovano pre svega senzacionalističkim izveštavanjem prema kojem „sadržaji nisu primereni našoj kulturi i tradiciji“, te netačnim primerima najčešće izvučenim iz konteksta, dovelo je do brze reakcije Ministarstva i kadrovske smene odgovornih za ovaj paket.
Nedugo zatim, a po starom dobrom principu „ko tebe seksom, ti njega bogom“, pojavila se i Peticija za reviziju izučavanja teorije evolucije u obrazovnim ustanovama. Iako još nije poznato kada će se peticija koju je podnela grupa akademika, profesora i lekara naći pred skupštinskim Odborom za nauku i obrazovanje, predsednik tog državnog tela Muamer Zukorlić je u duhu pluralizma i relativizma peticiji dao legitimitet. Naime, on smatra da đacima i studentima moraju biti dostupne kako naučne teorije tako i kreacionizam, odnosno da svaka zajednica ima pravo na svoju različitost — misleći verovatno na ravnopravnost religijskih zajednica.
Sistemsko urušavanje javnog obrazovanja pruža plodno tlo za prodor mitskog mišljenja. Ekonomska kriza koja potresa većinu svetske populacije sasvim logično budi potrebu u ljudima za razumevanjem teškog položaja u kojem se nalaze. Budući da se uskraćuje finansiranje kako obrazovnog sistema i razvoja nauke — pogotovo društvene — tako i drugih vidova širenja naučnog razumevanja sveta i društva, različita spekulativna, mitska ili pak religiozna tumačenja lako pronalaze svoj put do javnog mnjenja. Tako, oni postaju značajni formativni faktori pogleda na svet. To objašnjava globalno širenje različitih pseudonauka poput učenja o Zemlji kao ravnoj ploči ili starih „teorija“ o Jevrejskoj i Masonskoj zaveri. Uporedo sa tim pada i poverenje u obrazovanje i druge javne servise, zatim i u naučni pristup svetu koji postaje nepristupačan sve većem broju ljudi. S padom tog poverenja pak smanjuje se mogućnost otpora retradicionalizaciji društva i borbe za kvalitetne javne servise.
U istom društveno-političko-ekonomskom kontekstu se i potreba za sistemskim rešavanjem problema seksualnog nasilja nad decom, putem pažljivo osmišljenog i dugoročnog obrazovanja, odbacuje, a obrazovanje o tim problemima individualizuje, odnosno ostavlja na milost i nemilost privatne sfere (najčešće porodice, a sve češće nepreglednosti interneta). Deo javnosti koji u ovom procesu igra važnu ulogu, a i sam već oštećen padom kvaliteta obrazovanja, kao i učestalijim slučajevima nasilja nad decom, danas češće poziva na (ponovno) uvođenje oštrijeg kažnjavanja (npr. smrtne kazne), umesto da insistira na edukaciji mladih koja bi omogućila prevenciju i trajnije rešavanje nasilja. U istom ključu se, umesto društvene odgovornosti, nudi princip religijske pravednosti („nasilništvo će kazniti već neki bog“) ili pak brutalno pojednostavljene vizije pravde poput one sve popularnijeg Miroljuba Petrovića.
Anica Stojanović i Andraš Juhas
Ideš pod mač!
Potražimo li na internetu pojmove „mračno prosvetiteljstvo“ (dark enlightenment) ili „neoreakcionarni pokret“ (neoreactionary movement) videćemo da se u poslednje vreme šire ideje koje su komplementarne uvođenju kreacionizma u škole. Vodeće figure ovog pokreta su bivši libertarijanci koji su, sasvim ispravno, zaključili da slobodno tržište i demokratija nisu spojivi, te su jednostavno ukinuli sve demokratske i prosvetiteljske principe i zasnovali svoju ideologiju na pravu jačeg.
Teško je naći osobu u Srbiji koja ima pristup i koristi internet a kojoj fraze kao što su „ideš pod mač“ ili „555-333“ nisu poznate. Iako je aktivan u promovisanju svog pogleda na svet već više od decenije, Miroljub Petrović tek sada postaje prepoznatljiv široj javnosti zahvaljujući ovim frazama. Pod mač bi trebali da idu svi oni čije ponašanje smatra društveno neprihvatljivim. Tu se između ostalih nalaze i dileri droge, narkomani, satanisti (u koje spadaju svi koji ne ispovedaju svoju veru na način na koji Petrović smatra da treba, ili je ne ispovedaju uopšte), članovi raznih NVO, LGBT populacija, komunisti (u koje spadaju svi politički nepodobni) i mnogi drugi. Takođe, u njegovim govorima se može čuti zalaganje za nasilje nad ženama (preporučivao je Novaku Đokoviću da svoju bračnu partnerku Jelenu „lupi preko usta“). Od njega smo mogli da čujemo da škole služe da od dece naprave debile i da ih treba ukinuti, isto kao i penzioni i sistem javnog zdravstva – ako u Dušanovom carstvu toga nije bilo, ne treba nam ni danas.
Iz svega ovoga se vidi da je njegova vizija poželjnog društva krajnje reakcionarna – on se zalaže za ukidanje svih dostignuća prosvetiteljstva i napretka u poslednja dva i po veka i povratak na feudalno srednjevekovno uređenje u svim aspektima života. To znači ukidanje opšteg prava glasa, rodne ravnopravnosti, prosvetiteljskih ideala razuma, jednakosti ljudi, pravne države, podele vlasti i mnogih drugih ideja i institucija sa kojima danas živimo. Ovde se zapravo mogu povući jasne paralele sa postojećim političko-ekonomskim stanjem. U situaciji u kojoj se konstantno insistira na štednji (najviše u školstvu, zdravstvu i na penzijama), kratak je put od Vučića koji reže troškove, do Petrovića koji potpuno želi da ukine te sisteme i institucije. Ovakve ideje su po pravilu produkti društvenih kriza, a sa fenomenom uvođenja kreacionizma, jedne antiracionalne, antiprosvetiteljske i antinaučne „teorije“ u škole idu ruku pod ruku.
(Žensko) Telo kao mesto prisvajanja
Nema ničeg neobičnog u tome što političari trguju našim obrazovanjem zarad ostvarivanja njihovih političkih i drugih interesa. Od Đinđića koji je brzinski omogućio uvođenje veronauke u škole u cilju povećanja popularnosti kod onih slojeva koje će najviše pogoditi neoliberalne politike koje je vodio, do muftije Zukorlića koji je izabran na poziciju predsednika skupštinskog Odbora za nauku i obrazovanje sa koje posredno zagovara dalje podređivanje obrazovanja veri dok paralelno pokušava da dobije akreditaciju za svoj univerzitet.
Privatni interesi i politička i verska nadigravanja odavno su odnela prevagu nad javnim interesom i ličnim slobodama. Tako je hajka protiv uvođenja obrazovnog paketa za prevenciju seksualnog nasilja nad decom samo jedan od primera da uključeni političari i „stručnjaci“ ne misle dobro ovom društvu. Deca valjda treba da nastave da uče o seksu i partnerskim odnosima te normalizaciji nasilja iz medija (rijalitiji, turske/španske/indijske/holivudske serije, crne hronike, „ženske emisije“ i slični sadržaji očigledno predstavljaju dobre smernice), iskustava svojih porodica ili poznanika u kojima svako malo neka žena bude prebijena i ubijena i naravno patrijarhalnih verskih učenja. To su jedini dozvoljeni kanali za učenje o svom telu i pravima. Nastavićemo da se pretvaramo da je sve u redu i da ništa drugačije od tradicionalnog ne postoji. Ne daj bože da se tu uključi neki progresivni akter koji bi pomrsio konce verskim institucijama i desničarskim vlastodršcima.
Kako smo došli u situciju da sumanutu „peticiju protiv Darvina“ podrže i lekari i profesori? Ko su uopšte ljudi koji se kriju iza tih zvanja? U situaciji kada je ogroman broj stručnjaka napustio zemlju jer nisu imali gde da se zaposle ili bar ne pod normalnim i podsticajnim radnim uslovima, ne iznaneđuje da smo zaglavili sa „stručnjacima“ koji su na te pozicije neretko došli po rodbinskoj i partijskoj liniji, koji su plagirali svoje doktorate, koji fabrikuju kvazi-naučne radove i koji su odavno izgubili dodir sa aktuelnim naučnim dostignućima, ujedno gušeći mlade generacije stručnjaka koje pokušavaju da se pozicioniraju u akademskoj i političkoj sferi. Njihov doprinos je relativizovanje naučnog pristupa, nuđenje tzv. „alternativnih činjenica“ uz tvrdnje da „svako ima pravo na svoje mišljenje“ bez da se prethodno informiše o temi iz pouzdanih proverljivih izvora. Oni ne prezaju ni od čega da bi svoje političke i verske ideale pretvorili u realnost: konstruišu sliku o jedinoj ispravnoj porodici, jedinoj dozvoljenoj seksualnosti, patrijarhalnim rodnim ulogama, naciji-žrtvi. Takve nasilne politike za dugoročne posledice imaju smanjivanje nivoa obrazovanih ljudi sposobnih da kritički misle i demokratski delaju u društvu, povećavanje etničke i religijske distance, povećavanje homofobije i ksenofobije i ojačavanje patrijarhalnih vrednosti.
Iako posledice oseća celo društvo, devojčice i žene najviše ispaštaju. Pokušavaju se zacementirati tradicionalne rodne uloge iako su se okolnosti izmenile, pa tako muškarci nastavljaju da traže potvrdu svog uzdrmanog maskuliniteta u dominaciji nad partnerkama i uopšte ženskim osobama u okruženju, dok se od žena i dalje očekuje da budu ponizne i uvek spremne za besplatan kućni i emotivni rad. Žensko telo (p)ostaje žrtva partnerskog/porodičnog/vršnjačkog nasilja, silovanja u međuetničkim sukobima, inkubator za proizvodnju topovskog mesa i jeftine neorganizovane radne snage koju je lako podeliti po rodnim, etničkim, seksualnim i drugim linijama. Možda nekima trenutno situacija ne deluje tako dramatično, ali ukoliko ne izbacimo verske institucije iz škola, ne modernizujemo obrazovni sistem i ne ojačamo nauku u Srbiji, ubrzo će devojčice i žene izvući najdeblji kraj u ovim političko-verskim igrarijama jer će još jedna generacija mladih biti uskraćena za kvalitetno obrazovanje.
Stradanje Darvinovo
Opšte je mesto već da „znanja“ i „istine“ nekog društva najpre reflektuju ideološke temelje i odgovaraju na potrebe reprodukcije ekonomskih odnosa i dominantnog oblika eksploatacije tog zeitgeist-a. Stoga upravo kontekst u kojem se javlja inicijativa za revizijom teorije evolucije u školskim kurikulumima daje ključni uvid u strukturne motive ovog, naizgled vremenski potpuno anahronog poteza. Jer istorija čerečenja Darvina zapravo je samo deo istorije čerečenja progresivnih tekovina u obrazovanju: niz pitoresknih likova i dosetki u tom procesu je naizgled beskrajan. Pomenimo samo neke: Ljiljana Čolić – nekada ministarka, danas naizgled samo potpisnica – pokušala je Darvina zameniti popom još pre desetak godina za svog – srećom kratkog – mandata; aktuelni predsednik odbora za nauku je Muamer Zukorlić – privatizaciono-politički kameleon a nekadašnji religijski velikodostojnik; na kraju teško bi bilo izbeći i famozni povratak veronauke u škole – koji liberalni sugrađani tadašnjem premijeru odveć lako zaboravljaju – prvi čin u sveopštoj konzervativizaciji obrazovnog sistema.
No, iako ova inicijativa sada izgleda tek kao opskurnija epizoda iz tranzicionog teatra apsurda, valja se setiti: vreme, ekonomske i političke elite rade za ludake novokonzervativizma a ovakve nebuloze će kad-tad naći načina da se provuku iznad ili ispod žita: original projekta gledamo u SAD gde Betsi de Vos – ondašnja Ljiljana Čolić – izvodi listom iste kerefeke koristeći uveliko privatizovan sistem obrazovanja. U nas je teren pripremljen još onog trenutka kada je za implicitni i eksplitni cilj obrazovanja postavljen zadatak eliminacije opasnog socijalističkog nasleđa i njegovo pretvaranje u mehanizam proizvodnje i jeftine radne snage i političkih uslova kojima ona ne može izbeći. A jedan od temeljnih je i proizvodnja političke pasivnosti kroz sistematsko usađivanje ubeđenja o nepostojanju društvenih i političkih alternativa.
Stoga, govorimo li o opasnim političkim potencijalima različitih znanja, Čarls Darvin se nezgodno uglavio: njegova teorija jeste original emancipacije od ontologije, esencijalizma i predestinacije – a time i od ubeđenja o nepromenljivosti društvenih odnosa. Oni koji ne žele da vide (r)evoluciju u svetu biologije, zapravo ne žele da vide (r)evoluciju u društvu.
Utoliko se ovaj pokušaj regulacije istine ispostavlja kao onaj crv predmodernosti u centru globalno dominantne ideologije vulgar-liberalizma: kraj istorije, konačna pobeda tržista kao transistorijskog fenomena. Jer, daleko ispod radara odvija se druga strukturalna zloupotreba darvinizma: socijal-darvinizam (kvazinauka karakteristična za budale libertarijanske provinijencije). A i jedna i druga zapravo su, ukratko rečeno, falsifikati – manje ili više suptilni – sa istim ciljem.
