Istočna Evropa je suočena sa najvećim padom populacije u istoriji. Odgovornost za ovaj problem političari prebacuju na žene i mlade, najčešće ih optužujući za lenjost i sebičnost zbog koje ne proširuju svoje porodice. Međutim, pad nataliteta je samo deo problema koji je uzrokovan nestankom materijalne sigurnosti kao i društvene brige za zdravlje i razvoj ljudi.
Istočna Evropa trpi najveće demografske gubitke u modernoj istoriji u kojoj je prema procenama UN od 1990. godine broj stanovnika umanjen za oko 18 miliona, što je ekvivalentno veličini Holandije.
Nije slučajno da se demografski gubici u poslednjih dvadeset godina najviše osećaju upravo u ovom regionu. Istorijsko-politički kontekst istočne Evrope je specifičan zbog ubrzanog (i nasilnog) procesa transformacije iz nekadašnjih socijalističkih u kapitalistički sistem, koji je u većini zemalja kulminirao tokom devedesetih godina. U Srbiji su se u tom periodu građanke i građani suočavali sa brojnim problemima koji narušavaju, pa i ugrožavaju životni standard najšireg sloja stanovništva, što je direktno dovelo i do smanjenja broja populacije. Pored velikog broja ljudskih žrtava, ratovi na jugoslovenskom područiju praćeni neizvesnim političkim i ekonomskim prilikama su mnoge ljude naveli na raseljavanje van regiona.
Danas su razlozi za odlazak iz zemlje i svesno odustajanje žena od rađanja manje dramatični u tom smislu, ali i dalje predstavljaju ozbiljan društveni problem uzrokovan decenijama sprovođenom neoliberalnom državnom politikom. Tako, različiti institucionalni procesi, nove zakonske mere i uredbe koje dovode do urušavanja javnog sektora i opšteg osiromašenja kvaliteta života u Srbiji mlade ljude primorava da odlaze trbuhom za kruhom. Ovaj trend je doveo do toga da je samo u 2011. godini iz zemlje otišlo 562.000 ljudi, od toga 61.000 visokoobrazovanih. Poređenja radi, dvadeset godina ranije je iz zemlje otišlo svega 2% stanovništva dok danas taj procenat iznosi 15%.
Na osnovu projekcija demografskog kretanja za Republiku Srbiju, rađenog na osnovu popisa stanovništva iz 2011. godine, postoji trend konstantnog procesa demografskog pada i starenja koji dovodi do prognoza da će do 2041. godine udeo stanovništva od 15 do 34 godine opasti sa 14% na 11,7% a da će udeo stanovništva od 65 i više godina porasti sa trenutnih 17,3% na 25,2%.
Sakrivanje iza državne statistike
Stopa nezaposlenosti radno sposobnog stanovništva od 19% predstavlja gorući problem društva u Srbiji. Naravno, kada uzmemo u obzir da zvanična državna statistika u „zaposlene“ računa sve ljude koji su tokom meseca bili prijavljeni makar jedan radni dan postaje jasno da ovaj procenat ne uključuje veliki broj onih koji rade tek povremeno i čija su primanja isto tako minimalna i neredovna. Nemogućnost ostvarenja radnih prava uzrokovana padom proizvodnje tokom procesa deindustrijalizacije i brojnih privatizacija i kasnijom zabranom zapošljavanja u javnom sektoru veliki broj građana ostavlja bez stalne zarade a time i bez sigurnosti.
Prema poslednjim podacima, broj mladih u Srbiji koji su nezaposleni iznosi 200.000, odnosno 36% od ukupnog broja nezaposlenih što Srbiju pozicionira na vrh liste evropskih zemalja. Vlada Republike Srbije je donela nekoliko uredbi za navodno poboljšanje položaja mladih na tržištu rada kako bi se smanjila njihova nezaposlenost, kroz mahom neplaćene studentske prakse, potplaćene studentske poslove i beskrajna volontiranja. Tvrdnje da je nezaposlenost mladih smanjena su upitne, jer problem maskiraju nestandardizovana angažovanja mladih kroz omladinske zadruge i lizing agencije, volontiranja i malo plaćena stažiranja, ali i odlazak mladih iz zemlje.
Pored velikog broja nezaposlenih, oni i koji imaju nekakvo zaposlenje se bore da na tim radnim mestima ostanu uprskos lošim uslovima rada, niskim zaradama i skoro nepostojećim radničkim pravima. To direktno utiče na njihov materijalni položaj koji je kod najvećeg dela stanovništva izuzetno ugrožen: u 2014. godini je stopa rizika od siromaštva iznosila 43,2%. Situacija je zapravo mnogo gora jer treba imati u vidu da je Evropska mreža protiv siromaštva procenila da su, primera radi, van rizika od siromaštva sve četvoročlane porodice sa više od 30.618 dinara prihoda mesečno dok je u istom trenutku prosečna potrošačka korpa iznosila 67.195 dinara mesečno. To znači da je 43,2% stanovništva imalo manje od polovine novca potrebnih za prosečnu potrošačku korpu koja pored hrane obuhvata i plaćanje komunalija, prevoza, telekomunikacija i proračun za nameštaj i ulaganja u stambeni prostor.
Paradoks efikasnosti javnog zdravstva
Nemogućnost dolaska do zaposlenja i ostvarivanje dohotka nije jedini razlog za smanjenje broja stanovnika. Nedostatak niza javnih servisa koji omogućavaju zadovoljenje osnovnih životnih potreba je još jedan od bitnih razloga odlaska mladih, ali i pada nataliteta.
U poslednjih dvadeset godina se aktivno radi na sistemskom urušavanju javnog sektora u Srbiji i povlačenju socijalne države. Neoliberalna politika koju je zagovarala svaka demokratska vlada od Petog oktobra podrazumeva sada već agresivno sprovođenje politike restrukturiranja javnog sektora koju zaoštrava dalja integracija Srbije u EU. Ovaj proces obuhvata niz odredbi i mera kojima se smanjuje „neefikasnost“ javnog sektora i rešava problem „nestručnih“ i „lenjih“ kadrova a uz to ujedno i otvara prostor za upliv i akumulaciju privatnog, najčešće krupnog, kapitala. Tako su budžetska davanja za javni sektor sve manja iako se realne potrebe stanovništva, posebno u vreme ekonomske krize, povećavaju. Komodifikacija usluga javnog sektora se sve oštrije sprovodi; sve usluge koje su nekada imale socijalni karakter i koje su bile u službi celog društva se sada smatraju neefikasnim ako ne donose ekonomsku dobit.
Na taj način je zdravstvena zaštita postala ne samo manje dostupna već sve više i stvar luksuza pa veliki broj građana i građanki nije u mogućnosti da se leči. Kvalitet lečenja progresivno opada već nekoliko decenija. Politika restrukturiranja javnog zdravstva se svela na budžetske rezove i otpuštanja medicinskog osoblja. Onima koji su zadržali posao su nametnute kvote koje moraju da ispoštuju jer je broj osoblja drastično smanjen a broj pacijenata se, velikim delom i zbog lošeg životnog standarda, konstantno povećava. Reforme u zdravstvu su dovele i do standardizacije zdravstvenih usluga kako bi bile konkurentnije na tržištu, što je dalje uticalo i na poskupljenje pojedinačnih pregleda i lekova, a nije retkost i da ne postoji osnovna medicinska oprema u domovima zdravlja i bolnicama. Tako je politika povećanja efikasnosti javnog zdravstva, paradoksalno, dovela do opšte neefikasnosti gde su liste čekanja predugačke, pregledi nepotpuni i prekratki a pacijenti sve brojniji.
Kada govorimo o odnosu kretanja stanovništva i problema javnog zdravstva, od posebnog značaja je pitanje reproduktivnog života žena i njihovih prava. Pored toga što se prevencija zdravlja propagira kao imperativ uopšteno, a posebno kada je reč o reproduktivnom zdravlju žena, stanje u praksi je suprotno ovom narativu. Ovo posebno upućuje na rodnu perspektivu kapitalističkog insistiranja na rastu nataliteta. Kapitalizam nastoji da utiče na prokreaciju pokušavajući da je reguliše na način gde se konstantno naglašava potreba povećanja nataliteta normalizacijom patrijarhata u kome se kao glavna uloga žena prepoznaje uloga majke. Ovakav, patrijarhalni i mizigoni narativ predstavlja okosnicu desničarske neoliberalne politike u kojoj se majčinstvo posmatra kao prirodni i urođeni instinkt žena kojima se negira njihovo pravo da biraju da li žele, ne žele, mogu ili ne mogu da imaju decu. Rađanje se postavlja kao apsolutni imperativ u cilju očuvanja sistema i nacije (po računici više dece – više radnika) dok je (uglavnom) ženski rad s decom i u kući nevidljiv i nepriznat.
Socijalna davanja za trudnice i porodilje se smanjuju pa su sada upola manja. Time su posebno oštećene porodice nižeg socijalnog statusa i jednoroditeljske porodice čiji su nosioci najčešće upravo žene. Takođe, državni vrtići su sve nedostupniji, jer je komodifikacija dovela do povećanja cena boravka, dok istovremeno postoji velika nesrazmera u broju dece i kapaciteta državnih vrtića. Sve to dovodi do smanjenja nataliteta jer, i pored načelne desne politike suzbijanja bele kuge država ni na jedan zakonski i regulatorni način nije u službi građana i građanki po ovom konkretnom pitanju.
Reforma školstva u službi odliva mozgova
Svi parametri koji govore o kvalitetu do sada sprovedene reforme školstva ukazuju na to da ona ni u kom smislu nije dovela do poboljšanja obrazovnog sistema, osim što je dovela do traženog i željenog kvanitativnog cilja – do smanjenja broja zaposlenih u prosveti, što je opet direktno negativno uticalo na kvalitet osnovnog i srednjeg obrazovanja. Visoko obrazovanje je ostalo pretežno nedostupno nižim slojevima kako zbog visokih školarina, tako i zbog urušavanja sistema materijalne podrške studentima koji dolaze iz manjih gradova u univerzitetske centre da studiraju. Visoke cene stanovanja, posebno ako imamo u vidu manjak mesta u studentskim domovima čije cene svakako rastu, zatim visoke školarine, cene prevoza i hrane često obeshrabruju veliki broj svršenih srednjoškolaca da upišu fakultete i nastave obrazovanje. To nas dovodi do toga da mladi ljudi sa srednjim obrazovanjem imaju mahom slabije šanse da rade pristojno plaćene poslove, ili poslove uopšte.
Oni koji ipak uspeju da završe fakultete, suočeni sa opisanom situacijom, sve češće odlaze u inostranstvo na rad. Budući da javno visoko obrazovanje u Srbiji u određenim obrazovnim granama i dalje može ponuditi veoma visoke obrazovne standarde, posebno na tehničkim i medicinskim fakultetima, onima koji završe te fakultete ovo pruža mogućnost zaposlenja u struci negde u inostranstvu. Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma Srbija se nalazi na 141. mestu, od 144 države, po kapacitetu da zadrži mlade ljude. Upravo zbog loših uslova života u Srbiji sve veći broj mladih ljudi, više i manje obrazovanih, nastoji da se odseli u inostranstvo, najčešće u kapitalističke centre. Iako visoko obrazovani mladi ljudi odlaze u nadi da će u inostranstvu raditi dobro plaćen posao za koji su se školovali – što jedan deo njih i uspe, najveći broj mladih odlazi u potragu za bilo kakvim poslom. Ako u obzir uzmemo pomenutu veliku nezaposlenost i smanjene šanse za ostvarenje osnovnih potreba, ne čudi činjenica da sve veći broj mladih odlazi iz zemlje.
Stoga, problem opšteg smanjenja populacije treba posmatrati kao posledicu neoliberalne politike urušavanja javnog sektora i socijalne države, uzimajući u obzir sve gore navedene parametre. Nemogućnost ostvarenja prihoda, opšta besparica i siromaštvo uz uzak prostor za zadovoljenje osnovnih potreba ljudi da se leče, školuju, obrazuju, putuju i posećuju kulturna dešavanja dovodi do sve većeg odlaska stanovnika različitih dobi, a posebno mladih. Dok se oni koji ostaju teško odlučuju za rađanje dece, iako je pritisak patrijarhalnog društva veliki.
U takvom okruženju je ne samo neodgovorno nego i opasno promovisati povećanje nataliteta bez prethodno obnovljenih javnih institucija koje će biti u službi celokupnog društva, kao i pre pokretanja privrede koja bi uposlila najveći deo populacije uz zadovoljavajuće radne uslove i plate dovoljne za život i lični razvoj. Umesto toga, država promoviše stanovništvo kao jeftinu radnu snagu koja je spremna da radi i do 12 sati dnevno i time privlači strani kapital od čega profitira mali broj ljudi. Ono na šta država ostaje gluva jeste potreba ljudi za elementarno dostojanstvenim životom u kom možda vredi i rađati decu.
