Čitanje medija: buržoaska propaganda i fašizacija društva

Džordž Buš, Nensi Regan i Raisa Gorbačev na američko-sovjetskom samitu u Vašintonu 1987; Foto: White House photographer / Wikipedia

Džordž Buš, Nensi Regan i Raisa Gorbačev na američko-sovjetskom samitu u Vašintonu 1987; Foto: White House photographer / Wikipedia

Da li danas možemo govoriti o buržoaskoj propagandi i kako dolazi do fašizacije društva? U četiri nastavka ovog teksta Nebojša Milikić analizira diskurs savremenih medija i njegove političke implikacije na društvo.

prethodnom delu ovog teksta možete pročitati analizu sadržaja programa Radija Sputnjik.

IV deo: Ko-dezorijentacija i fašizacija

Da rekapituliramo, rizikujući da ponešto i ponavljamo ili dodatno podvlačimo ‒ treba ionako trpeti taj permanentni pritisak ‒ nije loše permanentno i kontrirati.

Diskurs RSE je sledeći: svaki dan ćemo vam na nizu izabranih primera objasniti zašto niste dobri i ispravni, naše vesti o vama doza su krajnjeg razočaranja i prekora iza kojih se, po prirodi stvari, uvek nazire i sva ona divota do koje se zasluženo ne dolazi…

Sputnjik ima obrnut koncept, ideailtet je već tu, ovaploćen u dobrom delu naroda i države, jer svako ko je prijatelj Rusije dobar je i drag po sebi. Ali, na putu ka zasluženoj nagradi ili tek pukog konzumiranja tog dobra stoje neprijatelji koji to neprijateljstvo potvrđuju zavidljivim zakeranjem i mrcvarenjem.1

U smislu preduslova za fašizaciju, RSE nudi donekle sličnu, idealizovanu „sve će biti u redu samo ako…“ sliku kapitalističkog društva. Istu sliku nude i za to društvo karakteristični autoritarni pokreti. Ponuda se zasniva na formuli koju su fašisti milom i silom doveli do perfekcije: propagandno potiskivanje objektivne percepcije stvarnosti u svesti, u nadi da će se alhemijskim preobratom u doživljaju promeniti i sami problemi u stvarnosti. Romantičan štimung ovakvim ili sličnim RSE bajanjima daju rezignirani eksperti tipa Miodraga Zeca, Dušana Pavlovića, Vladimira Gligorova i bilo liberalni bilo četnički malograđanski oportunisti iz DS, LDP, LSV, SPO itd. Naravno, to je danas tek pokunjeno terciranje zaglušujućoj SNS propagandi.

Začuđenost nad upornošću i iskrenošću ovih bajanja i raznih za njih vezanih paranoja – opada ako imamo u vidu onu šargarepu koja čeka svakog zaslužnog srednjeklasnog propagandistu kad se u Srbiji, a po mogućstvu i u Rusiji, Belorusiji, Venecueli, Siriji itd., konačno uspostavi normalna kompradorska demokratija. U ime očekivanog ličnog progresa u vezi s takvim željenim preobražajem, potrebno je naučno i politički prećutati ili prikriti praktične rezultate kolonijalne hegemonije koju reklamira RSE. Na primer, preteće siromaštvo za preko 50% dece u Rumuniji.

Potrebno je učiniti razumnom i dnevno opravdavati zapovest: „Ne pitaj kako to da tramvajdžija u Bugarskoj ima 300 evra, a u Danskoj 3.000 evra, a žive i rade u nečemu što se predstavlja kao ’ekonomska zajednica’, već se pitaj zbog čega sve ne zaslužuješ da budeš smatran ravnopravnim, čak ni na rođenju“. Ne pitaj zašto se globalna srednja klasa, po T. Piketiju, reprodukuje kao neka privilegovana srednjovekovna kasta, a globalna društvena pokretljivost je na nivou Engleske u XVI veku. Ne pitaj zašto je famozni odnos 98% poseduje 2% bio u istoriji ozbiljno promenjen jedino tokom postojanja kakvog-takvog globalnog socijalističkog projekta.

Očito je da sve ovo možete da normalizujete samo ako prihvatite da postoje ljudi niže i više vrednosti po poreklu, štaviše po pukom slučajnom mestu rođenja. A to nije ni lako, zato se naknada za lojalnost i doprinos očuvanju i racionalizaciji ovakve hegemonije entuzijastičnih delova srednje klase i upotrebljava izraz „imperijalna renta“. Uostalom, ima tu i dugoročnijih ciljeva od same rente, a to su klasni interesi onih frakcija posedničke i srednje klase koje će profitirati od ulaska u EU, kao i raznih pratećih deklasiranih formacija koje se nadaju delu kolača oduzetog od zaposlenog radništva i seljaštva.

Da li vas cela ova konstelacija podseća na neku istorijsku situaciju? Naizgled, fali samo zainteresovana militaristička kasta, koju ovde naravno predstavlja NATO, a koji i ne služi ničem drugom nego očuvanju napljačkanog bogatstva Zapada i osiguranju dalje pljačke bilo kolonija bilo sopstvenog (po mogućstvu imigrantskog) radništva.

S druge strane arene podsticanja fašizacije, potrebno je obezbediti i neku optimističku fascinaciju, izvor ponosa, veru u daleku ali dostižnu pobedu naše stvari. Ozarenje i ushićenje spikera Sputnjika potiče od dnevno potvrđenog i slavljenog saznanja da je hegemonija Zapada očigledno šuplja i klimava, da zveči i landara na sve strane i da im to obezbeđuje i obilato dnevno prihranjivanje njihovih „kontra“ hegemonih pozicija. Da, baš liči na ono „truli zapad“, ali ne treba zaboraviti, i na toj navodnoj kontrastrani su nestrpljivi kreditori, lični imperativi bilo golog preživljavanja bilo lascivnog prestiža karakterističnog za oligarhije. Otud i ekskluzivno oduševljenje trokiranjem konkurencije, time se jednostavno olakšava sopstveni posao i uspeh u sunčevom sistemu Putinove Rusije.2

A kako nema više zemlje proleterske, ideološke nade polažu se u crkavanje komšijske krave. Sa Sputnjikove strane paradiraju Miloševićevi počasni stražari tipa Vladislava Jovanovića i Živadina Jovanovića. Ali i jastrebovi Varšavskog pakta i neizbežne talking heads tipa Miroslava Lazanskog, nadrinovinari i TV ispovednici tipa Milomira Marića, Teše Tešanovića itd. I svi oni u jednoj osobi – Ivici patak Dačiću, koji još razgoni koga stigne na buljuke svojom partijskom mašinerijom, dobro podmazanom privatizacijom. Diskurs je sklepan od niza posttraumatskih simptoma i pretnji političkim samoubistvom, zaostavštine teorija svetske zavere protiv Srbije, privatizovane i nacionalizovane odbrane i zaštite od inače realne i zle hegemonije.

Važno je podvući da se i u ovom taboru pažljivo izbegava kritika kapitalističkog sistema, makar i globalnog, čitava stvar je u istorijskim usudima i naklonostima, vernim ili verolomnim savezništvima i geopolitičkim igrama. Koncept je uljuljkavanje „malog čoveka“ u udobnu bespomoćnost i neodgovornost, ali i fabrikovanje njihove sopstvene istorijske nevinosti i nedužnosti, nakon svega što se desilo devedesetih, a u čemu je ova kamarila bila glavnokomandujuća. I ovo podseća na neku istorijsku konstelaciju? Da, fali samo, i srećom, bilo kakva objektivna moć da se sa svime ovim nosi na bilo koji drugi način osim zaludno-propagandni. „E, al’ zato je tu Rusija koja sad ima bombu koja…“

I evo kako, pojednostavljeno rečeno, radi ta sprega propagande i fašizacije: RSE teži da okupira i formatira samu kritičko-analitičku svest javnosti i građana narativom o nikada nedovoljno dobrom i poslušnom đaku, tj. proizvođenjem svojevrsnog kompleksa (zaslužene i neminovne) potčinjenosti i manje vrednosti. Sputnjik oportunistički interveniše u tako (za)datom prostoru, reanimirajući želju za (bilo kakvim) otporom, podsticanjem osećanja povređenosti i poniženosti, koji su, međutim, u interpretaciji najvećeg dela njegovih novinara i govornika, posledica upravo superiornosti, više vrednosti bilo nacionalne zajednice bilo njenih više ili manje herojski stilizovanih individua. Ovde je dobro podsetiti se da bezobzirnost i okrutnost nacista dolazi i iz uverenja da njihovi neprijatelji ugrožavaju neupitne visoke vrednosti nacije, i njoj pripadajuće nacionalne istorije, kulture pa i same civilizacije.3

Međutim, kao što to nisu sadista i mazohista, ni ovakvi generatori lojalne svesti ili podsvesti nisu nikakav idealan par, kako se to tvrdi u nekim procenama balansa uticaja koje pravi RT. Naprotiv, njihovo sadejstvo pojačava konfuziju, frustracije, osećanje bezizlaza i dovodi do očekivane afektivne odbrane i reakcije, koje se, uz kontinuitet kontrafaktualnih propagandnih pritisaka, postepeno pretvaraju u „razložan“, ako ne i jedini mogući stav. Jedini mogući upravo zbog sprege opisanih propagatorskih koncepata i pritisaka, jer i RSE i Sputnjik kompulsivno reprodukuju pomenuti kontrast između idealiteta „dobrog i pravednog sveta“ i realiteta „nepravedne i loše stvarnosti“, gde su slušatelji po automatizmu ili dežurni krivci (svojom), ili večite žrtve (tuđom krivicom). Sprega nadalje radi tako da se, odbijete li da budete žrtva, pretvarate neminovno u krivca i obrnuto. Jasno je da takav sutok i dinamika sila, čak i kod slušatelja koji ne prihvataju nijednu od dve ponuđene uloge, izgledno dovodi samo do pojačanog disbalansa interesovanja, razumevanja i orijentacije u političkom polju, štaviše do mogućeg i izglednog potpunog gubljenja poverenja u njega. A to je istorijski poznat fenomen iz predvečerja uspeha fašističkih pokreta.

Što se ideološkog back-grounda tiče, i tu je sprega stabilna, jer RSE diskurs je u suštini glasnogovornik snaga koje istorijski i aktuelno upravo i proizvode i održavaju uslove za fašizaciju – antisocijalni, antisocijalistički i antikomunistički diskurs „nema alternative“ (tzv. TINA) sigurno nije došao iz Rusije mada se i tamo zapatio u svom pomiriteljsko-ujediniteljskom ključu (videti samo tipičnu buržoasko-revizionističku izjavu Putinovu povodom godišnjice Oktobarske revolucije). Sputnjikov ideološki diskurs je onaj koji miri i ujedinjuje, milom ili silom, delove nacionalne buržoazije i lojalne srednje klase u disciplinovani stabilokratski blok na vlasti, bilo u Rusiji, Turskoj, Mađarskoj, doskora u Makedoniji, a odskora i u Poljskoj. Takvi blokovi u stvari vrše najveći deo, u uvodnom delu ovog teksta opisanih funkcija istorijskih fašističkih pokreta, ali ovoga puta s buržoasko-parlamentarnim legitimitetom. Sputnjik, dakle, tranzicijom proizvođenoj i održavanoj konjukturi i atmosferi koja pogoduje fašizaciji, kroz podilaženje najfantastičnijim nacionalističkim stereotipima i maglama – daje tematski (prkosno-nacionalno) stilizovano lice. Rečnikom teretane, RSE radi na povećanju mase, a Sputnjik na definiciji fašističkih mišića.

U svakom slučaju, cilj je suštinski isti – usmeravanje opravdanog nezadovoljstva stanovništva u povoljnom, bilo delimično ili potpuno pogrešnom smeru, otupljivanje i zamiranje kapaciteta za razumevanje i promišljanje savremenog sveta kao i uloga i mogućnosti njegovih različitih istorijskih ili savremenih aktera. Treba li da naglasimo da su se istorijski fašisti neobično istakli upravo u ovom zauzdavanju, preoznačavanju i preusmeravanju opšteg nezadovoljstava kapitalizmom, da su, štaviše, u tome nalazili prvenstveni smisao i cilj svog delovanja i propagiranja? I da su se zbog toga posebno dopali buržoaziji svih evropskih zemalja, ne samo Nemačke i Italije.

Bivajući makar i nevoljno na istom poslu, ne samo u Srbiji, neki kodeks buržoaske solidarnosti između ove dve (ovde dobro dođe ubaciti ono patetično „epski“, kao u svakom odglumljenom sukobu rivala koji imaju iste, obično plemenite interese i ciljeve), dakle neepski sudarajuće platforme ipak se poštuje. Dakle, džentlmenski dogovor je da nijedna od dve propagandne oštrice ne ide ka suštini problema, ka hegemonom kapitalističkom sistemu koji neminovno, nepogrešivo i neprekidno vodi sistemskoj reprodukciji i dominaciji nacionalizma kao i za nacionalističke ideje vezanih rivaliteta, zabluda, omrza, tenzija, sukoba i ratova.4

I za jednu i za drugu stranu to prećutkivanje i preskakanje suštinske teme pitanje je života ili smrti kao medijske platforme. Iako se opšta strategija i taktika Sputnjika ili RT trenutno pre može smatrati generalno odbrambenom, a RSE napadačkom tj. osvajačkom, striktno odsustvo obuhvatnijih i ideološki ambicioznijih kritičkih koncepata ne obećava mnogo ni od mogućeg uspeha takve odbrane. U raznim lokalnim situacijama (kao što je ona u Ukrajini ili Siriji, pa donekle i Srbiji), uloge napadača i branitelja mogu izgledati i promenjene, ali njihova generalna priroda ipak se ne menja, zna se ko ima i reprodukuje globalnu hegemoniju, a ko se od nje (iz različitih razloga) brani ili je dovodi u pitanje. Uz definitivnu napomenu da se baš ni iz jednog diplomatskog ili „imperijalnog“ plana ili postupka ruske političke vrhuške ne vidi da bi oni u svet ekonomije i politike uneli bilo kakve promene osim pravednije podele nepravednog sveta na neupitne zone uticaja, ne mogu se i ne smeju prevideti one pomenute karijere, krediti, kamate i kolajne koje obećava svako stavljanje novih sirovinskih resursa i gladnih tržišta pod kontrolu ekonomskog, političkog i vojnog aparata kolonijalnih metropola.

Osim globalnih odnosa tj. hegemonih okvira u zaključku treba razmotriti i oblike najbitnijih lokalnih konstelacija i manifestacija fašizacije: ona je npr. vidljiva u disciplinovanju i zbijanju inače heterogenih ili suprotstavljenih interesa različitih društvenih slojeva u Vučićev „blok na vlasti“. Vučićeva „da i da“ strategija, tj. da i Evropi i Rusiji, omogućava da se taktički prihvataju i reprodukuju načela i imperativi obe opisane propagandne mašinerije. Upravo to, skoro potpuno nemoguće dnevno propagandno i praktično sažimanje suprotstavljenih načela, rezultuje u njegovoj dnevnoj nervozi, dezorijentisanosti, usplahirenosti, tako očajno dominantnim u sablažnjivim i žalostivim tiradama i eskapadama u izjavama, saopštenjima i intervjuima.5 Ali rezultuje i u mogućnosti da igra i reformatora i velikomučenika (J. Bakić), što je ozbiljan politički kapital, jer, budimo realni, dva najznačajnija politička lika propasti socijalizma, Milošević i Đinđić, imali su ili neplanirano zadobili istovetne aure reformatora/mučenika, s tim što su pritom drastičnije i za njih nepovoljnije polarizovali stanovništvo. Vučić uspeva da pravi novu ideološko-političku koaliciju koja prevazilazi taj nepovoljni dualitet, manje ili više simbolično integrišući jednog Vulina i jednog Vuka Draškovića i stvarajući taj osećaj ipak uspravnog koračanja putem ipak ponižavajuće neminovnosti. A to jeste formula fašističkog uspeha, sadržana u onoj sintagmi o „ponosnoj poslušnosti“ vajmarskog javnog službenika (u hladnoratovskoj Nemačkoj, za ovako prilagodljive i prilježne oportuniste pojavio se slikovit izraz Konjukture Schwein).

Ernst Nolte, velevedeta naučno uspešno zamaskiranog revizionizma (za razliku od ovog danas preovlađujućeg koji nikako ni tu masku da namakne), tvrdio je da je potrebno obraćati veću pažnju na ono što su fašisti govorili. Naravno, njemu je kao buržoaskom istoričaru6 to odgovaralo, jer fašisti nikada nisu rekli: „Želimo da učvrstimo vlast buržoazije i osiguramo potčinjenost radništva“, ili „Želimo dobro parče buržoaskih privilegija i za nas“. A iako nisu to govorili upravo su tome težili i služili, barem onaj odlučujući i dominantni deo fašističkih pokreta. Buržoazija im je zato privremeno tolerisala i magloviti antikapitalizam, a zbog očigledne nužde ili kratkotrajne koristi, činio je to i deo sindikalno i klasno neorganizovanog radništva, najveći deo srednje klase iz oportunizma ili straha ili egzistencijlne nužde ili prosto zbog srednjeklasnog – prinudnog ili ne – kockarskog avanturizma, uvek ambiciozna vojska zbog raznovrsnih izglednih angažmana, privilegija i plena, međunarodni „demokratski“ imperijalisti zbog antikomunizma itd. Elementarni preduslov borbe protiv fašizma zato je raskrinkavanje ne samo ovih propagandnih matrica i praksi nego i motivacije da se propagandi podleže ili joj se oportunistički ne suprotstavlja.

Ronald Regan i Mihail Gorbačev, 1986; Foto: Fed Govt / Wikipedia

Ronald Regan i Mihail Gorbačev, 1986; Foto: Fed Govt / Wikipedia

Ko-orijentacija i početak defašizacije

Za kraj ipak ostavljamo ono najgore, jer sudbina je tako htela da obe propagandne mantre upotrebljavaju, gle! ‒ nasleđe antifašizma (bez trunke levog antikapitalizma naravno) za ojačavanje i zamagljivanje svoje hegemonije. Na zapadu Evrope, antifašizam je nekako na jedvite jade izmišljen (sa aseptičnim koridorom prema istorijskim antifašističkim tradicijama komunističkih, socijaldemokratskih, anarhističkih i drugih levih pokreta i partija Zapada), u stvari naknadno sklepan od kolonijalno i praktično rivalskog, ratnog antihitlerizma. Na istoku, tj. u Rusiji je nacionalizovan, ako ne i etnifikovan. U tampon zoni Istočne Evrope smešten je u noć antitotalitarizma. Kod nas naizgled od svega pomalo. Time su procesi fašizacije postali dodatno konfuzni, kriptični i mimikrijski.

Pitanje koje se automatski nameće posle ovolikog dijagnosticiranja i kritike je: „Šta da se radi?“. Ali avaj, i ovo pitanje je postalo stereotipni obrazac opisanih propagandnih uticaja. Motivišuće je i ambiciozno kao i neka značka s likom Če Gevare. Milijarde valuta i valuta, privilegija i privilegija, pretnji i mamaca, sipaju se u TINA boks svakog minuta, a onda, kad neko to primeti, sledi raskrinkavajuće pitanje „a šta bi ti uradio?“. Kako god, da bi se znalo šta da se radi, treba prvo dobro sagledati šta se dešava. Većina istočnoevropske i dobar deo evropske i globalne srednje klase nalazi se u situaciji koja je teorijski predrevolucionarna, oni čine dobar deo razvijenih proizvodnih snaga koje prevazilaze regulatorne, disciplinujuće i distributivne mehanizme karakteristične za proizvodne odnose zasnovane na privatnoj svojini sredstva za proizvodnju a time i priroitetima privatnih interesa u prisvajanju profita i raspodeli dobiti – na štetu društva koje neprekidno mora da amortizuje efekte socijalizacije proizvodnje. Situacija dobrog dela istočnoevropskih društava može se ilustrovati parafrazom one prigodne istorizacije naseljavanja belih doseljenika u Južnu Afriku biskupa Dezmonda Tutua.7 Naša situacija je: kad je došla tranzicija, mi smo imali privredu a vi demokratiju, sad vi imate privredu a nama je ostala demokratija.

Iz osvrta Dimitrija Birača povodom 170 godina od izlaska komunističkog manifesta, lako ćemo zaključiti da je istorijski i večiti cilj svake buržoazije, a time i svake buržoaske propagande, sprečiti proizvodne snage, nezadovoljne i ugrožene samim sistemom koji ih izgrađuje, u promeni proizvodnih odnosa na kojima sistem počiva. Posao buržoaskog političara je da to institucionalnom ili vaninstitucionalnom milom ili silom spreči. U poslednje vreme to se najuspešnije sprovodi degradiranjem, atomizacijom, socijal-darvinističkim konfrontiranjem i teritorijalnim ili formalno-pravnim dislociranjem različitih frakcija i klasa unutar globalnih proizvodnih snaga.

Posao propagandiste je da sve te procese i pojave, njihove sistemske uzroke i posledice, potisne ili prikrije, ili mistifikuje i naturalizuje, a pri svemu tome svakako učini smešnim ili neizglednim svaki racionalni otpor. Tu je naravno i stari oprobani recept, kojim se pripiše i prepiše sve spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Važan deo misije buržoaske propagande je i da predupredi troškove i rizike raznih mogućih oblika sprečavanja promene proizvodnih odnosa. Efekte te propagande ćete lako uvideti na svakom koraku, od nelagode pri samom pominjanju reči buržoazija, do začuđenih pogleda kolega npr. sa kulturne scene, kad im kažete da se ne treba kompulsivno i u beskraj fascinirati i boriti protiv pojedinih manifestacija simptoma i simptoma kapitalizma na periferiji već suštinom problema, tj. sistema koji te simptome i manifestacije neminovno i proizvodi. Efekat je opaziv i prigovoru od prijatelja, dobačenom u prolazu, da je jezik ovog teksta prekomplikovan a rečenice predugačke, jer ko još danas hoće i može da lupa glavu takvim komplikacijama, zar to ne može u par reči, u pola sata? A koliko vremena i napora i sati i godina uzima npr. sistemska nezaposlenost, neplaćenost, neupućenost, nezainteresovanost? Neostvarenost?

Radi jasno vidljivih ciljeva globalna buržoazija je pažljivo mapirala i još pažljivije okupirala političke, finansijske, intelektualne i kreativne, ljudske i neljudske resurse i potencijale 90% čovečanstva. Ako neko već ne može ili ne ume uspešno da se suprotstavi okupaciji, neka se barem ponaša minimalno odgovorno kao i pri istorijskim okupacijama, dakle ne pomagati svojevoljno okupatoru i ne smetati onima koji se protiv okupacije bore.

A šta činiti u konkretnoj situaciji slušanja prinudno privatizovanog i prostituizovanog Studija B? Osluškujte i sami opisane propagandne apetite i oblizivanja, kao i uzvratno keženje i škrgutanja zubima na RSE i Sputnjiku, jer šum, žubor, mulj, poplave i meandriranja tih reka reči jesu i moguće najbolji udžbenik odbrambenih i oslobodilačkih obaveza i mogućnosti.

U sledećim linkovima možete pronaći prethodne delove ovog teksta:

I deo: Između dve mantre (buržoaske propagande)II deo: Između dve propagandne (fr)akcije…III deo: Topla nacionalistička zajednica vs. ledeno buržoasko društvo

  1. S obzirom na to da ovo dovodi i do osećanja poniženosti, kojim onda Sputnjik, kao i autoritarni nacionalistički političari lako manipulišu, treba se obavestiti o tome kako se poniženost i subordinacija u privredi perifernog kapitalizma mogu otkloniti, a relevantan odgovor možemo naći i u jednom novijem tekstu T. Kuljića.
  2. Ovde je zgodno podsetiti se Igoovog opisa uticaja crkvenih glavešina u kontrarevolucionarnoj Francuskoj: „Srećan ko im se približi! Kao ljudi od uticaja, oni sipaju oko sebe, među udvarače i među izabranike (pa sledi spisak crkvenih napredovanja i privilegija…). Kad sami napreduju, guraju napred i svoje satelite; to je pravi sunčani sistem u pokretu. Njihov sjaj obasjava njihovu pratnju”. (Viktor Igo, Jadnici)
  3. Dobro objašnjenje ovog fenomena može se naći i u seriji kanala Viasat History „Project Nazi“. U ovoj, inače (u aktuelnom revizionističkom konktekstu) donekle korektnoj i kvalitetnoj seriji provlači se ipak ceo revizionistički repertoar karakterističan za buržoasku istoriografiju: kapitalizam kao sistem koji u krizi izrođava fašizam, i konkretna, interesna podrška kapitalista se skoro i ne pominju, ali se ističe autentično preduzetništvo i inovativnost partijske organizacije i propagande, psihologiziraju se uzroci omasovljenja podrške nacistima itd.
  4. S pravom ogorčeni oponenti „populizma“ nikako da shvate da je Trampova kilava pobeda rezultat i kilave politike Obame, a da su poljski Zakon i pravda proistekli i iz politike sadašnjeg euro-birokratskog šampiona Donalda Tuska, kao što ne mogu da shvate da su Hitlerovi najveći politički uspesi, kao i dobar deo njegovih planova, posledica često nekritički slavljene liberalno-buržoaske javne ili tajne politike Vajmarske republike itd.
  5. Miloš Vasić je potpuno u pravu kad dijagnosticira i secira Vučićevo prenemaganje oko i najmanje nevolje koju mu predočavaju bilo novinari, bilo politički protivnici, bilo strani zvaničnici. Da, to je šizofreno ponašanje u kome se smenjuju talasi forsirane i šmirane poniznosti i uvređenosti s talasima trijumfalizma i pretnji, i oni jesu bili karakteristični za fašističku retoriku i politiku. A ako se samo osvrnemo na propagandne sile kojima deluju RSE i Sputnjik, videćemo da Vučić u stvari neprekidno prijateljski komunicira sa obe te buržoaske pozicije, zbog jednih se stalno nešto posipa pepelom i kaje (gde ćete bolje kolportiranje RSE diskursa od izjave da su nas „komunisti naučili da ne radimo“), a zbog drugih preti i junači se („Srbiju niko neće ponižavati“ i t.sl…), u čemu i jeste formula njegove političke moći i stabilokratilnosti. Na nedavno održanoj tribini „Angažovana lektira”, posvećenoj čitanju Altiserovog eseja „Ideologija i državni ideološki aparati“ (razgovarali Ivan Radenković i Petar Protić), naglašeno je da je Vučić tek konkretizacija spleta sila koje deluju na centar moći u svakoj perifernoj zemlji i da je insistiranje na diktatorskoj ličnosti, njenom karakteru i ambicijama ćorsokak ozbiljne političke analize.
  6. Termin „buržoaska nauka”, „buržoaski istoričari” itd. takođe je nestao, tj. prigodno je „povučen“ iz upotrebe, iako se bez njega ne mogu objasniti ključni idejno-politički pristupi niti sporovi u istoriografiji, pogotovu nakon Drugog svetskog rata.
  7. „Kada su došli, imali su Bibliju u rukama, a mi zemlju. Rekli su nam: ‘Hajde da sklopimo oči i da se molimo’. Kada smo otvorili oči, mi smo imali Bibliju u rukama, a oni zemlju.” Izvor.
Print

Preporučujemo