Zbog teksta pesme „Svadba velika“ izvedene na ovogodišnjoj Beoviziji, takmičarskom festivalu zabavne muzike na kom se ujedno biraju i nacionalne predstavničke numere za Evroviziju, stručna i šira javnost zatražila je njeno povlačenje. Na tekst pesme u izvođenju Bore Dugića i Balkubano, reagovao je Autonomni ženski centar saopštenjem u kome navode da pesma poziva na nasilje nad ženama.
Sporna pesma govori o muškarcu koji je poneo bombu kojom preti da „raznese sve“ za slučaj da ga devojka koju planira da zaprosi odbije. Autori navode da je šaljiva pesma pisana u kontekstu „slavljenja ljubavi muškarca koji toliko voli svoju ženu da ne može bez nje, ali je tekst pesme nakon reakcija javnosti promenjen, pa umesto bombe sada stoji prsten. Kao reakciju na prvobitni tekst pesme, Autonomni ženski centar je zahtevao hitno povlačenje pesme „Svadba velika“ iz takmičenja za Beoviziju 2020 i sa svih platformi Radio televizije Srbije gde se pesma promoviše:
Nedopustivo je davanje javnog prostora i promocije pesmi čiji tekst eksplicitno poziva na ubistvo žene koja je rekla ‘ne’, koji promoviše ideju da žena treba da bude ‘moja ili ničija’, te lažno navodi da situacija iz pesme opisuje osećanje ljubavi.
Ovakav, ali i brojni drugi primeri u popularnoj kulturi, koji govore o posrnuću zaljubljenog muškarca koji „zbog kurve postaje pijanac“ ne samo da normalizuju okrivljavanje žena za sve muške nedaće i time racionalizaciju dalju normalizaciju nasilja nad ženama kao logičnog sleda nesrećne duboke ljubavi. Alarmantno rastući broj ubistava žena u partnerskim odnosima i van njega (a šta proživljavaju sve one žene koje još nisu deo te statistike) nisu „porodične tragedije“ niti „velike ljubavi sa tragičnim krajem“. Brendiranje mizoginije kroz popularnu kulturu je neprihvatljivo, jednako koliko je neprihvatljivo o ubistvu žena govoriti kao nekakvom šaljivom muzičkom prikazu velike ljubavi.
Takva duboka ljubav često rezultira ogromnim brojem žena koje trpe nasilje u partnerskim odnosima i van njih. Samo prošle godine u Srbiji je ubijeno 26 žena u porodičnom nasilju.
Promocija ovakvih patrijarhalnih vrednosnih obrazaca u kojima je sasvim normalno ženi i njenim bližnjima pretiti smrću ukoliko ne pristaje na odnose koji joj se nameću je, čak i u manjkavom zakonskom okviru kakav je onaj u Srbiji, sankcionisana je brojnim zakonskim regulativama, na kraju krajeva i ustavnim odredbama o neprikosnovenosti ljudskog dostojanstva, zabrani diskriminacije i ravnopravnosti žena i muškaraca. Medijske politike promovišu i prenose vrednosni okvir u kome se neupitni vlasnički odnos muškaraca prema ženama podrazumeva. Otuda ne čude senzacionalistički natpisi u medijima kada god dođe do femicida, krajnjeg rezultata tog vlasničkog odnosa, u kojima se uvek javnost pita čime je to žena izazvala nasilje.
Ni jedna mrtva više
Da je nasilje nad ženama duboko ukorenjen obrazac koji javne politike treba da sankcionišu, a ne ohrabruju pokazuju i statistike da je na globalnom nivou svaka treća žena doživela fizičko ili seksualno nasilje od strane intimnog partnera. Tokom samo 2019. godine (na osnovu medijskih izveštaja) zabeleženo je 26 slučajeva u kojima su partneri ili članovi porodice izvršili ubistvo žene. Svaka treća se pre ubistva obraćala nadležnim institucijama i prijavljivala nasilje koje je trpela. Država i dalje okreće glavu od porodičnog nasilja i smatra da je nasilje nad ženama privatna stvar partnera, za krivična dela za koja može nasilnika goniti po službenoj dužnosti što ne čini već se to ostavlja ženama – ako hoćeš, ti ga tuži.
Mnoge studije pokazuju da je prijavljeni broj silovanja, ali i svih ostalih oblika nasilja, samo jedan deo onih koja su se stvarno desila. Neprijavljivanje silovanja i seksualnog uznemiravanja posledica je nepoverenja žena u institucije koje bi nominalno morale da je štite, a ne štite je u realnosti. Izgrađeno opšte nepoverenje su nažalost iskustvom i beskrajnom retraumatizacijom platile one žene koje su u taj proces ušle: beskrajno ponavljajući traume kroz koje su prošle (u istražnom postupku i na suđenju, ako do njega dođe), dovođenjem njihovih namera i kredibiliteta u pitanje, i istraživanjem onoga što je radila (kako je izgledala) čime je, ako ne izazvala, ono makar doprinela situaciji u kojoj se našla.
Isti obrasci nepoverenja ženama nisu samo institucionalna stvar, već su ukorenjene u društvu generalno, pa se nasilje ne prijavljuje institucijama, ali često ni najužim krugovima u kojima se žene kreću. Dok svake godine čitamo u medijima senzacionalističke natpise o prebijanim, silovanim i ubijanim ženama, medijske politike se u najmanjoj meri menjaju kako bi se takvi natpisi, koji dodatno rade na promociji nasilja, sprečili. Tao Autonomni ženski centar podseća da se rastući trend nasilja nad ženama neće promeniti dok svi akteri u društvu ne preuzmu odgovornost za njegovo sprečavanje.
I mediji zlostavljaju žene
Mediji imaju, između ostalog, i kohezivnu ulogu u društvu, te imaju jedan od presudnijih uticaja na javno mnjenje. Upravo iz tog razloga mediji, a javni servisi pre svega, ne smeju raditi na promovisanju nasilja nad ženama niti smeju eksplicitno ili implicitno afirmisati uverenja da je u prirodi muškaraca da u bilo kojoj situaciji (a pogotovo ako je u pitanju situacija iz pesme) reaguje nasilno.
U domaćem medijskom prostoru su neretke prakse izrazito pozitivnog vrednovanja patrijarhalnih odnosa, u kojima se podrazumeva vlasnički odnos muškarca nad ženom kao normalan i zdrav porodični odnos. Odnos medija prema ženama se može videti i kroz prikaz žena samo kroz i u granicama njihovih tela, što se oduvek smatra medijskom atrakcijom, seksualizovanih i najagresivnije eksploatisanih zarad muške zabave i profita.
Ako govorimo o nasilju nad ženama, mediji u velikoj meri stvaraju sliku i oblikuju društvene odnose u kojima se ono dešava i toleriše. Iako se o nasilju nad ženama danas više nego ranije u medijima govori, što samo po sebi jeste dobra stvar u smislu da se javni interes o temi podiže, izveštavanje o ovom važnom fenomenu često ostaje na nivou senzacionalizma i nažalost, normalizacije nasilničkih praksi.
O tome govori i grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama koja broji oko tridesetak radnica u medijima i ženskim organizacijama. One su tokom šest meseci analizirale medijske objave na temu muškog nasilja nad ženama. Petina analiziranih objava sadržala je informacije kojima se čin nasilja može opravdati spoljašnjim okolonostima ili ličnim osobinama nasilnika:
Nasilnici nad ženama se u medijima najčešće pravdaju kroz izjave njima bliskih ljudi ili komšija koje ukazuju na to da je on bio „miran, tih i povučen čovek“, „oženjen čovek i otac“, ili kroz opise kao što je:„Rekao majci da je voli, a u zatvoru poštuje kućni red“.
U medijskim objavama korisitli su se i izrazi kojima se umanjuje, odnosno ismeva nasilje i iskazuje direktno neverovanje žrtvi, a nasilje se neretko relativizuje i kroz davanje prostora izjavama nasilnika poput one: „Oprostiću ti što sam te tukao“.
Kako ni mediji za ovakvo izveštavanje o nasilju nad ženama ne trpe sankcije, ono postaje neupitno i opšte prihvaćeno. Drugim rečima, kratak je put od vica do nasilja.
Grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama su nakon istraživanja o medijskom izveštavanju ponudile i publikaciju koja sadrži smernice za medije kada je reč o ovoj temi. U dokumentu se preporučuje da u medijskom izveštaju, dok je postupak u toku, ne treba otkrivati identitet preživele/žrtve i članova/članica njene porodice, niti odgovornost za počinjeno nasilje treba prebacivati s nasilnika na preživelu/žrtvu. Medijski izveštaj ne sme da sadrži informacije kojima bi se čin nasilja mogao opravdati spoljašnjim okolnostima ili ličnim osobinama nasilnika niti detalje čina nasilja/ubistva.
Pisanjem i medijskim izveštavanjem o nasilju nad ženama se takođe ne sme umanjivati ni ismevati nasilje. Urednici bi trebalo da paze da vizuelna oprema teksta ne treba da podrazumeva fotografije/video-zapise, koji na neadekvatan i stereotipan način prikazuju nasilje, preživele/žrtve i nasilnike. Medijski izveštaj bi sa druge strane trebalo jasno da ukazuje na to da je nasilje prema ženama društveni problem koji počiva na nejednakim odnosima moći između muškaraca i žena i da ispunjava svoju edukativnu ulogu.
Ostaje nam da se nadamo da je brza reakcija ženskih organizacija na muzičko slavljenje velike ljubavi kroz nasilničke porive poslala važnu poruku ne samo autorima popularne muzike, nego i medijima, ali i instancama koje se bave kreiranjem i sprovođenjem javnih i medijskih politika, te da ćemo doći do toga da se ljubav ne slavi ubijanjem nego nekim drugačijim, nepretećim i neugrožavajućim načinima koji će poštovati telesni i svaki drugi integritet žena. U međuvremenu nije loše reći da postoje brojne ženske organizacije civilnog društva koje pružaju individualnu podršku ženama koje su preživele muško nasilje u Srbiji u okviru Mreže Žene protiv nasilja te da ih uvek možete kontaktirati.
