Poslednjih nekoliko godina građani Srbije su se navikli na mnogobrojne izjave o neverovatnom i istorijskom rastu i razvoju domaće ekonomije koje su na maltene dnevnom nivou stizale od strane najviših predstavnika vlasti. Prema rečima državnih zvaničnika, postali smo „lider u regionu” , ali i „balkanski ekonomski tigar”. Ovo su samo dva primera epiteta koju vlast samouvereno i maštovito dodeljuje ekonomskom čudu poznatijem kao država Srbija.
Sa početkom zdravstvene i ekonomske krize izazvane pandemijom korona virusa, izjave o „uspehu” domaće ekonomije postale su još učestalije. Kako bi brže (jače) bolje skrenula pažnju javnosti s katastrofalnog upravljanja zdravstvenom krizom, vlast je posegnula za svojim omiljenim oružjem – manipulacijom i izvrtanjem statističkih pokazatelja ekonomskog uspeha zemlje. Predsednik Srbije, Aleksandar Vučič, izjavio je u aprilu 2020. godine da ćemo imati „najbolju ekonomiju u celoj Evropi ove godine”, u maju je bio „apsolutno siguran da će Srbija ove godine (2020) po visini rasta BDP-a biti prva zemlja na evropskom kontinentu i jedna od najboljih zemalja u celom svetu”, a prilikom posete komesara za proširenje EU Olivera Varheljija, u oktobru, kazao je kako „na polju ekonomije nisu imali mnogo stvari da kažu jer je Srbija bolja od svih njihovih zemalja”.
Nerazvijena ekonomija nema šta da izgubi
Ipak, kao što to često biva u slučaju predsednika Vučića, stvarnost ga je još jednom demantovala. Prema podacima MMF-a, Srbija je prošle godine ostvarila stopu pada (dakle ne rasta) BDP-a od 1%, što predstavlja šesti najbolji rezultat u Evropi. Jedine dve evropske zemlje koje su ostvarile rast BDP-a u 2020. godini bile su Irska, s rastom od 2,5%, i Turska, sa 1,8%. Sve ostale zemlje u Evropi zabeležile su pad BDP-a u godini početka pandemije. Međutim, još tri evropske zemlje imale su manji pad BDP-a od nas, i to Norveška i Litvanija (0,8%) i Belorusija (0,9%), pa je tako Srbija godinu završila na šestom mestu. Takva pozicija Srbija nije loša, ali osim toga što je svetlosnim godinama daleko od „šampionske”, kako nam je to čitave prošle godine (ali, verovali ili ne, i ove) predstavljala vladajuća garnitura, ona nema mnogo veze sa ekonomskom politikom vlasti u doba pandemije. Postoje strukturni ekonomski razlozi koji su doveli do toga da manje i ekonomski nerazvijene zemlje poput Srbije dožive manji pad u poređenju sa ekonomski najrazvijenijim državama u 2020. godini.
Ali da bismo valjano obrazložili tu tezu, prvo moramo objasniti kako je u isto vreme moguće da su tri neuporedivo razvijenije evropske zemlje od Srbije ekonomski bolje prošle. Šta je to što je specifično u vezi sa Irskom, Turskom i Norveškom što je učinilo da ove tri zemlje ostvare tako dobre ekonomske rezultate usred pandemije?
Irska je jedina zemlja EU koja je imala rast BDP-a u 2020. godini. Ova zemlja predstavlja izuzetak u ovom smislu zahvaljujući statusu poreskog raja koji uživa. Zbog politike izuzetno niskih poreskih stopa na dobit koju Irska primenjuje, veliki broj multionacionalnih kompanija, kao što je npr. Apple, svremenom je svoje sedište preselio u ovu zemlju. Zahvaljujući velikom broju multionacionalnih kompanija koje posluju u okviru farmaceutskog i IT sektora, Irska je ostvarila rast izvoza medicinske opreme, lekova i kompjuterskih usluga. Multinacionalni sektor porastao je čak 18,2% u toku prošle godine, dok je domaći sektor pao za 9,5%. Da ne postoji dualni sistem privrede Irske, ova zemlja bi ekonomski prošla slično kao i ostale zemlje Zapadne Evrope.
Kada je reč o Turskoj, ona je ostvarila rast BDP-a jer su u toku godine državne banke skoro duplirale kredite privredi, ali takva mera je imala svoju cenu – trošenje deviznih rezervi, znatno slabljenje nacionalne valute i, konačno, rast inflacije sedam meseci zaredom do aprilskih 17% (danas je inflacija skoro 19%). Koliko je situacija nestabilna u finansijskom sistemu Turske najbolje govori podatak da je naslednik guvernera Turske Centralne banke (koga je Erdogan otpustio) četvrti guverner u poslednje dve godine.
Norveška je imala blag pad od 0,8% BDP 2020. godine zbog toga što je bila jedna od najbržih evropskih zemalja u sprovođenju efikasnih mera ekonomske politike, zbog postojanja jake mreže socijalne sigurnosti i zato što je jedna od zdravstveno najmanje pogođenih zemalja u Evropi, sa svega 27.400 zaraženih na milion stanovnika (manje je imala samo Finska) i oko 150 smrtnih ishoda na milion stanovnika (manje je imao samo Island). Uprkos svemu tome, ekonomski pad bi bio dosta veći (2,5%) bez sektora nafte i gasa, koji su u 2020. godini zabeležili rast aktivnosti od 9% i koji se zbog svoje ciklične prirode često računa van BDP-a.
Za razliku od najrazvijenijih država sveta, Srbija nema razvijen sektor industrije koji funkcioniše u okviru globalnog lanca snabdevanja i čija proizvodnja momentalno staje u slučaju zakrčenja jedne od tačaka u okviru tog kompleksnog sistema. A upravo epidemija na globalnom nivou predstavlja školski primer takvog negativnog ekonomskog šoka koji pogađa sve privrede u tom lancu. U odnosu na razvijene države, Srbija ima neuporedivo manje učešće visokosofisticiranih sektora koji stvaraju visoku proizvodnu dodatu vrednost, kao što su automobilski, telekomunikacioni, farmaceutski itd. u ukupnom BDP-u zemlje. Turizam, koji verovatno predstavlja i prirodno najpogođeniji sektor u gotovo svim zemljama, u Srbiji relativno govoreći ne postoji.
Sa druge strane, veliko učešće u privrednim tokovima zemlje imaju osnovna, egzistencijalna dobra (hrana, kućna hemija itd.), za kojima u ovoj krizi tražnja nije znatno pala. Tako npr. učešće poljoprivrede u BDP-u Srbije iznosi oko 7,5%, što je čak pet puta više nego u razvijenim zemljama Zapadne Evrope. Slično poljoprivredi, učešće prehrambene industrije u privredi Srbije iznosi visokih 4,5%, dok u zemljama razvijene Zapadne Evrope ova grana u proseku čini tek 1,9% BDP-a.
Drugim rečima, manji ekonomski pad (ili negativni ekonomski rast, ako vam se kao nekima više sviđa taj izraz) u Srbiji je posledica zaostalosti i stukturne nerazvijenosti ekonomije, a ne nekakvog „zlatnog doba”.
Na nesreću građana Srbije, ispada da se, kad govori o „najboljoj ekonomiji Evrope”, predsednik u stvari hvali stepenom devastiranosti privrede sopstvene zemlje.
Manipulacija ekonomskom statistikom i terminologijom
Jedna od najčešćih propagandnih tehnika vlasti na čelu sa predsednikom Vučićem jeste baratanje raznoraznim ekonomskim statističkim kategorijama koji gotovo da nemaju nikakvo uporište i relevantnost u ekonomskoj nauci. Dobar primer predstavlja politička (zlo)upotreba različitih ekonomskih pokazatelja na kvartalnom nivou, kao što je rast BDP-a. Kvartalni rast BDP-a služi tek da bi se pokazao trend kretanja ekonomskih aktivnosti u zemlji, nikako nešto više od toga, a svakako ne da se pokaže nekakav dugoročni i supstancijalni ekonomski uspeh zemlje, kako vlast to neretko predstavlja.
Eklatantan primer političke zloupotrebe ovog pokazatelja imali smo prilike da vidimo na samom početku pandemije. U pamćenju građana Srbije sigurno je donekle ostala urezana Vučićeva slavodobitna proklamacija krajem aprila prošle godine kako će privreda SAD imati pad od 4,8%, EU od 3,5%, dok će ekonomija male Srbije rasti za 5% u prvom kvartalu. Mnogi bi s pravom rekli da, čak ni u slučaju da ovi podaci imaju ozbiljno utemeljenje u stvarnosti, nije baš viteški naslađivati se ekonomskim brodolomom drugih zemalja na početku najveće zdravstvene krize 21. veka, ali to je u ovom slučaju najmanji problem.
Mnogo veći problem predstavlja to što Vučić koristi činjenicu ranijeg otpočinjanja epidemije i posledično veće, uvezanije i brže finansijske panike razvijenih zemalja Zapada kako bi „sopstveni” ekonomski uspeh u prva tri meseca 2020. godine (a znamo da je epidemija u Srbija polako krenula tek u drugoj polovini marta) izvukao iz konteksta. Međutim, čak ni tu se ne završava ova izvrsna politička manipulacija. Naime, u ovoj proklamaciji Vučić je poredio rast BDP-a Srbije u prvom kvartalu 2020. godine u odnosu na prvi kvartal 2019. godine, dok je u slučaju SAD i EU rast u prvom kvartalu 2020. godine poredio s rastom u poslednjem kvartalu 2019. godine. Ovakvo poređenje je metodološki potpuno neispravno i kao takvo nema apsolutno nikakvog smisla.
A ako se malo pomnije pogledaju podaci, vidi se i jasan razlog zašto je Vučić odlučio da koristi baš ovakav pristup. Jer, da je za bazu poređenja rasta Srbije iskoristio istu kao za SAD i EU (dakle poslednji kvartal 2019. godine), Srbija bi zapravo zabeležila pad od 0,6%, a ne rast od 5%. A usput, nije loše ostaviti baš tu bazu poređenja za SAD i EU, jer bi da nije tako SAD zapravo ostvarile rast od 0,3%, a EU manji pad od 2,7%. Da iskoristimo rečnik jednog od režimskih medija baš u kontekstu ovih ekonomskih kretanja – „Bravo, Srbijo!”.
Stopa rasta BDP-a u jednom kvartalu, pa i u godini ne govori mnogo toga o jednoj ekonomiji
Zbog visoke baze apsolutnog nivoa BDP-a koje imaju, najrazvijenije zemlje mogu uz veoma nizak godišnji rast i dalje da uvećavaju svoje bogatstvo u odnosu na nerazvijene zemlje s relativno većim godišnjim stopama rasta. Pošto je stopa rasta BDP-a relativna kategorija, 5% rasta koje ostvari Srbija nije isto kao i 5% rasta koje ostvari Nemačka. To što Srbija ima nekoliko procenata višu stopu rasta BDP-a u posmatranoj godini nego što ima npr. Nemačka ne znači da će se zaostajanje domaće ekonomije u odnosu na nemačku ekonomiju smanjiti.
Ali upravo ove karakteristike čine stopu rasta BDP-a idealnim i omiljenim ekonomskim pokazateljem za širenje propagande o bajkovitom ekonomskom usponu u zemljama poput naše.
Letimičan pogled na svetsku tabelu stope rasta u 2019. godini (a ona nikako ne predstavlja nekakav izolovani slučaj) pokazuje sa koliko skepse treba posmatrati ovaj indikator na godišnjem nivou. Na vrhu liste najbrže rastućih ekonomija 2019. godine nalazi se ratom opustošena Libija, a u top pet zemalja po rastu nalaze se još i Ruanda, Etiopija, Bangladeš i Uganda.
Naravno, stopa rasta BDP-a i dalje može biti izuzetno korisna kada se porede zemlje na sličnom nivou razvoja, ili recimo kada se u obzir uzima duži vremenski period.
Kako Srbija stoji u tom pogledu?
„Lideri u regionu” i Ministarstvo istine
Ako uporedimo rast BDP-a među zemljama bivše Jugoslavije s pridodatom Albanijom, Bugarskom i Rumunijom u periodu od 2012. do 2019. godine, dobićemo vrlo zanimljive rezultate. Posmatrano po prosečnoj godišnjoj stopi rasta u osmogodišnjem periodu, Srbija se nalazi na pretposlednjem mestu. Veću prosečnu godišnju stopu rasta ima Rumunija (4,41%), Kosovo (3,59%), Crna Gora (3,55%), S. Makedonija (2,77%), Bugarska (2,76%), BiH (2,64%), Slovenija (2,63%) i Albanija (2,47%). Srbija je sa stopom od 2,31% bolja jedino od Hrvatske (1,88%). Srbija je gora čak i od ostalih centralnoistočnih zemalja Evrope, koje su znatno razvijenije od nje i koje bi kao takve prirodno trebale imati manji ekonomski rast. Mađarska, Češka, Poljska, Slovačka i tri baltičke zemlje sve zajedno u istom posmatranom periodu rasle su u proseku 2,87%. Kako god da nam vlast predstavi pojam „regiona”, Srbija ni u takvom društvu zemalja po stopi rasta BDP-a ne može biti lider.
„Pre samo osam godina ukupan BDP bio je između 33 i 34 milijarde evra, kraj ove godine dočekaćemo sa preko 50 milijardi. Dakle, mi smo za 50% uvećali ukupnu ekonomiju Srbije za samo nekoliko godina… To su činjenice”.
Ovo je najnoviji ekonomski spin koji je predsednik Vučić u sličnom formatu ponovio nekoliko puta ove godine. Zaista, pod pretpostavkom rasta BDP-a od 6% ove godine, ovi brojevi bi bili blizu realnosti. Međutim, jedna vrlo bitno stvar je preskočena. Naime, kada se BDP poredi kroz godine, cena novca tj. valute uvek se fiksira u jednoj od godina kako promena u vrednosti BDP-a ne bi bila podložna promenama u deviznom kursu i inflaciji. To u ovom slučaju nije učinjeno, što je metodološki potpuno neprihvatljivo. Pogađate, igrom slučaja baš ovakav razvoj situacije odgovara propagandnoj poruci koju Vučić želi da pošalje.
Ono što Vučić svesno propušta da kaže jeste to da je 2012. godine evro bio znatno jači u odnosu na dinar (pa i ostale valute), tj. da je u posmatranom periodu relativno oslabio. To znači da će BDP u 2012. biti uslovno rečeno potcenjen, dok će 2021. godine biti relativno precenjen, što stvara iluziju da je BDP Srbije u ovom periodu rastao mnogo više nego što je to zaista slučaj.
Fiksiraran u vrednosti evra iz 2010. godine i po pretpostavljenom rastu od 6% ove godine (što je još uvek upitno) BDP Srbije je od 2012. do kraja 2021. godine porastao za 24,6%. Dakle, upola manje od Vučićevih „činjeničnih” 50%.
Šampioni u siromaštvu
Da u Srbiji ne vlada „zlatno doba” već rasprostranjeno siromaštvo najbolje ilustruje mapa najsiromašnijih regiona (Po NUTS 3 klasifikaciji) na teritoriji Evrope merena kroz regionalni BDP po glavi stanovnika izražen u PPP evrima (da bi se uzela u obzir i realna kupovna moć različitih valuta).
Prema podacima Eurostata iz 2018. godine, od šest najsiromašnijih regija u Evropi čak tri se nalaze u Srbiji.
To su Raška oblast na šestom mestu, Jablanička oblast na trećem i Pčinjska oblast na „zavidnom” drugom mestu. Jedini siromašniji region od Pčinjskog jeste Pološka oblast u Makedoniji, dok se među šest najsiromašnijih nalaze još i dva albanska regiona. Naša najsiromašnija tri regiona se po ovom pokazatelju nalaze na tek 18 do 21% nivoa regionalnog proseka u Evropi.
Pčinjska oblast (5.600 evra po glavi stanovnika) verovatno bi bila i prvak u ovoj kategoriji da se u zvaničnoj demografskoj statistici računa i većina Albanaca iz Preševa i Bujanovca, koji su bojkotovali poslednji popis stanovništva (s povećanjem broja stanovnika smanjio bi se BDP po glavi stanovnika). Makar smo u nečemu šampioni u Evropi! Samo što je kategorija u kojoj Srbija osvaja zlatnu medalju umesto ekonomskog standarda, kako to svakodnevno predstavlja vladajuća klika, ipak siromaštvo.
Koliko je vlast odsečena od realnosti svedoči i činjenica da njeni predstavnici u prvi plan uporno ističu podatke kojima nikako ne bi trebalo da se hvale. Poput toga da se za 3.000 dinara novčane pomoći prijavilo preko 2,4 miliona od ukupno 2,5 miliona ljudi koji su se vakcinisali, ili da se u roku od 35 sati za novčanu pomoć od dva puta po 30 evra prijavilo preko dva miliona građana.
U to da je siromaštvo u Srbiji endemska pojava možemo se uveriti svakodnevno, a jednu od takvih tužnih slika koja neodoljivo podseća na devedesete nedavno smo imali prilike da vidimo u Leskovcu, kada je preko tri tone paradajza, koji je deljen besplatno, razgrabljen među narodom za svega pola sata.
Sredinom prošle godine Vučić je najavio kako „sledeće godine (2021) s rastom od osam odsto odosmo u nebesa”. I zaista, možda je i upravu. Ako vlast sa njim na čelu u narednim godinama nastavi da upravlja zemljom na ovaj način, možda stvarno odemo u nebesa, samo što je sva prilika da, na žalost građana ove zemlje, to neće biti u kontekstu rasta BDP-a.
