Opasnost od koronavirusa sa kojom se suočavaju berači voća i povrća dopremljeni iz Rumunije koja je pod karantinom podvlači evropske nejednakosti
Tekst je prvobitno objavljen na portalu The Guardian.
Asparagus je kasnoaprilski delikates širom severozapadne Evrope. U Nemačkoj, bledi izbojci „špargle“ cene se kao „belo zlato“, njihovo pristizanje obeležava se svake godine festivalima i proslavama. Ali samo Nemačkoj treba 300.000 sezonskih radnika za branje tamošnjeg roda. Tokom poslednjih 10 godina većina ovih radnika došla je iz rumunskih sela, gde je sezonski posao jedan od retkih izvora zarade.
Međutim, ovog proleća berba asparagusa se našla pred velikim problemom: militarizovani koronavirus karantin (lock-down) u Rumuniji, nametnut vanrednim stanjem, sa vojnim i policijskim patrolama na ulici koje kažnjavaju svakoga na koga naiđu a da nema pismenu potvrdu od poslodavca ili doktora. Ljudi su bili prinuđeni da prihvate policijski čas od 10 uveče.
I izgleda da je to pomoglo u odbrani zdravstvenog sistema Rumunije od cunamija slučajeva. Uprkos velikom broju rumunskih migrantskih radnika koji su se vratili iz Španije i Italije na vrhuncu tamošnje pandemije, stepen zaraženosti i smrtnih slučajeva od COVID-a 19 uglavnom je ostao pod kontrolom.
Zapravo, sve dok nije grunula iskrsla urgencija snabdevanja asparagusom. Pritisnuta od nemačkih poljoprivrednih lobija, vlada u Berlinu zatražila je od rumunske vlade da dodeli jedno primereno izuzeće od karantina, taman toliko da se provuku avionski letovi za berače.
Rumunska vlada je to prihvatila, priznajući da nije imala sistem za podršku dohotku za ovu grupu radništva, koja je obično medijski nevidljiva osim kad je objekat klasističkog prezira. Tako je asparagusna urgencija nadigrala pandemiju, iako je Nemačka ranije uvela zabranu (pristupa) stranim radnicima a karantin u Rumuniji je trebalo da se produži za još mesec dana.
Ono što je sledilo je epski stampedo hiljada radnika radi ukrcavanja na jeftine (low-cost) letove specijalno poručene za ovaj masivni vazdušni most. Mnogi su dobili ugovore preko on-line aplikacija, drugi su pokupljeni od strane veštih posrednika a svi su završili natrpani u istim noćnim autobusima za aerodrome. Prizori koje su sledili su bili šokantni: zemlja u striktnom karantinu gledala je kako hiljade kuljaju iz pretrpanih autobusa na mali regionalni aerodrom da bi se ukrcali na avione. S obzirom na to da su mnogi od radnika došli iz Sučeave (Suceava), žarišta korona epidemije u Rumuniji, možemo se samo nadati da se neće ispostaviti da je ovo bio jedan od evropskih događaja super-zaražavanja.
Ovaj nemački mehanizam, dil između nemačkih poslodavaca i savezne vlade da osiguraju sezonu asparagusa, inspirisala je uzgajivače u Velikoj Britaniji i Italiji gde su prolećna i ranoletnja berba na ivici propasti zbog nedostatka radnika. Specijalni čarter letovi iz Bukurešta za Englesku ove nedelje prevoze stotine radnika na britanske farme nakon slabog učinka regrutacione kampanje u lokalu.
Mnogi vlasnici farmi su svakako zadovoljniji zbog iznenadne dostupnosti „istočnjaka“. Rečima jednog nemačkog farmera intervjuisanog od tabloida Bild:
Većina Nemaca nije naviklo da satima i satima rade zgureni u poljima. Žale se na bolove u leđima. Rumuni i Poljaci su jači a pritom rade i vikendom i tokom praznika.
Ispada da osim posedovanja čeličnih leđa, Rumuni i Bugari takođe treba tako očajnički da traže posao da se ne usude da pitaju za povišicu plate zbog pandemije, čak i ako poslodavac traži od njih da rade 12 sati dnevno, sedam dana nedeljno, jer promena farme neće biti moguća. Za vreme trajanja ugovora oni ostaju na milosti i nemilosti poslodavca koji jedini ima ovlaštenje da organizuje povratno putovanje.
Nemački strukovni sindikati su javno osudili sporazum i zahtevaju dostojnu platu i uslove rada kao i zaštitne mere od korona virusa. Ali kada rumunski radnici odnesu sa sobom virus kući ili kada im leđa popuste, nemački zdravstveni sistem neće trebati da se brine o njima. Nemački poslodavci poslaće ih nazad kući pre nego što istekne 115 dana izuzeća od socijalnih davanja. Teret bilo kakvog lečenja pašće na rumunski zdravstveni sistem, isti onaj iz koga su doktori i sestre predati Nemačkoj i u koji nikad neće dospeti ni cent od prihoda ostvarenih prodajom uroda.
Podjednako ispod radara medijske i političke pažnje, hiljade rumunskih i bugarskih žena uputile su se u domove za stare u Austriji, jer se ispostavlja da umesto da obezbedi adekvatnu socijalnu negu, Austrija bira da se otarasi takve dužnosti preko leđa jeftinijih istočnjaka.
Na mnogi način, rezači i rezačice asparagusa, berači salate i negovateljice, predstavljaju najefikasniji oblik radne snage u Evropi: jeftina, vrlo produktivna, bez plaćenih doprinosa čak i kad je ponižena ili potencijalno rizična za javno zdravlje. Evropska politička ekonomija je kreirala postkomunističkog univerzalnog vojnika, sposobnog da se, kako se menja sezona, pretvara iz radnika na farmi u negovatelja pa u građevinskog radnika. Sloboda kretanja se pretvorila u sezonske selidbe radi preživljavanja a i ta privilegija je rezervisana za one fizički spremne.
Sve u svemu, zgurano mnoštvo koje iz aviona hita ka poljima Nemačke ili Italije ne može se osloniti ni na svoju zemlju ni na Evropsku uniju. Ovo priziva neugodna „pitanja“ na temu šta Istočnoevropljani imaju pravo da očekuju nakon godina članstva u Evropskoj uniji: je li to to?
Zašto ne možemo zahtevati drugačiju Evropu i ponovo pregovarati društveni ugovor sa njom? Zašto je tako teško garantovati sigurnost i dostojanstvo prekograničnih radnika umesto njihovog svođenja na dehumanizovano „snabdevanje radnom snagom“ dostupnom preko aplikacije? Zašto se čak i zapadna levica povlači u fantazije o zaštićenom režimu rada dok im milioni istočnoevropskih radnika grbače ispred nosa? Zašto kretanje miliona ljudi u ili van karantina, koji rade ključne ali podcenjene poslove, nije evropsko pitanje?
Proširenje Evropske unije na istok dalo je milionima radnika priliku da se održe. Ali to nije neki velikodušan poklon. Sistemi snabdevanja i ključni socijalni servisi Zapadne Evrope računaju na njih.
Kosti Rogozanu (Costi Rogozanu) je rumunski politički novinar koji radi u Bukureštu. Daniela Gabor (Daniela Gabor) je profesor ekonomije i makrofinansija na UWE Bristol.
Prevod s engleskog: Nebojša Milikić
