Dragulji, krune, zaslužni domaći vanserijski kreativci, inovatori, naučnici, talenti, reči su kojima je predsednica Vlade Srbije, Ana Brnabić, promovisala novi projekat pod nazivom „Ložionica“, koji će, prema njenim najavama postati kreativno-inovativni multifunkcionalni centar, „jedinstven u ovom delu Evrope“.
Jedinstven će, po svemu sudeći, svakako biti, samo je pitanje prema kojim kriterijumima. Pitanje je i da li će ovaj projekat opravdati nadanja i očekivanja koja je porukom u vremenskoj kapsuli namenila budućim generacijama poručujući im da nastave „iskru genijalne inovativnosti i stvaralaštva koje hiljadama godina dominiraju ovim prostorima“ i da je Ložionica bila i ostala „motor napretka i svetionik u budućnost“, navela je u poruci.
Uprkos ovako ambiciozno postavljenim očekivanjima i obećanjima koja stižu sa vrha vlasti, o projektu, čiji je početak radova svečano obeležen 1. februara 2023. dok se završetak očekuje do proleća 2025. i u koji će Vlada Srbije uložiti ogromnih 52 miliona evra, se u javnosti mogu čuti različite kritike i oštri stavovi.
O ovom projektu čiji je idejni tvorac „nacionalna“ platforma „Srbija Stvara“ o kojoj smo već pisali na Mašini, a iza koje stoji kreativni tim okupljen oko premijerkinog (nekadašnjeg) Saveta za kreativne industrije, njegovoj opravdanosti, povezanosti sa susednim projektom Beograd na vodi, ali i o društvenoj potrebi za tolikim finansijskim i infrastrukturnim ulaganjima u vreme ekonomske krize koja je u velikoj meri negativno uticala na uslove rada u sektoru kulture, naročito nezavisne kulturno-umetničke scene, razgovarali smo sa Marijanom Cvetković, osnivačicom Stanice Servisa za savremeni ples, kustoskinjom i predavačicom u oblasti kulturnih politika i Dejanom Atanackovićem, umetnikom, piscem i aktuelnim odbornikom stranke Zajedno u Skupštini Grada Beograda.
Kreativne industrije: ko, šta i za koga
Iako konceptom kreativnih industrija već decenijama manipulišu mnoge neoliberalne vlade, poput recimo britanske u Blerovo vreme, a o devastaciji koju za sobom ostavlja ovaj koncept je napisano pregršt naučnih studija, te mnogo protesta organizovano zbog katastrofalnih posledica na samu kulturno-umetničku proizvodnju, čini se da su naše vlasti, kako aktuelne tako i one prethodne, demokratske, našle veliko interesovanje u njegovoj promociji.
O širokom aspektu ovog problema u Srbiji govori i detaljna studija iz 2021. godine Nine Mihaljinac, docentkinje Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i rukovoditeljke UNESCO katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu, koja piše da su sve ovo i globalni fenomeni, koji su, zbog katastrofalne ekonomske situacije, u Srbiji samo izoštreniji. Kada se posmatra efekat tranzicionog modela kulturnih politika u Srbiji, Mihaljinac ističe da je on zapravo sve suprotno „od proklamovanih i očekivanih rezultata – unifikacija sadržaja, devalvacija opšteg nivoa znanja i informisanosti, ’tabloidizacija kulture’, gušenje kreativnosti i stvaralačkih sloboda i dr.“ Prema njenom mišljenju, u Srbiji su proizvodi kulturnih i kreativnih industrija stavljeni u „funkciju profita, širenja osnovnih pretpostavki kapitalizma, distrakcije i potčinjavanja“.
O posledicama odnosa aktuelnih predstavnika vlasti, kapitala, privatizacije i komercijalizacije sektora kulture i tendencioznog povezivanja sa „svetom biznisa“ na ovom poslednjem u nizu primera proisteklih iz epruvete tima „Srbija Stvara“, govori i Marijana Cvetković. Ona za Mašinu komentariše da je to još jedan tužan primer toga ko u ovoj zemlji pokušava da kreira kulturne politike: „neko ko ne zna ništa o kulturi i ko svoje neznanje nespretno sakriva iza bombastičnih reči poput ’epicentar’, ’kreativnost’, ’inovatori’, ’dinamični život’ i tome slično“.
Premijerka, prema njenim rečima, „ponovo izaziva transfer blama među kulturnim radnicima i umetnicima svojim neukim govorima, floskulama i praznim rečima. Ona ni jednom nije upotrebila reč kultura niti umetnost, pa iz ovoga zaključujemo da Ložionica i nije namenjena kulturi i umetnosti, već biznisu koji je ’povoljan za domaće i strane investitore’.“ Činjenica da na predstavljanju projekta nije bilo predstavnika Ministarstva kulture, ocenjuje Marijana Cvetković, „govori dovoljno o tome da se ovaj projekat lažno predstavlja da je u vezi sa kulturom“.
„I rukovoditeljka tima Srbija stvara (popularno nazvan „Srbija smara“), Ana Ilić, prosula je slične bisere, ali je, za razliku od Brnabić, jednom upotrebila reč umetnost“, revoltirano komentariše i podseća javnost da je Ana Ilić u međuvremenu zaboravila šta je javno govorila pre dve godine najavljujući razvoj modela organizacije i participacije za Ložionicu. Naime, na panelu koji je organizovan u okviru Bitef Festivala 14. septembra 2020. godine, a pod nazivom „Na ivici nove pozorišne sezone”, prema navodima Cvetković, Ana Ilić je najavila da će to biti „platforma i za nezavisnu scenu izvođačkih umetnosti i ’pozvala’ sve aktere te scene koji, inače, nemaju nikakav adekvatan prostor, da se uključe u stvaranje tog modela“.
Oštro primećujući, Cvetković koja je dugi niz godina aktivna na nezavisnoj kulturno-umetničkoj sceni u Beogradu, konstatovala je da je model napravljen iza zatvorenih vrata i da su „Ane u međuvremenu zaboravile da su javne zaposlenice, te se zanele da brže-bolje, dok su još na vlasti, oposle novi prostor za svoj klan“.
O dometima takvih kulturnih politika govori i Dejan Atanacković, koji se u svom umetničkom i političkom radu bavi odnosom umetnosti, urbanih promena gradskih celina usled kapitalističke akumulacije, alternativnim obrazovanjem i ugroženim i marginalizovanim društvenim grupama. On smatra da ovde ne postoji „nešto što bi se moglo nazvati kulturnom politikom, a da se može posmatrati izvan koruptivnih okvira“:
„To je smesa kriminalnog interesa, mediokritetskih, tendenciozno-revizionističkih ideja i beskrajno lošeg ukusa – preferiranje glomaznih, šljaštećih objekata, loših kopija, estetike karakteristične za banalni turizam i za milje organizovanog kriminala. Ono što građani svojim očima vide, i za šta nam zaista nije potrebno da nam Ana Brnabić prepričava svoje snove, jeste praksa podizanja Potemkinovih sela pod firmom ’kreativnih industrija’, na hektarima grada pretvorenim raznim ’leks specijalisima’ u eksteritorije, i miliona bespravno legalizovanih kvadrata za pranje prljavog novca,“ zaključio je.
Ekstenzija Beograda na vodi
Naprednjački režim istakao se, prema mišljenju Atanackovića, kao retko ko dosad na ovim prostorima, „praksom sistematskog uništavanja grada i sećanja, otimanjem javnog prostora i zloupotrebama novca građana“:
„Beograd se divljački i osvetoljubivo ruši, rasprodaje privilegovanim kupcima, gradi se besomučno bez prateće i neophodne infrastrukture, potpuno suprotno svakoj evropskoj i uopšte savremenoj praksi korišćenja postojećih resursa, obnavljanja baštine, održavanja fizionomije grada. Beograd postaje neprepoznatljiv“, istakao je.
Komentarišući pompezne najave o njihovim „snovima“ odgovorio je da su one zapravo „košmar ovog društva“: „Pritom to nisu nikakvi snovi, već lucidni kriminalni plan kojim se, gotovo neskriveno, već čitavu deceniju ukidaju institucije, procedure i pravna država“, zaključio je.
Prema njegovom mišljenju, i sam projekat pomenute Ložionice u funkciji je basnoslovnog trošenja javnih para među prijateljima:
„Najmanje sredstava tu ide na obnovu jednog zaštićenog objekta, već pre svega na novu zgradu što teško da ima veze sa bilo kakvom praksom obnavljanja nasleđa. Arhitektonska firma koja je radila projekat dobila je prvo mesto i na konkursu za uništenje zgrade čuvene kafane Manjež i podizanja umrtvljujuće bezličnog stambenog bloka u kojem će se prodavati luksuzni stanovi.“
Odgovarajući na pitanje o vezi projekta Ložionice sa „nacionalnim“ projektom od najvišeg značaja, Beogradom na vodi, Marijana Cvetković je istakla da je Ložionica upravo još jedan element Beograda na vodi kao ekonomskog, političkog i kulturnog projekta nove koruptivne elite Srbije, „prostor koji se daje njihovim preduzetnicima da i dalje smišljaju isprazne spektakle poput vatrometa za sve moguće praznike, džinovskih displeja na kuli Beograda na vodi, kineske nove godine, koncerata za koje niko ne može da kupi kartu i sličnih, novoj eliti podobnih formi (ne)kulture“.
Slično misli i Atanacković, koji smatra da je sam projekat Ložionice neodvojiv od konteksta „najvećeg koruptivnog projekta na tlu Evrope, Beograda na vodi, čijom su gradnjom, sem uništenja železničke stanice, onemogućeni mnogi za Beograd važni saobraćajni i infrastukturni projekti, kao što je izgradnja mosta ka Savskom amfiteatru, a presečena je i trasa interceptora, najvećeg prijemnika beogradskih otpadnih voda, uključujući kompletan Mokroluški sliv i desnu obalu Save sve do Sremčice, te je time, neshvatljivom neodgovornošću, uzrokovano višestruko teže i skuplje rešenje za odvod otpadnih voda ogromnog dela Beograda“.
Šta društvo ima od toga?
Zanimljivo je da premijerka Ana Brnabić i njen tim ovaj projekat promovišu na tri nivoa, kao atraktivnu turističku lokaciju („Ložionica će postati jedna od glavnih turističkih destinacija u Beogradu“), kao (ključni) državni objekat javne namene i kao industrijsko nasleđe. Prema njihovim zvaničnim najavama ovo je primer dobre prakse oživljavanja napuštenih objekata novim sadržajima i stavljanja u funkciju „samoodrživog centra kreativnosti i inovacija“ u Beogradu. Ložionica će odlukom Vlade RS, kao industrijsko nasleđe koje uživa status prethodne zaštite, biti sačuvana i u potpunosti renovirana.
O tome šta se tačno krije iza „strateške opredeljenosti Vlade Srbije da podrži razvoj inovaciono-kreativnog ekosistema, povoljnog za domaće i strane investicije“ i na koji način će doprineti obezbeđivanju boljih uslova rada samih kulturno-umetničkih proizvođača, naši sagovornici nisu imali sumnje.
Izjave predsednice Vlade (i njenih saradnika) ukazuju na to kakvu kulturnu politiku Vlada zastupa, jasna je Marijana Cvetković: „Umesto razvojne i otvorene kulturne politike čiji je epicentar (da upotrebimo njihov izraz) građanin koji se kroz njih razvija, obogaćuje i pruža društvu najbolje od sebe, oni zamišljaju i rade na realizaciji takve politike koja se obraća konzumentu, koja promoviše spektakl koji treba prodati što većem broju kupaca i turista. O tome govori i paradržavna platforma Srbija stvara – netransparentna, povezana sa jednom partijom na vlasti, izvan zakona, a oni koji su joj ambasadori besramno prikrivaju sve ove elemente zarad male lične koristi“, kategorična je.
Dejan Atanacković na pitanje o opravdanosti ovakve inicijative koja dolazi sa državnog vrha, odgovara da je naravno dobro što će biti sačuvano jedno zdanje, ali da se kontekst tog „čuvanja“ ne može posmatrati „izvan konteksta otete teritorije na kojoj se ono nalazi, kao i permanentnog nasilja nad kulturnom baštinom“:
„Videli smo na koji način ova vlast ’čuva’, na primer, zgradu Centralne železničke stanice, spomenik kulture, koju je najpre nasilno obesmislila ukidanjem njene funkcije, a potom je namenila fiktivnim i nepostojećim kulturnim sadržajima. Zgrada stanice već godinama propada u vandalizmu, taloženju smeća i požarima“, dodao je.
Atanacković je istom prilikom pomenuo i Beogradsku tvrđavu, koja je, prema njegovom mišljenju, pod upornom opsadom. „U centru grada srušen je veliki broj karakterističnih arhitektonskih zdanja koja su rutinskim neobnavljanjem zaštite, u sprezi režima i korumpirane zaštitarske struke, završila pod naprednjačkim bagerima. Geneks kula, simbol modernog Beograda osamdesetih, je danas prodata u bescenje,“ zaključio je.
Ipak, treba imati u vidu da kreativne industrije postaju glavno tržište rada za umetnike i druge stručnjake u kulturi, što, prema pomenutoj studiji sa početka teksta, Nine Mihaljinac, znači da je malo onih koji imaju priliku da stvaraju „nezavisna, autorska umetnička dela i realizuju kulturnoaktivističke inicijative“. Tome treba pridodati još jedan aspekt problema u vezi sa kreativnim industrijama, koju platforma „Srbija stvara“ srčano prikriva a to je problem prekarnog rada o čemu nezavisna kulturno-umetnička scena zajedno sa reprezentativnim umetničkim udruženjima, godinama govori – reč je o nesigurnim oblicima zaposlenja koji su u porastu, o izostanku zdravstvenog i penzionog osiguranja za radnike i radnice, pravu na bolovanje i trudničko odsustvo. O tome, kako vidimo, ni reči.
