Emitovana je i poslednja epizoda serije „Jutro će promeniti sve“ koja se mesecima unazad prikazuje na RTS-u konfrontirajući se sa dominantnim srednjovekovno-nacionalističko-revizionističkim pandanima. Serijal „Jutro će promeniti sve“ na javnom servisu progovara o strukturnoj nesigurnosti mladih, njihovoj besposlici, besperspektivnosti, stambenom problemu, patrijarhalnoj stezi, i konačno, o sebi samima.
„Generacijski“ film, knjiga, album ili ma koji četvrti umetnički proizvod višestruko je prisutan i prihvaćen fenomen. Izdavači i distributeri vole da pompezno plasiraju reklamne slogane o novom Selindžeru za generaciju X i novim Ramonsima za milenijalse, a autori često pokušavaju da svojim, posebno debitantskim, delima artikulišu „generacijske“ probleme i osobenosti. Tumačima, takođe, taj termin može biti koristan za interpretativnu akrobatiku, a naposletku, zanimljiv je i publici – svejedno da li pripada generaciji o kojoj delo govori, pa nijansirano procenjuje slaže li se ili ne sa datom slikom sveta, ili je generacijski udaljena, pa na taj način dobija predstavu „o tome kako danas žive mladi“.
I u istoriji domaće filmske i serijske produkcije čitav je niz ovakvih sadržaja, od kultne serije „Grlom u jagode“ preko „Dečka koji obećava“, „Zaboravljenih“, „Crnog bombardera“ do „Munja“. I suprotstavljajući joj se i oslanjajući se na ovu nimalo homogenu tradiciju, ove godine se pojavila televizijska serija „Jutro će promeniti sve“ Gorana Stankovića i Vladimira Tagića koja obrađuje živote tridesetogodišnjaka u savremenom Beogradu.
Kao i svi „generacijski“ umetnički iskazi, i ovaj, naravno, ne govori o svim predstavnicima generacije kojom se bavi. Kao što, uostalom, ni život Baneta Bumbara koji na igrankama đuska uz Mileta Lojpura verovatno nije izgledao isto kao život nekog njegovog vršnjaka koji se doselio sa sela u grad i zaposlio kao niskokvalifikovani radnik. Jednostavno, generacija je previše disperzivan društveno-političko-ekonomski okvir da bi njena precizna i potpuna slika stala u ograničeni televizijski format. Međutim, ovi sadržaji ipak jesu „generacijski“ jer, uprkos partikularnim vizurama svojih junaka, dotiču neke fenomene koji određuju duh vremena.
U seriji „Jutro će promeniti sve“ pratimo godinu dana u životu Anđele, Saše, Filipa i Ljube (vrlo uverljivo i nadahnuto ih igraju, redom, Jovana Stojiljković, Isidora Simijonović, Nikola Rakočević i Andrija Kuzmanović), četvoro mladih ljudi koji se, svako na svoj način, nalaze u nekoj vrsti potencijalnog životnog ćorsokaka.
Anđela je devojka koja obećava – doktorantkinja psihologije koju čekaju uspešna akademska karijera i skladan partnerski život u sedmogodišnjoj heteroseksulanoj vezi. Međutim, njena naizgled savršena veza se okončava, a na njeno asistentsko mesto na fakultetu dolazi stranački podoban kadar. Uz to, Anđela proživljava i čitav niz turbulentnih identitetskih promena otkrivajući i istražujući lezbejsku stranu svoje seksualnosti. Njen brat Filip je, sa druge strane, dečko koji je obećavao, a koji sada baulja po krhotinama svog bivšeg savršenog života. Priča počinje njegovim povratkom iz Amerike i napuštanjem odlično plaćenog programerskog posla, kao i okončanjem dugogodišnje veze sa devojkom koja se, kako će se ispostaviti, takođe vraća u Beograd. Saša i Ljuba su u pomalo drugačijoj poziciji. Saša, uprkos dobrostojećoj, ali emotivno komplikovanoj porodičnoj pozadini, pokušava da se izbori za svoje neizvesno mesto pod neizvesnim suncem. Ona se, poput loptice u fliperu, neartikulisano kreće od kraha u ugostiteljskom preduzetništvu preko kratkotrajnih, honorarnih angažmana u prodaji njuejdžerske magle i glumljenju u TV reklamama pa do privremenog stacioniranja na poslu konobarice. Ljuba je momak iz provincije čiji je glavni adut na tržištu rada njegovo telo, pa tako pronalazi i gubi poslove fitnes trenera, izbacivača u noćnom klubu i nastavnika fizičkog vaspitanja. Njegova egzistencijalna muka je najnaglašenija, pa mu je, dobrim delom serije, budućnost razapeta između beskućništva, petljanja sa zelenaško-kriminalnim miljeom i nevesele mogućnosti povratka u siromašni rodni grad.
Slika neizvesne stvarnosti
Kao i u mnogim „omladinskim“ narativima, osnovni pokretači radnje su emotivno-seksualni odnosi junakinja i junaka. I ovde, naime, svedočimo vezama koje nastaju i nestaju ili relacijama koje levitiraju na tankoj liniji između prijateljske i partnerske. Međutim, ono što ovu seriju čini u dobroj meri specifičnom je pozadinska slika društvenog konteksta u kojem se ti odnosi razvijaju. Naime, višestruka permanentna nesigurnost – ekonomska, socijalna, emotivna – u kojoj ovi likovi obitavaju ključni je segment za razumevanje njihovih postupaka.
Jednostavno govoreći, svet u kojem oni žive nema nikakva jasna pravila izuzev pravila stalnog prilagođavanja tržišnoj logici preživljavanja i laktanja. Istina, toj logici nisu ni izbliza svi likovi na isti način izloženi, ali niko od nje nije ni izuzet. Bez ozbira na bitno različite početne pozicije koje im ocrtavaju spektar životnih mogućnosti – Ljuba dolazi iz radničkog miljea privatizacijom opustošene provincije, Anđela i Filip iz službeničko-birokratske porodice koja živi u u Mirijevu, dok su Sašina majka i očuh, ipak, sitni kulturnjačko-lajfstajlerski dobitnici tranzicije i, možda upravo zbog toga, najkarikaturalnije i sa najmanje simpatija prikazani – niko od njih četvoro, suštinski, ne pripada privilegovanom sloju stanovništva koji lagodno živi i čija je sutrašnjica osigurana.
Na tom tragu, osim što je višeznačna pop referenca, i samo ime serije jasno upućuje na ograničenja sa kojim se junaci i suočavaju i saživljavaju. Naprosto, stvarnost u kojoj žive je toliko neizvesna – poslovi koje danas imaju sutra ne moraju biti tu, veze koje danas deluju stabilno sutra su već prošlost, krevet u kome spavaju večeras sutra može postati klupa u parku, identiteti koje danas uzimaju zdravo za gotovo sutra su već razbijeni u paramparčad – da im, često, ne ostaje ništa drugo nego da se nadaju da će, eto, neko apstraktno jutro doneti promenu koji oni sami ne mogu da iznesu.
Istina, onaj ko u ovoj seriji traži strukturno bavljenje politikama koje dovode do takvog stanja, ostaće, bez sumnje, nezadovoljan. U „Jutro će promeniti sve“, recimo, vidimo studente koji su, paralelno sa studiranjem, radno angažovani ili čujemo kako se na profesorskoj sednici govori o ukidanju budžetskih mesta na fakultetu, ali Anđela neće, poput nekog lika iz filma Kena Louča, odlaziti od jedne do druge instance za pisanje prigovora ili od jedne do druge studentske organizacije da im ponudi svoju pomoć u borbi za bolje uslove studiranja. Ne, ona će na toj sednici biti zamišljena i odsutna jer se nedavno zaljubila u tu studentkinju koja, paralelno sa faksom, radi u šanku nekog kafića. Biti nezadovoljan takvom postavkom serije je legitimno, ali pomalo i liči na nezadovoljstvo time što Majkl Džordan ne igra fudbal ili što Džoni Mičel ne svira pank. Umetničku praksu ne treba procenjivati po onome što ona nije, već po tome da li je i u kojoj meri uspela – kako u političkom, tako i u formalnom smislu – unutar vlastitog diskurzivnog okvira.
Zaglavljenost između formata i tonaliteta
Na mnogo načina, ova serija je poprilično osveženje i, zaista, daleko iznad gotovo bilo čega što smo prethodnih godina mogli gledati na našim televizijama. Osavremenjavanje vizuelnog jezika i znatno „filmičnija“ režija i montaža u odnosu na dominantan domaći televizijski tok učinili su da čitav ton serije bude manje artificijelan, te da zaista možemo poverovati u to da se njena radnja dešava tu negde iza ćoška. Međutim, postoji i nekoliko stvari koje je umetnički ograničavaju.
Na prvom mestu, format kratkih epizoda koje traju jedva nešto više od dvadeset minuta ume da bude dosta nepodesan za dramsku radnju u kojoj se uglavnom atmosferom i neverbalnom, tihom tenzijom grade likovi i njihovi međusobni odnosi. Zbog neadekvatne kombinacije izabranog formata i izabranog tonaliteta, ponekad se, naprosto, stiče utisak da smo gledali samo skicu neke situacije u kojoj je likovi trebalo da se nađu i da su replike koje su izmenili tek prva, gruba verzija onoga o čemu je zaista trebalo da razgovaraju.
Osim toga, budući da serija ima četvoro podjednako važnih protagonista, u ovakvoj postavci gotovo da ne ostaje mesta za malo detaljniji razvoj sporednih likova koji, pomalo nerezonski, upadaju i ispadaju iz narativa. Oni, u boljem slučaju, ostaju na nivou krokija ili, u gorem, likova-funkcija koji su tu samo da bi pokretali glavne junake. Zaista šteta, pogotovo zato što je u seriji prisutan čitav niz sjajnih i vidno inspirisanih glumaca i glumica (poput Gorana Bogdana, Anite Mančić, Nebojše Dugalića, Jelene Đokić ili Nikole Ristanovskog) koji bi, da je bilo više prostora za njihove uloge, mogli znatno doprineti višeslojnosti osnovne priče. Možda bi ova boljka mogla biti prevaziđena da je scenaristički tim oštrije selektovao sve te narativne rukavce u koje stavlja i glavne i sporedne junake, a da im je dao i više replika i više prostora da „prodišu“. Zvuči paradoksalno, ali ponekad izgleda kao da je serija u isto vreme i prenatrpana dešavanjima, jer junaci, gotovo iz epizode u epizodu, upadaju u nove odnose i situacije, i da se ništa naročito ne dešava, jer, naprosto, nema prostora za detaljniju razradu tih odnosa i situacija.
Između kulturnih navika i klasne (ne)pripadnosti
Da bi se generacijske priče, ipak, držale na kakvom-takvom okupu, autori često posežu za elementima koji će biti svojevrsni narativni lepak za niz međusobno različitih likova. Osim već apostrofirane nesigurnosti, ovde je taj lepak i pop muzika. U pitanju je jedno od uobičajenijih sredstava kojim se služe autori ovakvih sadržaja – ako bismo pogledali listu domaćih ostvarenja s početka teksta, videli bismo da se upravo kroz tu prizmu, od igranki na Kalemegdanu do drum’n’bass žurki u klubu „Dno“, pokušava dotaći duh vremena. I ovde je pop muzika u narativnom smislu vrlo važan element – sama serija se zove po jednoj pesmi, mnoge epizode, takođe, nose nazive pesama koje tokom njih igraju važnu ulogu, a likovi se relativno često nalaze u klubovima, kafićima i sličnim prostorima koji donekle ocrtavaju njihov ukus. U nekim već objavljenim tekstovima, a i u pisanjima po društvenim mrežama, upravo je ovaj segment serije poslužio kao okidač da se milje u kojem se kreću likovi proglasi „srednjeklasnim“, „prenaglašeno urbanim“ ili „generacijski nereprezentativnim“. Takve primedbe nisu sasvim suvisle iz makar nekoliko razloga.
Na prvom mestu, kulturne navike nisu faktori koji nužno označavaju nečiju klasnu pripadnost odnosno privilegovanost i deprivilegovanost, a naročito to nisu u društvu poput našeg u kojem su dugo i najširi društveni slojevi, kroz socijalističke kulturne politike, imali priliku da konzumiraju različite kulturne sadržaje, od kojih mnogi spadaju u ono što tradicionalno shvatamo kao elitnu kulturu. Dakle, kulturne navike mogu, ali i ne moraju korelirati sa nečijim društvenim položajem. Kulturni sadržaji, naravno, mogu imati političko značenje ili čak i politički potencijal, ali to, ipak, ne znači da možemo egzaktno tvrditi da slušanje Vesne Zmijanac, Đusa ili Obojenog programa nužno govori o političkim uverenjima, a kamoli o društvenoj i ekonomskoj poziciji onih koji ih slušaju.
O tome zašto je potpuna generacijska reprezentativnost nedostižan ideal već je bilo reči u ovom tekstu. Likovi u seriji, istina, mogli su biti na različitim nivoima – pa i na nivou kulturnih navika – još i heterogeniji, ali čak i da je tako, nije jasno kako bismo odredili stepen generacijske paradigmatičnosti koji bi sve zadovoljio. U svakom slučaju, narativ je ipak dovoljno širok da obuhvata pojave i fenomene iz stvarnosti generacije kojom se bavi da može biti relevantan i onima koji ne dele kulturne navike sa njenim likovima. Nesigurni radni odnosi, kriza stanovanja ili patrijarhalni obrasci (i njihovo prevazilaženje) ipak su važniji najmanji zajednički sadržalac nego puka činjenica da neko u search polje YouTube-a kuca imena sličnih muzičkih izvođača.
Međutim, istina je i da bi, u kontekstu same naracije, bolje bilo da je izbor muzike raznovrsniji i neočekivaniji. U par navrata kada je napravljen mali iskorak u odnosu na dominantni indi-rok zvuk, postignut je efektan kontrapunkt. Recimo, u sceni u kojoj se Čorbin poluzaboravljeni hit „Svirao je Dejvid Bouvi“ fenomenalno uklopio kao ironični komentar finala te epizode ili u scenama koje su pratile pesme Majki i Goblina, Mimi Mercedes i Bajage. Šteta je što ovakvih momenata nema više i što nisu još i hrabriji i lucidniji.
Prekoračenje rodnih stereotipa
Jedan od najvažnijih kvaliteta serije je i značajan iskorak u građenju ženskih i muških likova. U „Jutro će promeniti sve“ ženski likovi su makar jednako često – ako ne i češće – oni koji pokreću radnju. S obzirom na to da smo naviknuti da gledamo filmove i serije u kojima su žene uglavnom dekor koji služi da podrcta ovu ili onu osobinu muškaraca, vrlo je ohrabrujuće na televiziji videti junakinje poput Anđele i Saše kako donose odluke o svom životu koje su suprotstavljene očekivanjima okoline i, uglavnom, imaju dovoljno snage da stoje iza njih. Recimo, način na koji je obrađeno Anđelino istraživanje svoje seksualnosti – pogotovo njena veza i odnos sa Martom, jednom od sporednih junakinja u seriji – gotovo su bez pandana na našem filmu i televiziji, te predstavljaju nemerljivo važan doprinos u normalizaciji javnog govora o homoseksualnim odnosima. Osim tog dela priče, izuzetno su uspele i mnoge scene u kojima se Anđela suočava sa svojim okruženjem – od napuštanja naizgled skladnog partnerskog odnosa u kojem nije srećna do sukobljavanja sa stranački podobnim ljigavcem koji dolazi na njeno mesto i neposredno je profesionalno i egzistencijalno ugrožava.
Takođe, vrlo je zanimljiva i inverzija već klasičnog „promiskuitetnog“ lika „sponzoruše“. U mejnstrim okvirima takve uloge se gotovo po difoltu daju ženama, a ovde tu ulogu, dobrim delom serije, igra Ljuba koji ulazi u niz seksualnih veza sa različitim ženama da bi, naprosto, imao gde da spava i šta da jede. Sa druge strane, Sašin lik je takođe predstavljen kao neko ko ima aktivan i buran seksualni život, ali na način na koji se, po patrijarhalnim šemama, češće predstavljaju muškarci – ona, naprosto, ima simboličku moć da dođe u klub, odvoji kog god frajera hoće, zadovolji svoje seksualne potrebe i ode dalje svojim putem. Ova zamena stereotipnih uloga vrlo je efektno sprovedena, a i mnogi slični postupci se provlače i u drugim relacijama među likovima. Svi ovi feministički progresivni elementi u seriji verovatno su posledica i činjenice da je ona jedna od retkih u kojoj su žene ne samo važan deo glumačke ekipe, već i važan deo ostatka autorskog tima – recimo, Maja Pelević je glavna dramaturškinja serije, a Milica Tomović je režirala neke vrlo bitne epizode.
U vreme kada je televizijski mejnstrim pretežno zaglavljen u revizionističko-nacionalističkoj kaljuzi, pojava ovakve serije nije nešto što se sme potceniti i propustiti. Ona svakako nije serija koja na politički radikalan i otvoren način propituje stvarnost(i) generacije kojom se bavi, ali zato u mnogim tačkama uverljivo ocrtava kontekste u kojima se neke od tih stvarnost(i) dešavaju. U tom smislu, njena špica može biti dvostruko u pravu – i kada kaže da jutro sve promeniti neće i kada kaže da će jutro promeniti sve.
