Tokom prošle nedelje, Sindikat zaposlenih policije uputio je gimnazijama u Srbiji zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, zabrinuti zbog romana „Dorotej“ Dobrila Nenadića, koji je u programu srpskog jezika i književnosti za prvi razred.
U zahtevu koji je objavljen i na Fejsbuk stranici ovog sindikata, od gimnazija se preispituje upućenost nadležnih u sadržaj knjige Dobrila Nenadića, ali i da li su roditelji obavešteni i dali saglasnost da se ova knjiga obrađuje.
Da li bilo ko osim Zavoda za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja ima pravo da se meša u školski program i šta je toliko zabrinjavajuće u „Doroteju”? Na ova pitanja odgovaraju sagovornice Mašine, prof. dr Iva Draškić Vićanović, dekanka Filološkog fakulteta u Beogradu i Mirjana Gašić, članica obrazovnog resora Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS) i profesorka srpskog jezika i književnosti.
Šta za prosvetu znači da Sindikat zaposlenih policije preispituje školski program?
Potpuno neosnovano, na osnovu „ličnih tumačenja”, a bez prethodnog poznavanja nauka o književnosti, Sindikat čija je delatnost prevashodno vezana za pronalaženje krivca i utvrđivanje krivice, drznuo se da kritiku uputi nastavnom planu i programu, smatra profesorka Mirjana Gašić.
„Ova nova situacija u kojoj Sindikat policije uzima ulogu tela koje se bavi školskim programom i poziva na odgovornost nastavnike, samo govori u prilog mojoj tezi da je naš obrazovni sistem ugrožen, a da su nastavnici poniženi i nezaštićeni”, za Mašinu navodi profesorka Iva Draškić Vićanović.
Sama pomisao da se tako nešto uradi sasvim je dovoljna da vidimo da ova institucija u državi ne poštuje autoritet prosvetnog sistema, najviših organa koji odlučuju o najbitnijim činiocima školstva – nastavnom planu i programu, smatra Gašić.
Ko osmišljava nastavni plan i program?
Kako to za Mašinu objašnjava članica USPRS, nastavne planove i programe donosi Zavod za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja, a na predlog društava formiranih od najeminentnijih stručnjaka koji svojim autoritetom i akademskim znanjem stoje iza odabranih nastavnih jedinica.
„To je proces do kog se dolazi nakon formiranja odgovarajućih ciljeva koji u osnovi počivaju na naučnom, umetničkom ili praktičnom obrazloženju. Iz tog razloga je sasvim neverovatna pomisao da bilo koji pojedinac ili organizacija da sebi za pravo da redukuje nastavne planove i programe. Postavlja se pitanje šta će sledeće biti na udaru u prosveti – u zavisnosti od toga kakav lični stav ili interes imaju ovakvi sindikati ili organizacije”, zaključuje Gašić.
Da li roditelji treba da daju saglasnost kada je u pitanju školski program?
Dekanka Filološkog fakulteta smatra da roditelji ne treba da se mešaju ni u školski program, ni u proces nastave, niti ocenjivanje i zaključivanje ocena.
Sa druge strane, članica obrazovnog resora USPRS je mišljenja da roditelji ipak treba da imaju ulogu u obrazovanju dece.
„Kada je upliv roditelja u obrazovni sistem u pitanju, sasvim sam saglasna da roditelji moraju imati svoju ulogu u obrazovanju dece. Oni su ti koji bi trebalo da imaju najviše interese da im deca budu obrazovana, dobro podučena odgovarajućim znanjima zato što su radne navike, ali i samostalno i trajno stečena znanja ta koja će njihovoj deci omogućiti lakši put u životu, zasnivanje radnog odnosa ili uopšte upravljanje osnovnim životnim načelima”, navodi Gašić.
Ipak, prema njenim rečima, roditelj treba da bude onaj koji pomaže nastavniku da se njegov zadatak ispuni i sasvim bi bilo pogrešno da roditelj da sebi za pravo da podstiče sumnju i učenika i svog okruženja u predviđene nastavne planove i programe.
„Zamislite kuda bi to vodilo? Tako bismo, hipotetički gledano, mogli očekivati da se u narednom periodu čuju zahtevi da se iz Geografije isključe, recimo, lekcije o postanku Zemlje, a iz Biologije o građi ćelije jer, – ‘šta će to nama i našoj deci kad svi valjda nesumnjivo verujemo da je svet stvoren Božjom voljom?’”, ističe Gašić.
Kako sagovornica Mašine navodi, iz datog primera se jasno čita da je škola vaspitno-obrazovna ustanova koja mora da ima potpunu obrazovnu autonomiju zasnovanu na najstručnijim telima u državi i da ničije inicijative ne bi smele biti razmatrane u tom smislu, pogotovu ako dolaze od pojedinaca ili grupa koje po svom zanimanju nemaju veze sa metodikom nastave ili drugim obrazovnim naukama.
Šta je uopšte „prikladan” sadržaj za srednjoškolce?
Kako Draškić Vićanović smatra, dobra literatura koja ima visok umetnički nivo uvek je prikladan sadržaj.
„Izučavanje književnosti bi trebalo da upozna mlade ljude sa suštinskim životnim pitanjima, da ih osposobi za razmišljanje i život, razvije kritičku svest i pomogne im u formiranju i izboru vrednosti koje će im biti orijentir u svakoj životnoj situaciji, bilo ličnoj, bilo profesionalnoj”, zaključuje dekanka Filološkog fakulteta.
Kada razmišljamo o „prikladnosti” lektira, prvi kriterijum koji mora biti poštovan jeste da je to delo prošlo višestruki sud Društva za srpski jezik i književnost, književne kritike kao nauke, teorije književnosti i istorije književnosti, smatra članica obrazovnog resora USPRS.
„Tako se, na primer, iako se u datom trenutku najveći italijanski pisac Dante Aligijeri u svojoj Božanstvenoj komediji bavi kritikom katoličke crkve i njenih predstavnika, upravo ovaj pisac stavlja u red najuticajnijih pokretača društvenih promena i razvoja humanističkih vrednosti u italijanskom društvu. Zamislimo samo šta bi se desilo da je katolička inkvizicija uspela da uništi jedno ovakvo delo?”, pita se Gašić.
Šta je ono čega se sindikat i roditelji boje?
„Navedeni sindikat je u svom zahtevu pažnju usmerio na nekoliko rečenica koje su istrgnute iz konteksta, citirane bez prethodnog objašnjenja koje kvalifikacije poseduje junak koji ih izgovara i u kom kontekstu ih izgovara. Takođe, iz navedene kritike ne vidi se ono što u romanu jeste prikazano – da citirani Dimitrije prolazi put transformacije, da je fizički obogaljen čovek koji uspeva u sebi da nađe snagu i pokaje se za svoje grešne misli. Kao roditelj, ja razumem zabrinutost drugih da će im deca biti upućena na čitanje provokativnog sadržaja, ali kao profesor Srpskog jezika i književnosti odgovorno tvrdim da su deca danas u mnogo većoj meri suočena sa svakojakim ‘nepogodama’ vremena u kom žive i da više pažnje treba posvetiti tim nekontrolisanim informacijama koje do dece dolaze nego jednom ovakvom delu”, odlučna je Gašić.
Ona dalje objašnjava kako je ovde nastavnik taj koji svojim uticajem i kreiranjem vrednosnog sistema vodi diskusiju na času i usmerava analizu u odgovarajućem pravcu poštujući argumentovane lične stavove. Tako usvojen sadržaj koji je jasno postavljen na čvrstim temeljima književno-umetičkog teksta uvek je samo podsticaj za kreiranje kritičkih diskusija o savremenom društvu.
