Novi Sad je sinoć svedočio, kako mnogi tvrde, najvećem protestu ikada u svojoj istoriji. Više od dvadeset hiljada ljudi se okupilo ispred Železničke stanice pred kojom je nekoliko dana ranije četrnaest ljudi, među kojima i deca, izgubilo život nakon što se na njih obrušila betonska nadsetrešnica. To je bio i glavni razlog protesta na koji su pozvale opozicione stranke i pokreti iz Novog Sada koje su sačekale da prođe tri dana žalosti u Vojvodini upravo kako bi građani dobili priliku ne samo da podele tugu u tišini, već i da glasno iskažu bes zbog svega što se dogodilo.
Bes je bio glavna pokretačka snaga ovog masovnog protesta i to su mnogi građani isticali u danima i satima pre protesta što su pratili i opozicioni lideri koji nisu bežali od mogućnosti radikalizacije i izlaska iz ustaljene matrice mirnih protestnih šetnji. Očekivani bes je preplavio ulice Novog Sada.
Još od jutarnjih časova takozvana opoziciona javnost je bila opsednuta najavom „ubačenih elemenata“. Priča koja je kružila je standardnizovana pre par decenija – spremaju se grupe huligana sa palicama koje će se infiltrirati u masu i izazvati sukobe i nerede. Sve je iz režije „DB-a“.
Ima masku, čiji je
Za one koji su pratili protest putem prenosa na društvenim mrežama i televiziji N1 dominantna odrednica događaja su postali „ubačeni elementi“. Brzo nakon što je završen minut ćutanja za žrtve ove nesreće, a protestna kolona se uputila ka glavnom gradskom trgu postalo je izvesno da među okupljenima ima onih koji su spremni na radikalnije metode protesta. To je otvorilo i pitanja o tome koji mladi ljudi su „poslati“ i „instruirani“ da izazovu incidente i bace ljagu na veličanstven protest.
Bes okupljenih građana i građanki je prvo ispoljen na prostorijama SNS-a u Bulevaru oslobođenja. Devojke i mladići, neki sa kapuljačama, neki bez, neki sa maskama preko lica, neki bez, su prostorije vladajuće stranke zasuli farbom, flašama, šutirali izloge, udarali motkama. Iako su mnogi okupljeni to iz pozicije posmatrača pozdravili, bilo je i onih koji su odmah otvorili pitanja o tome „ko su ti ljudi, zašto lome“? Kasnije je bes kojim je protest bio bremenit, još žešće ispoljen na Gradskoj kući koja je bila puna žandarmerije. Poslanici i odbornici opozicije su prvi pokucali na ta vrata, što je pratila i masa besnog naroda (sa i bez kapuljača).
Bez ikakve sumnje na tako masovnom protestu koji je organizovan nakon tragedije koja je pogodila i uzdrmala celo društvo bilo je i ubačenih elemenata koji su poslati sa određenim zadacima. A isto tako nema nikakve sumnje da su i mnogi drugi koji su došli na protest bili besni i spemni da taj bes ispolje.
Dvanaest godina vladavine SNS-a i niz afera koji prate režim, uključujući i poslednju tragediju, su ono što izaziva i generiše osećaj nemoći, a onda i bes među ljudima. Mnogi žele da iskažu svoj protest a mnogi među njima su saglasni da mirne šetnje više nisu delatne i da je potrebna radikalizacija.
Zašto se onda iko snebiva kada, u gradu u kojem je nakon rekonstrukcije zgrade nadstrešnica te zgrade ubila četrnaest ljudi, neko razbije izloge i prozore? Zar je crvena farba strašnija od krvi koja je prolivena? Sudeći po izjavama većine građana koje smo čuli u prenosu događaja, bez obzira da li su bili među onima koji su „bacili kamen“ ili nisu – ne opravdavaju nasilje ali ga u potpunosti razumeju s obzirom na okolnosti koje okružuju događaj.
Ko ih je tome naučio?
Mladi ljudi su tokom prethodne decenije imali prilike da prisustvuju velikom broju masovnih protesta. I oni su se, kao i prethodna generacija koja se time diči, nagutali suzavca, osetili pendreke, vozili se maricama i bili u pritvorima. I sve to za vreme ovog režima čije metode i taktike već vrlo dobro poznaju.
Ništa nije čudno da neko na protest nosi masku preko lica ili kapuljaču na glavi. Time se može koliko toliko sprečiti dejstvo suzavca ali i prikriti identitet, ne od drugih demonstranata već od kamera koje se nalaze na svakom ćošku i koje će poslužiti za identifikaciju svih koji su učestvovali na protestu.
Tokom devedesetih na protestima u Beogradu mladi su izvlačili kamene kocke koje su se nalazile oko drveća u centru grada i koristili ih kao oruđe protiv policije. Sada se dobar deo onih koji se sećaju borbe protiv Miloševićevog režima i koji često pozivaju na borbu protiv aktuelnog režima čude što mladi ljudi demoliraju ogradu na gradilištu i zatečeni materijal koriste kao alat u borbi protiv policije. To ne mora nikako biti „organizovano“ već predstavlja sasvim očekivano korišćenje grada i gradskog prostora na osnovu generisanog i usvojenog iskustva u sličnim događajima.
Mnogi mladi, i ne tako mladi, ljudi na proteste dolaze sasvim spremni. U svojim rančevima imaju vodu, imaju malo hrane, imaju marame, imaju flastere, imaju rezervne baterije za telefone, imaju sigurne kanale komunikacije sa svojim saborcima i saborkinjama. Oni su svoja iskustva sticali u različitim društvenim borbama – protiv deložacija, za LGBT prava, protiv urbane devastacije, u odbrani životne sredine, tokom pomoći migrantima i radnicima, tokom različitih protesta protiv režima. I nisu sve te grupe bile uvek na istoj strani, ali su sinoć mnogi bili optuženi da su „ubačeni elementi“.
Treba reći i da radikalni protesti, koje često prati i uništavanje javne ili privatne imovine, nisu ni novina niti specifičnost Srbije. Često se masovne demonstracije koje organizuju političke stranke, društveni pokreti, ili sindikati u mnogim razvijenim zemljama završavaju nasiljem, a u domaćoj javnosti se ne retko takav način iskazivanja protesta koji je „negde tamo“ pozdravlja dok se istovremeno kritikuje što „mi samo šetamo“.
Konačno, sama opozicija, makar oni njeni stranački organizovani delovi, pokazala se nespremnom da kanališe veliki i opravdani bes građana.
Tokom poslednjih dvanaest godina veoma se jasno pokazalo da se režim Aleksandra Vučića neće povući sam od sebe i da će učiniti sve, uključujući i obilatu upotrebu sile, kako bi se održao na pozicijama. U takvoj situaciji je sasvim izvesno da će borba protiv režima uključivati i nasilne akcije koje mogu ili ne moraju biti organizovane u samim strankama i među njihovim aktivistima. Mnogo je onih koji su nezadovoljni i besni i oni nisu nužno pod bilo kakvom kontrolom ili u vidokrugu usitnjenih i slabih partijskih struktura.
Međutim, ukoliko želi da pobedi u političkoj borbi, opozicija ne može da se povlači i jadikuje nad sopstvenom sudbinom već mora biti dovoljno organizovana i široko postavljena da u društvu ni ne postoje grupe ljudi koje su joj „strane“. Opozicija će postati dominantna kada bude spremna da raširi ruke i kaže: „ubačeni elemente, dobrodošao“.
