Zar bogati ne zaslužuju da zadrže najveći deo svog novca?

Ilustracija: KURS

Ilustracija: KURS

Prevod publikacije „ABC socijalizma”, u izdanju Centra za politike emancipacije, je sada dostupan u elektronskom obliku, a uskoro se očekuje i izlazak štampanog izdanja. U ovom zborniku grupa autora okupljenih oko časopisa Jakobin pokušava da ponudi kratke, jasne i informativne odgovore na neka od najčešćih pitanja o socijalizmu. Time oni ponovo kontekstualizuju ideje koje su tokom decenija nakon Drugog svetskog rata bile anatemisane u mejnstrim američkom kontekstu, a danas ponovo okupiraju pažnju sve većeg broja ljudi.

Ovom prilikom prenosimo tekst u kojem Majk A. Mekarti dekonstruiše liberalne mitove o oporezivanju i postavlja smernice za dalje promišljanje socijalističke poreske politike.

Majkl A. Mekarti

Tehno tajkuni, omiljeni zabavljači i zadivljujući sportisti skoro uvek su u središtu žestokih debata o porezima. A onda slede pitanja: Zar ne volite svoj Ajpod? A Hari Potera? Neoliberalni ekonomisti tvrde da ličnosti poput Stiv Džobsa, Dž. K. Rouling i Lebron Džejmsa1 i treba da zarađuju više nego ostali. Na kraju krajeva, mi – potrošači – smo oni koji kupuju njihove proizvode. Njihove veće plate su neophodan podsticaj teškom radu i inovaciji, od kojih će i najlenji među nama imati koristi.

Iako možda izgleda intuitivno, ovakvo stanovište ne pije vodu. Zagovornici niskih poreza za bogate namerno biraju primere iz sfere tehnologije i zabave, sugerišući da su elite istinski inovatori, ljudi zaista drugačijeg kova. Ali dovoljno je pogledati listu najbolje plaćenih izvršnih direktora (chief executive officers, CEOs) u SAD i videti da stvari stoje drugačije. Najviše je plaćen Dejvid Zaslav (David Zaslav), predsednik i generalni direktor kompanije Discovery Communications, koji je 2014. godine zaradio preko 150 miliona dolara. A njegov veliki doprinos ljudskim dostignućima? Pa on pomaže da se emituje rijaliti šou Here Comes Honey Boo Boo.2

Većina ljudi ovo razume i veruje da bi bogati trebalo da plaćaju veći porez. Prema Gallup anketi iz 2015. godine, 62% ispitanica i ispitanika smatra da su ljudi sa većim primanjima „premalo“ oporezovani, dok samo 25% misli kako oni plaćaju „fer deo“. Da korporacije nisu dovoljno oporezovane smatra 69%, dok je samo 16% zadovoljno sadašnjim poreskim stopama. Ali, socijalističko opravdanje poreza zasniva se na mišljenju – koje nije obuhvaćeno u ispitivanjima javnog mnenja – o tome kako je zapravo stvoreno kapitalističko bogatstvo. Da bismo istražili ovo mišljenje, najpre moramo razumeti šta su porezi i šta ne-socijalisti misle o njima.

Poreska politika radi dve stvari u kapitalističkom društvu. Prvo, ona određuje udeo u ukupnom ekonomskom kolaču kojim upravlja javnost, u obliku budžetskih prihoda, kao i koliki deo će ostati na korišćenje privatnim akterima – individuama i korporacijama. Drugo, poreska politika propisuje kako će javni udeo biti podeljen između konkurentskih potreba i želja individua, organizacija i korporacija. Prvo se tiče kontrole resursa, dok se drugo tiče pitanja raspodele.

Čak i kada vlada ubira visoke poreze, to ne mora nužno biti radi progresivnih ciljeva. Samo pomislite na ogromne beneficije koje korporacije dobijaju kroz subvencije i državnu podršku za istraživanje i razvoj (research and development), lako je videti kako vlade mogu distribuirati prihode ka vrhu, na dole ili horizontalno. U kapitalističkoj ekonomiji, u kojoj proizvodni resursi ostaju u privatnom vlasništvu, socijalistkinje i socijalisti zahtevaju da znatan deo društvenog proizvoda bude javno kontrolisan i demokratski preraspodeljen odozgo na dole.

Međutim, libertarijanski stav „oporezivanje je krađa“ je toliko duboko prožeo svakodnevne koncepcije vlasništva u SAD da čak i oni koji podržavaju progresivno oporezivanje najčešće prihvataju pretpostavku kako pre oporezivanja postoji prihod koji ljudi zarađuju i koji u celosti imaju pravo da poseduju. Čak se i liberalni kredo da „svako ima pravo na fer udeo u dobiti“ zasniva na implicitnoj ideji kako i radnici i kapital podjednako plaćaju porez iz građanske obaveze da se odreknu dela onoga što je njihovo radi dobrobiti društva.

Na istim osnovama, libertarijanci tvrde da ako je prihod pre oporezivanja direktan proizvod napora osobe ili korporacije, onda bi trebalo da bude njihov i da ga koriste po svom nahođenju. Prema tom gledištu, čak iako je vlada demokratski odlučila da će oporezovati bogate po višim stopama, oporezivanje suštinski ostaje nepravedno. U ekstremnoj formulaciji libertarijanskog političkog filozofa Roberta Nozika (Robert Nozick) „oporezivanje zarada od rada je u istom rangu sa prinudnim radom“.

Ovaj stav su s pravom kritikovali progresivci. Socijalistkinje i socijalisti ne bi trebalo da se vraćaju na uobičajen liberalni kriterijum za oporezivanje: da platežna sposobnost osobe ili korporacije određuje iznos za plaćanje poreza. Ovo poznato opravdanje cirkuliše čak i među levičarima, koji u njemu čuju eho tvrdnje „svako u skladu s svojim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama“.

Ovakva perspektiva sugeriše dve stvari, obe netačne. Prvo, da su porezi neka vrsta nužnog zla za one koji se oporezuju. Iako su prihodi pre oporezivanja osobe ili korporacije rezultat njihovog rada, za društvo je praktičnije da se nešto od tih prihoda oporezuje u javne svrhe, nego da se ostavi pod privatnom kontrolom. Ili, drugačije, dodatno oporezivanje bogatih je naprosto fer. Oba ova pogleda nas ponovo upetljavaju u libertarijansko šipražje – nije li tačno da poreska politika i dalje zadire u prava pojedinaca? Treba li pravednost onda biti adut za individualna prava? I na kraju krajeva, nije li socijalistički argument za veoma progresivno oporezivanje takođe kršenje individualnih prava? Zašto socijalistkinje i socijalisti toliko mrze slobodu?

Socijalistički pogled na preraspodelu unutar kapitalističkog društva mora odbaciti ključnu premisu koja je na delu u gotovo svim raspravama o poreskoj politici: da je prihod pre oporezivanja nešto što je zarađeno isključivo na osnovu individualnog truda i što se poseduje privatno, pre nego što država interveniše uzimajući deo. Kad jednom raskinemo sa ovom libertarijanskom fantazijom, lako možemo videti kako je individualni i korporativni prihod moguć jedino putem porezom finansiranih državnih aktivnosti.

Kapitalistička ekonomija nije samoregulisana. Prvi preduslov da bi kompanije ostvarile profit jesu državno omogućena vlasnička prava, koja nekim ljudima daju vlasništvo i kontrolu nad proizvodnim resursima isključujući druge. Drugo, vlade moraju upravljati tržištem rada kako bi se osiguralo zadovoljenje potreba kompanija za određenim veštinama. Države ovo čine putem imigracionih i obrazovnih politika. Takođe, sve kapitalističke države pokušavaju da ublaže rizike koje sa sobom nosi tržište rada, bilo da je u pitanju rizik od nestašice radne snage (za kompanije) ili rizik od nezaposlenosti (za radnice i radnike). Treće, većina kapitalista želi da država primenjuje antimonopolske, ugovorne, krivične, vlasničke i prekršajne zakone, jer to tržišne interakcije čini predvidljivijim i pouzdanijim. I konačno, kapitalistička ekonomija treba radnu infrastrukturu. Čak i većina libertarijanaca tvrdi kako je državna kontrola nad ponudom novca i kamatnim stopama neophodna za podsticanje ili usporavanje rasta onda kada ekonomija to zahteva.

Sve ovo se obavlja uz pomoć poreza. Ukratko, sâm pojam prihoda ili profita pre oporezivanja jeste trik računovodstva. Prihod osobe ili profit korporacije su delimično rezultat državnog prikupljanja poreza i aktivnog stvaranja uslova koji im omogućavaju da zarade novac. U tom okviru, „porez za bogate“ nije samo poklič iz inata ili zahtev za pravednošću.

Socijalistički slučaj oporezivanja i progresivne preraspodele izgrađen je na osnovu tri bazična faktora funkcionisanja kapitalizma. Prvo, kao što je upravo razmotreno, lični prihodi i korporativni profiti nisu samo rezultat individualnog rada i poslovne konkurencije – umesto toga oni su deo šireg društvenog proizvoda. Ukupan prihod ostvaren u kapitalističkom društvu jeste rezultat kolektivnog društvenog napora, koji je omogućen specifičnom društvenom i pravnom arhitekturom, i koji se kanališe kako kroz javno inansirane, tako i privatno kontrolisane i finansirane institucije.

Drugo, klasna nejednakost koja proizilazi iz stvaranja ovog društvenog proizvoda je relaciona. Kapitalisti su u stanju da akumuliraju velike zalihe bogatstva samo zato što radnici nisu. Preduzeća mogu uzimati profit u obrnutoj srazmeri sa troškovima rada. Još jednom, uslov ove relacije je politički i održava se putem poreza. Kompanije se oslanjaju na to što države sprovode vlasnička prava i ugovore koji održavaju vlasništvo nad proizvodnim resursima društva – sredstvima za proizvodnju – u rukama nekolicine. Kao rezultat, u kapitalizmu većina ljudi radi za druge; a radnice i radnici ne upošljavaju druge da rade za njih. A kapitalisti zapošljavaju radnike samo onda kada veruju da će njihovi napori doneti kompaniji više novca od iznosa nadnica – kada bi činili drugačije to bi bilo ravno tržišnom samoubistvu.

Naravno, težak rad, lukavstvo i sreća nekim radnicima ponekad omoguće da postanu kapitalisti. Ali osnovna struktura kapitalizma, u kojoj mali broj ljudi poseduje većinu proizvodnih sredstava, garantuje da će ogromna većina ljudi (u najboljem slučaju) provesti svoje živote zarađujući nadnice, ali nikada profit. Oporezivanje je delimično lek za tu suštinsku, strukturalnu nejednakost kapitalističkog društva.

Treće, preraspodela putem oporezivanja jeste sredstvo proširenja individualne slobode – ne njenog suzbijanja, kako tvrde libertarijanci. Prema liberalnom teoretičaru Ajzaji Berlinu (Isaiah Berlin), sloboda je dvostruka. S jedne strane je negativna sloboda, odsustvo prinude ili „sloboda od“, što je odlika većine uobičajenih shvatanja slobode u SAD danas. Što se tiče prinude, porezi finansiraju niz javnih mera koje građankama i građanima daju određeni nivo slobode od privatne tiranije kompanija. One čine osnovu čitavog aparata države koji je, u kapitalističkom sistemu, jedina sila čija moć premašuje moć kapitalističke klase u celini.

Bez zakona kojima se zabranjuje ropstvo, a koje su napisali zakonodavci i podržavaju sudovi koje pak podržava javna blagajna, ljudi bi pod pretnjom nasilja ili gladi bili primorani da rade bez ikakve nadoknade. Bez regulacija, kao što su one kojima se zahteva barem minimalna zaštita na radu ili one koje prisiljavaju upravu da se uključi u kolektivno pregovaranje, radnice i radnici bi izgubili i ono malo što imaju u vezi sa organizacijom njihovog rada.

U kontekstu poreske politike, međutim, isto tako je bitna i pozitivna sloboda. Pozitivna sloboda je „mogućnost da“ – sposobnost da se rade stvari, kao i mogućnost izbora ciljeva i nastojanja da se oni ostvare. Takva sloboda zahteva resurse. U kapitalističkim društvima sa niskim nivoom preraspodele, pozitivna sloboda je igra nulte sume u kojoj nekolicina uživa veliki deo ovih mogućnosti na račun većine drugih. Za poresku politiku koja deli društveni proizvod na takav način da nekima omogućava raskošan život, dok drugi dobijaju samo mrvice, ne može se reći da promoviše slobodu. Primera radi, javni obrazovni sistem koji pruža građankama i građanima priliku da razviju znanja i veštine radi ostvarivanja kolektivnih i individualnih ambicija, je temelj pozitivne slobode koju je moguće održati samo putem oporezivanja.

U istinski socijalističkom društvu kombinacija političke i ekonomske jednakosti će omogućiti daleko veći stepen i negativne i pozitivne slobode nego što je to slučaj u kapitalizmu. Dok ne ostvarimo taj svet, progresivna preraspodela putem oporezivanja je sredstvo ispravljanja strukturnih nejednakosti, kao i primarni način na koji možemo proširiti i uvećati slobodu za što više ljudi.

Ali krenuli smo pogrešnim putem. Proteklih nekoliko decenija, finansijski dobici od rastuće produktivnosti rada su pre svega bili usmereni ka vrhu, dok su poreske stope onih koji najviše zarađuju drastično smanjene i sada dostižu nivo od pre Nju Dila.3 Čak i blagi porast poreskog opterećenja najbogatijih 1% na stopu od 45%, što je i dalje niže od posleratnog nivoa, donelo bi dodatnih 275 milijardi dolara prihoda. To je mnogo više od 47 milijardi dolara koje su nam potrebne da bi obrazovanje na svim javnim koledžima i univerzitetima bilo besplatno. Takva uvećanja bi na duže staze stvorila prihode koji su nam potrebni radi finansiranja univerzalnog sistema zdravstvene zaštite, uvećanja socijalnog osiguranja i obnavljanja raspadnute infrastrukture.

Većina bi se složila da svi mi zaslužujemo da živimo u društvu koje nam daje ono što zaslužujemo, u kojem smo slobodni i imamo mogućnosti da budemo kreativni i da ostvarimo naše potencijale. Iako možda ne izgleda glamurozno, redistributivno oporezivanje je korak u tom pravcu. Bogati nisu zaradili svoj novac – oni ga samo zadržavaju od daljnje preraspodele.

Bogatstvo stvara društvo. Preraspodela samo omogućava većem broju ljudi da uživaju u plodovima svog rada.

Prevod s engleskog: Maja Solar
  1. Stiv Džobs (Steve Jobs) je bio osnivač i jedan od rukovodilaca Epl (Apple) kompanije, proizvođača kompjutera. Džoana K. Rouling (Joanne K. Rowling) je autorka knjiga o Hariju Poteru. Lebron Džejms (LeBron Raymone James) je američki košarkaš. (prim.prev)
  2. Here Comes Honey Boo Boo je rijaliti šou u kojem se prati život devojčice Alane Tomson (Alana Thompson), takmičarke u dečjem izboru za mis. (prim.prev.)
  3. Nju Dil (New Deal) je bio program američke ekonomske politike u periodu od 1933. do 1938. godine, osmišljen radi sanacije katastrofalnih posledica Velike ekonomske krize iz 1929. godine. Karakteriše ga velika intervencija države u ekonomiju i označava početak takozvane države blagostanja (welfare state). (prim. prev.)
Print

Preporučujemo