Nedavno zatvoreni omladinsko-patriotski kamp u kojem su omladinu obučavali ratni veterani i pripadnici paravojnih formacija, organizatori ne vide kao problematičan. Država je poslednjeg dana kampa isti zatvorila, međutim tanka je linija između onoga što država promoviše i prakse prikazane u kampu na Zlatiboru.
Skoro cela četa dece i mladih poređanih u stroj u stavu mirno na uzvik organizatora kampa „Živela“ uzvraćaju gromoglasno „Srbija!“. Na ovaj način su polaznici i polaznice Omladinsko-patriotskog kampa na Zlatiboru dočekali predsednika opštine Čajetina Milana Stamatovića. Ono što neodoljivo podseća na vojnički protokol pozdravljanja vrhovnog komandanta, organizatori nazivaju druženjem u prirodi i odbijaju kritiku da se radi o militarizaciji omladine.
Kamp je nakon osam dana nesmetanog održavanja zatvoren policijskom intervencijom koju je podstakla već uveliko uzbunjena javnost „zbog moguće zloupotrebe dece“. Ova, organizovana obnova ratničkog sentimenta i otvorena militarizacija dece je najpre uzbunila medije i javnost, a i državu (navodno), mada poslednju.
Predvojnička obuka za decu
Omladinsko-patriotski kamp je po primeru sličnih ruskih kampova, po rečima organizatora, bio usmeren ka tome da deca „obogaćuju znanje istorijskim činjenicama, istorijom srpske vojske i srpsko-ruskim prijateljstvom“. U njemu su deca imala fizičko vaspitanje, sticala navike kako treba da se živi, vežba, snalazi u prirodi i u njoj preživljava.
Uniformisana deca u stroju ipak nisu delovala kao da su tu došla da uče šta je orijentiring ili alpinizam, da budu mladi gorani ili izviđači. Naprotiv, kamp je zapravo odisao disciplinovanim vojničkim entuzijazmom na koji su organizatori bez dileme bili ponosni.
Na ulazu u kamp novinarske ekipe je sačekala improvizovana rampa koju su čuvali uniformisani i namršteni dečaci. Željko Vukelić, organizator, je objasnio da su te, nekoliko brojeva veće, uniforme koje su deca nosila ustvari rashodovane uniforme Vojske Jugoslavije koje su nosili njihovi očevi kada su bili aktivni rezervisti i vojnici u „srpskim oslobodilačkim ratovima“ (sic!).
Ono što su organizatori kampa (Udruženje učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije) definisali kao učenje dece fizičkoj spremnosti i preživljavanju u prirodi jeste predvojnička obuka za omladince i omladinke. Decu su u kampu „tradiciji i srpskoj istoriji“ učili rusofili i članovi nacionalističke organizacije E.N.O.T. Corp. iz Rusije. Iako organizatori odbijaju da je po sredi militarizacija dece, ne kriju da se deca u kampu uče (i) vojničkoj hijerarhiji, redu i disciplini. A sudeći po atmosferi koja se mogla na licu mesta zateći, ovo omladinsko druženje u prirodi je predstavljalo sveobuhvatnu indoktrinaciju, kompresovanu u desetodnevni izolovani kamp. O kognitivnom aspektu ovog „pedagoškog poduhvata“, da li je i koliko funkcionalan i prilagođen uzrastu dece, ne treba trošiti reči, jer su kamperi bili od dece uzrasta od trinaest godina do već oformljenih mladića i devojaka od dvadeset i tri godine.
Ali, kada se odmaknemo od moralizovanja da su to ipak (i) maloletna deca koja prolaze kroz formativni period izgradnje karaktera i identiteta te da im uniformisanje, oružje i priča o odbrani zemlje od neprijatelja nikako ne treba i ne sme biti identitetski osnov, nameće nam se drugo pitanje. Ne samo da je militarizacija dece jasna i otvorena: planom i programom, simbolikom, retorikom, ritualnim radnjama i hijerarhijskom strukturom, već tu militarizaciju vrše – bivši i aktivni vojnici.
Obuku deci drže pripadnici ruske ultranacionalističke paravojne organizacije koji su prema navodima medija bili aktivni i u sukobima u Ukrajini, pa i Siriji. Pored toga, što valjda samo po sebi treba da bude razlog za crvenu lampicu, decu za sve i svja u kampu obučavaju i domaći ratni veterani, bivši učesnici u ratu, i sami pritisnuti različitim traumama iz ratnih iskustava. Bez namere da zagovaramo društvenu marginalizaciju ratnih veterana, jedno je od osnovnih pitanja kako je kamp u kom maloletnim licima obuku drže ratni veterani dobio dozvolu za rad? A dozvola je dobijena, od lokalne ispostave MUPa.
Organizatori i predsednik opštine Čajetina, kamp vide kao pozitivan u odnosu na drugu alternativu koja je deci, po njima, izgleda jedina dostupna – rijaliti emisijama koje mogu da gledaju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Stavljanje dece između dva izbora – rijaliti programa i nekakvih patriotskih paravojničkih kampova je opasno i vuče za sobom nemerljive posledice po nove generacije. Niti postoji nekakav sadržinski vakuum između ove dve ponude, niti ovakvo ili-ili postavljanje realnosti u bilo kom smislu ide u korist deci. Deca, takvim porukama koje im se šalju, i sami preuzimaju ili-ili poziciju i kompleksne društvene fenomene često i gledaju crno belim: ako nisi sa nama, protiv nas si.
Ko to zloupotrebljava decu
Punih osam dana su deca i omladinci/ke nesmetano proveli u tzv. patriotskom kampu. Ukupno trideset i četiri dečaka i deset devojčica su prošla (nezavršenu) paravojnu obuku za različite aktivnosti u različitim „ekstremnim“ okolnostima. Uniformisani, sa zelenim beretkama, taktičkim cipelama i vežbovnim puškama, pištoljima i noževima.
Pa ipak, ova slika predsedniku opštine koja je finansijski i tehnički podržala kamp obezbedivši im osnovne uslove za rad i boravak, ne predstavlja ništa problematično. Naprotiv, predsednik zabrinutost javnosti vidi kao još jedan u nizu obračuna vlasti, odnosno predsednika države, sa njim, kako kaže jedinim opozicionim predsednikom opštine.
Mi nećemo zbog tih optužbi odustati, već ćemo se truditi da on postane tradicija, da deca nauče ono što ne mogu kroz redovno školovanje, prvenstveno da zaštite sebe, svoju porodicu i da imaju svest o svojoj državi, rekao je Stamatović.
Nakon osam dana i brojnih novinskih natpisa, država je reagovala i kamp je zatvoren. Prema rečima predsednika republike „Takve stvari Srbija neće tolerisati“. A zašto jeste toliko dugo pitali bi cinici.
Da je zloupotreba dece po sredi nema nikakve dileme, samo ne treba biti naivan, deca su zloupotrebljena i od strane opozicionog predsednika male lokalne samouprave, koji je u konstantnom povuci-potegni sukobu sa vlastima oko pitanja ko profitira od rasprodaje zemlje na lokalu, i od strane države i njenih zvaničnika. Obe strane decu zloupotrebljavaju, jedni im nudeći navodno zdrav provod, druženje i učenje a drugi ih štiteći, sudeći po izjavama, samo od nošenja uniformi. Indoktrinaciju i militarizaciju dece i otvoreni nacionalistički diskurs niko ne pominje, niti kome od zvaničnika smeta.
A što bi im i smetalo, kada je celokupni obrazovni kurikulum, odobren od strane nadležnog ministarstva, jednako nacionalistički i predvojnički usmeren. Deca u školama jednako uče da je neophodno vraćanje tradicionalnim, patrijarhalnim vrednostima, zadržavanju ratničkog sentimenta kada srpske zemlje i ognjišta napadnu neprijatelji srpskog naroda. Svi ti neprijatelji se menjaju, mogu biti spoljašnji, ali mogu biti i sav onaj kukolj našeg nacionalnog bića koji ispred nacionalne stave socijalnu pravdu.
Da je mesto nacionalnog sentimenta jedno od najvažnijih u ukupnom vrednosnom sistemu govori plan i program obrazovanja koji se primenjuje u domaćem školstvu. Ideološko usmerenje istorijskih činjenica koje deca uče u patriotskom kampu (a naslućujemo ih opravdano na osnovu nacionalističkog i militarističkog karaktera kampa) nikako ne odstupa od zvaničnog kurikuluma u školama. Od raspada Jugoslavije obrazovni kurikulum se prilagođava ciljevima desničarskih vlasti: od prekrajanja i falsifikovanja istorijskih činjenica, demonizacije socijalističke prošlosti i relativizacije fašizma, o čemu je već pisano, do „patriotskog“ usmerenja vaspitanja dece primetnim u čitankama i izboru književnosti na časovima maternjeg jezika. Namera školske socijalizacije je da se deci prenese spremnost da se nacionalni interesi brane silom, a ne da se razvija ne samo kritička svest, nego elementarna solidarnost.
Neumerenim glorifikovanjem ratnog junaštva i nasilja kao jedinog načina da se očuva nacionalna sloboda deci prenosimo automatski pozitivan stav prema ratništvu i žrtvovanju života za domovinu (a žrtvovanje svog života je poslednji doprinos, onaj deo koji je samorazumljiv i prećutan je da pre svog života treba žrtvovati više tuđih). Tako gajimo decu uvek spremnu da za srpsku stvar uzmu pušku u ruke i „da slušaju naređenja i komande“ umesto jedni druge.
Na kraju, kamp jeste zatvoren. Dok predsednik države broji jeftino zarađene političke poene o kampu izgovara: „Roditelje molim da kada to i rade, ne rade u uniformama“. A šta bi bilo da – uniformi nije bilo? Da uniformi nije bilo, ironično, kamp bi bio samo dosledna vannastavna aktivnost srpskog školstva, koji u potpunosti ide u pravcu zvaničnih obrazovnih trendova, jednako nacionalistički i predvojnički formulisanih. Ovako ispada da su javnost samo uniforme uzbunile.
Ipak, ne treba da nas čudi ni da se kamp sledeće godine pojavi na nekom drugom mestu sa decom u novim uniformama skrojenim po njihovoj meri, koje su njihovi vršnjaci na dualnom obrazovanju u nekoj fabrici sašili. Tako jedne učimo da ćute i rade a druge da ćute i „brane“. A za siromaštvo i generalno nikakav životni standard mogu da opljunu po neki rijaliti.
