András Juhász 
Umesto ozbiljnih rasprava i analiza, javnost je proteklih godinu dana bila bombardovana pohvalama o učinkovitosti dualnog obrazovanja u podizanju kvaliteta znanja i smanjenju nezaposlenosti. Suprotno mišljenju predstavnika vlade i privredne komore postoje temeljni pokazatelji da će se „uspeh“ ovog modela pokazati pre svega u daljem smanjenju cene rada što će pogodovati isključivo privatnim kompanijama.
Devastirajuća kriza koja je postala globalna 2008. godine uzdrmala je ruševine leve tradicije. Okrnjeni elementi počinju se slagati u nove male celine. To ne bi bilo moguće bez mnogobrojnih zajednica, društvenih pokreta i pojedinaca koji nisu prestali da sanjaju realnu utopiju solidarnosti, slobode i jednakosti, pokušavajući da delaju u njenu korist. Jedan od takvih protagonista je Leo Panič (Leo Panitch), profesor političkih nauka na Univerzitetu Jork u Torontu, koji je, kako sam kaže, na osnovnim studijama, nakon čitanja Marksovog Predgovora za prilog kritici političke ekonomije šapnuo svom drugu Semu Gindinu (Sam Gindin) „Mislim da sam marksista“.
Odmah nakon pokušaja puča u Turskoj koji se odigrao sredinom jula, usledio je talasa agresivne represije nad pojedincima i institucijama koji su bili označeni kao „neprijatelji“ nacionalnog jedinstva. Sada vlast na čelu sa Erdogenom nastavlja „čišćenje“ naročito u sektorima obrazovanja i medija. Ipak, dugoročnije gledano, intenzivirani pritisci vladajuće politike vrlo brzo mogu da se preusmere na levicu, radnički i kurdski pokret.
Bor je jedan od mnogih gradova u Srbiji koji svoj razvoj pokušava da preusmeri u pravcu uslužnih delatnosti. Ipak, očuvanje rudarske i metalurške proizvodnje i dalje deluje kao neizbežno iako je decenijski negativni uticaj ove industrije stvorio „crnu ekološku tačku“ koja dovodi u pitanje opstanak „zelenog prstena Bora“.
Panama pejpers su svetskoj javnosti još jednom ilustrovali načine na koje se bogatstvo preliva od siromašnih ka bogatima. Ipak, strogo kontrolisani dokumenti obrađivani i komentarisani na način da zaštite poslovanje ne malog broja kompanija iz zapadnih zemalja, neće ugroziti sistem koji je i stvorio mogućnosti za takvo prikrivanje poreza. Upravo ovako selektivan pogled na „aferu“ otvara prostor onim glasovima koji ovakve kriminalne radnje svode na poželjnu „poresku konkurenciju“.
Gašpar Mikloš Tamaš, istaknuti filozof iz Mađarske, gostovao je na konferenciji Thinking Beyond Capitalism u Beogradu. Rođen je u Klužu, a iz Rumunije je proteran 1981. godine zbog „opozicionog držanja“. Jedan je od ključnih učesnika promene režima u Mađarskoj. Od 1989. do 1994. godine G.M. Tamaš je bio poslanik u mađarskom parlamentu, no ubrzo se razočarao u rezultate i mogućnosti uspostavljene građanske demokratije, nakon čega svoju filozofsku i političku aktivnost postavlja na marksističke i materijalističke temelje.
Jedan od naistrajnijih otpora neoliberalnoj politici i “merama štednje”, štrajk prosvetnih radnika, je okončan. Ovim činom se stvara prostor za nastavak sprovođenja reforme obrazovnog sistema kroz imlementiranje sistema koji isključivo udovoljava tržišnim potrebama, a na račun pogoršanja egzistencijalnog položaja prosvetara, dostajnstvenih uslova za rad, kao i dostupnosti obrazovanja.
Otvaranje proizvodnih pogona stranih kompanija u Srbiji gotovo uvek prati standardizovana scenografija i set ugodnih medijskih izjava. Od čistih proizvodnih hala i novih radnih odela do ambasadora, državnih i lokalnih funkcionera i privrednika i izjava o partnerstvu, pobojšanju investicione klime, zapošljavanju i boljem životu. Ipak, kada se kamere povuku ostaje surova realnost loših radnih uslova, izrabljivanja radnika podržanih zakonskim okvirima i otpuštanjima o kojima se retko piše.
Aktuelni štrajk prosvetnih radnika još jedan je u nizu pokušaja sindikalne borbe protiv aktuelnih mera štednje koje Vlada Srbije sve agresivnije sprovodi. Ipak, ovaj štrajk nije samo reakcija na poslednje budžetske rezove koji su pogodili javni sektor, već je kulminacija višegodišnjeg urušavanja materijalnog položaja radnika i radnica u prosveti te kontinuiranog smanjivanja ulaganja države u obrazovni sistem. Pitanje koje se postavlja je da li se prosvetni radnici mogu samostalno izboriti za svoje zahteve imajući u vidu da mere štednje pogađaju celokupno društvo na svim nivoima.
Već deset godina voda iz gradskog vodovoda u Zrenjaninu nije adekvatna za piće. Sva rešenja koja su različite gradske vlasti u tom periodu predlagala su išla u pravcu uvođenja privatnog kapitala u oblast vodosnabdevanja. Međutim, dosadašnja iskustva sa privatizacijom komunalnih preduzeća i usluga kao i prirodnih resursa pokazuju da korist imaju samo vlasnici kapitala dok se većina stanovništva suočava ili sa previsokim cenama tih usluga ili sa potpunim urušavanjem infrastrukture.
Konstantne reforme u sektoru prosvete su obrazovanje podredile tržišnim interesima. Merama štednje i racionalizacijom prosvetnim radnicima se smanjuju plate i istovremeno nameću dodatni poslovi koji za posledicu imaju snižavanje kvaliteta u obrazovnom procesu.
