Prema članu 118. Zakona o radu, zaposleni/e imaju pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način. Visina troškova prema važećem zakonu mora biti izražena u novcu. Topli obrok je oporezivi deo zarade za koji važe propisi za plaćanje poreza i doprinosa na zarade.
Pravo zaposlenih na naknadu troškova u vezi sa radom, i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, ponovo je propisano Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji se primenjuje od 2006. godine a što mora biti iskazano u obračunskoj listi za sve zaposlene. Visina ovih naknada se definiše Ugovorom o radu ili kolektivnim ugovorom ukoliko postoji. Poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli Odluku kojom su predvideli visinu regresa i toplog obroka.
Mario Reljanović, profesor na Institutu za uporedno pravo za Mašinu kaže da je „loše što za razliku od naknade nekih drugih troškova, kao što su na primer troškovi prevoza, Zakon o radu ne sadrži niti jednu smernicu o visini same naknade za ishranu na radu.“
Reljanović navodi da je uobičajeno da se nadoknade realni troškovi do određene granice, „u tom smislu moguće je ili staviti deskriptivnu odrednicu ili minimalan iznos vezati za neki realan podatak, na primer u iznosu 5% prosečne zarade, ili 10% minimalne potrošačke korpe, ili nešto slično.“
Prema Reljanoviću, drugi način je bolji i on bi značio da ukoliko je poslodavac utvrdio da se topli obrok isplaćuje u visini od recimo 20% prosečne mesečne zarade po zaposlenom, to znači da bi topli obrok, prema prosečnoj zaradi za oktobar 2020. koja je u Republici Srbiji iznosila 83.106 dinara, iznosio 16.621,20 din.
Međutim, iznosi naknade za topli obrok ne budu toliko visoki. Poslodavci regulišu visinu toplog obroka, koji ume da bude i simboličan iznos koji ispunjava zakonsku formu. Kako za Mašinu navodi Mirjana Pavić, glavna poverenica sindikata Nezavisnost u kompaniji Valy doo iz Valjeva, topli obrok iznosi 600 dinara bruto na mesečnom nivou:
Većina poslodavaca se poziva na Zakon o radu i činjenicu da nije definisan minimalni iznos za topli obrok. Međutim, bez obzira na to, Zakon decidno navodi da je poslodavac dužan da zaposlenom obezbedi ishranu u toku rada ili da mu isplati nadoknadu, kaže za Mašinu Mirjana Pavić.
Jasan je zaključak da, bez obzira na nedostatak definicije minimalnig iznosa, poslodavac koji nije obezbedio ishranu u toku rada, dužan je da zaposlenom isplati nadoknadu za topli obrok, a ta nadoknada svakako ne može biti manja od iznosa koji bi poslodavac plaćao za svakog zaposlenog, u slučaju da ishranu obezbeđuje kompanija, navodi Mirjana Pavić.
Kada bi zaposleni realno koristili taj novac da nadoknade sebi ishranu na radu, mobli bi dnevno da kupe sebi manje od pola hleba „Sava“.
Za potpuno neisplaćivanje toplog obroka zaposlenima poslodavac se može teretiti prekršajno, a zaprećena kazna iznosi od 400.000 do 1.000.000 dinara.
O tome kako rešiti problem niskih nadoknada za topli obrok, naši sagovornici kažu – kolektivno pregovaranje.
U sadašnjim uslovima samo oni koji su zaposleni imaju ovo pravo a da bi se omogućilo njegovo kvalitetno korišćenje čini mi se da nema drugog načina nego kolektivno pregovarati. Naravno situacija je drugačija kod poslodavaca koji sami obezbeđuju ishranu zaposlenima i tu se po pravilu ovo pravo lakše ostvaruje, navodi Reljanović.
Prekarno zaposleni nemaju pravo da nadoknadu za ishranu na radu
Prema nezvaničnim procenama sindikata, na privremenim i povremenim poslovima radi najmanje oko 100.000 građana Srbije. Iako su po pravilu takvi poslovi oni koji ne bi trebalo da traju duže od 120 dana u kalendarskoj godini, predstavljaju jedan od najčešćih ugovora o radnom angažmanu.
Zakon o radu radno angažovane na privremenim i povremenim poslovima ne prepoznaje kao zaposlene, te oni nemaju prava iz radnog odnosa. Prema Zakonu o radu zaposleni je fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca čiji se radni odnos „zasniva ugovorom o radu“. Poslodavci koji angažuju radnike/ce preko netipičnih ugovora nemaju zakonsku obavezu da isplaćuju nadoknadu za ishranu na radu.
