U velikom broju lokalnih samouprava već je sproveden proces dodele kućnih brojeva objektima i dodeljena su imena ulicama koje ih ranije nisu imale, ali će ažuriranje ovih podataka trajati verovatno još mnogo godina, sve dok se ne uvede red u sistem ozakonjenja objekata.
U svim tim opštinama koje su, barem načelno, sprovele ovaj proces, građani kojima je u ličnoj karti ranije u polju adrese stajalo bb, sada neće biti u mogućnosti da, bez prethodnog dokazivanja postojanja nove adrese, obnove svoja dokumenta nakon njihovog isteka. Prilikom odlaska na šalter pošte, nakon što građani iskažu nameru da uplate iznose taksi za idavanje nove lične karte ili pasoša, biće odbijeni nakon što šalterski radnik na nalogu za uplatu vidi adresu bez ulice i broja i upućeni u najbližu stanicu policije radi daljih uputa.
Ukoliko je objekat u kome žive ozakonjen, može se desiti da još uvek nije došao na red za upis u adresni registar i u tom slučaju postoji procedura kojom se ovaj problem može rešiti, a građaninu se omogući dobijanje nove lične karte ili pasoša. Ukoliko objekat još uvek nije ozakonjen ili parcela na kojoj se objekat nalazi još uvek nema rešen pravno-imovinski status, građanin će ostati uskraćen izdavanja ličnih dokumenata i ako je do tada uredno mogao da ostvaruje ovo pravo.
U tom slučaju, građanin ima dve opcije: prva je da pokrene i sačeka proces ozakonjenja objekta, ako je to uopšte moguće za objekat u kome živi, što može trajati godinama i druga je da svoje prebivalište prijavi na neku drugu adresu koja je evidentirana u adresnom registru (najčešće građani pribegavaju prijavi na adresama bliskih rođaka).
Na ovaj način mnogi građani ostaju uskraćeni jednog od najosnovnijih prava, a to je posedovanje ličnih dokumenata. Ukoliko građanin ne poseduje ličnu kartu, on je lišen gotovo svih društvenih procesa i servisa. Bez lične karte nije moguće prijaviti radnika prilikom zapošljavanja, nije moguće uvesti struju, nije moguće registrovati automobil, glasati na izborima, niti ostvariti pravo na socijalnu pomoć i drugo. Građani na ovaj način postaju pravno nevidljivi i lišeni svojih osnovnih prava i izbora.
Bitno je istaći da su građani dobili brojeve zgrada i imena ulica (nove adrese stanovanja), a da za to nisu formalno ni obavešteni od strane institucija. Na ovaj način građani su dodatno sputavani, jer da su obavešteni na vreme o ovim promenama, mogli bi da pokrenu procese lagalizacije ili pokušaju da srede svoju dokumentaciju, pa budu prirpemljeni na promene koje ih čekaju. Ovako, građani za svoje nove adrese prvi put saznaju, najčešće, kada zapravo moraju da obnove ili prvi put vade neki od ličnih dokumenata.
Ne postoje nikakvi podaci koliko građana je pogođeno ovim problemom, niti o tome na koji način država planira da pristupi njihovim problemima. Ono što se zna a to je da se planira usvajanje novog zakona o ozakonjenju ili izmena postojećeg. Kako se navodi, ovim zakonom planira se sprovođenje masovne legalizacije, ali još uvek nisu poznati nikakvi detalji. Nije poznato ni u kom vremenskom roku se može očekivati usvajanje novog ili promena starog zakona.
Evidentno je da će do tada mnogi građani pogođeni ovim problemom morati da se snalaze ili prosto sačekaju neko vreme kada će državna uprava, koju plaćaju svojim novcem, raditi ažurnije i zapravo biti servis za lakši život građana.
Putevima digitalizacije
Premijerka Srbije, Ana Brnabić, pokrenula je inicijativu za uspostavljanje adresnog registra još dok je obavljala funkciju ministarke za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Sprovođenje ove odluke ozbiljno je započeto 2018. godine, a utvrđeno da je više od tri miliona građana prijavljeno na adresu bez kućnog broja, a tek nešto manje na adrese za koje nije određen ni naziv ulice.
Kako je tadašnja ministarka Brnabić govorila, cilj vlade je bio obezbediti efikasne i lako dostupne usluge svim građanima Srbije, a sve ove mere bile su deo modernizacije i digitalizacije usluga državne uprave.
Međutim, nakon dodela imena ulica i kućnih brojeva građanima (mahom sa sela) koji ih ranije nisu imali, usledili su brojni problemi koji očigledno nisu bili sagledani od strane ministarstva niti drugih državnih institucija. Danas, usled neusklađenosti propisa koji se tiču legalizacije objekata i izrade adresnog registra, umesto poboljšanja usluga, neki građani nisu u mogućnosti da pribave najosnovniju ličnu dokumentaciju, poput lične karte i pasoša.
Gde je nastao problem?
Tačnu adresu, odnosno broj i naziv ulice, trebalo bi da poseduju svi građani koji su prijavljeni kao državljani ili imaju boravište u Republici Srbiji. Digitalizacijom ovih podataka, može se poboljšati pristup nekim servisima i poboljšati usluga državne uprave, poput izdavanja nekih dokumenata elektronskim putem. Takođe, na ovaj način država uređuje svoje podatke što dodatno olakšava planiranja i projekcije nekih budućih projekata koji se tiču stanovanja, prostornog planiranja i daljeg uređenja.
Ipak, morao bi da postoji logičan sled događaja, odnosno moralo bi da se odredi koje je preduslove neophodno ispuniti, da bi se neki problem rešio ili kao u ovom slučaju, da bi se uveo redu u adresni registar i svim građanima dodelile adekvatne adrese.
Veliki broj građana i građanki Srbije ima ogromne probleme po pitanju vlasništva nad imovinom i stambenim objektima. Kako pre nekoliko decenija nisu postojale ustaljene prakse pribavljanja građevinskih i upotrebnih dozvola za stambene objekte (u nekim seoskim sredina ne postoje ni danas), niti su postojale ustaljene prakse za prenos vlasništva nad zemljištem i stambenim objektima, danas postoji ogroman broj ljudi koji žive u nelegalizovanim objektima i na zemljištu sa nerešenim imovinsko-pravnim odnosima.
Ovakvih slučajeva ima u gradskim sredinama, ali su mnogo češći u manjim, seoskim, na kojima je bilo manje kontrolisane gradnje. Nije retko da se čitave porodične kuće nalaze na parcelama koje su u valsništvu više pojedinaca, često potomaka prvog vlasnika zemljišta, koji i ne znaju da su nasledili nešto, a čiji su preci pre više decenija prodali tu parcelu bez prenosa vlasništva, pa se sada tu nalaze objekti koji nisu u njihovom vlasništvu ali se u katastrima oni vode kao vlasnici. Takođe često su parcele i stambeni objekti u vlasništvu više pojedinaca (naslednika), koji se ne slažu oko njihovog daljeg korišćenja ili prodaje, pa su takvi slučajevi praktično nerešivi.
Koliko je ovaj problem veliki, ukazuje i činjenica da je u poslednjih 20 godina zakon o ozakonjenju menjan 6 puta. I ako je novi zakon podrazumevao neke liberalnije mere, poput činjenice da se ćutanjem smatra neizjašnjavanje jednog od vlasnika parcele (ukoliko ih ima više), te da se time smatra da se slaže sa ozakonjenjem objekta na toj parceli, ustavni sud je ove tačke proglasio neustavnim i vratio čitavu stvar na početak. Takođe, neke kritike ovog zakona i dalje se odnose na dugotrajnost postupka ozakonjenja i da je za neke građane ona i dalje skupa.
Ukoliko postoji još uvek neuređen sistem za legalizaciju objekata, a već znamo da postoji oko dva miliona nelegalnih i oko pet miliona neupisanih objekata u zemlji, postavlja se pitanje zašto se pre rešavanja tog problema, kreće sa uvođenjem kućnih brojeva i ulica? Kako je moguće započeti proces obeležavanja objekata u zemlji u kojoj još uvek postoji niska svest i loša regulativa po pitanju ozakonjenja i upisivanja stambenih objekata u registre?
Umesto da se poboljša usluga državne uprave i olakša svakodnevni život građana, država je ovim potezom praktično lišila izvestan broj ljudi normalnog života. Kako su problemi legalizacije objekata i parcela mnogo izraženiji u seoskim sredinama, ovo se može smatrati samo još jednom u nizu disriminatornih poteza države spram ljudi koji žive na selu. Umesto da im se život olakša, kako bi se sprečila migracija i olakšao život ljudi u seoskim sredinama, država niže loše poteze kojima sve više segregira seosko stanovništvo.
