Donosimo prevod intervjua koji je filozof i novinar Mirt Bezlaj vodio sa Galom Kirnom, političkim teoretičarem i teoretičarem kulture i umetnosti, trenutno zaposlenim na poziciji naučnog saradnika na Odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta u Ljubljani, gde vodi istraživački projekat pod nazivom „Protesti, umetničke prakse i kultura sećanja u postjugoslovenskom kontekstu“.
Gal Kirn je istraživao i pisao o neoliberalizmu, Altiseru, jugoslovenskoj kinematografiji crnog talasa, NOB-u, partizanskom prelomu, samoupravnom socijalizmu i mnogim drugim temama. Recentno je, na temu NOB-a i jugoslovenskog socijalizma, objavio knjige na slovenačkom i engleskom: Partizanski prelom: samoupravljanje, tržišna reforma i bauk socijalističke Jugoslavije i Partizanski kontra-arhiv, o pronalaženju preloma u umetnosti i sećanju u/o jugoslovenskoj narodnooslobodilačkoj borbi i dalje.
Intervju je originalno objavljen tokom avgusta 2022. u slovenačkim novinama Delo, u njihovom Subotnjem prilogu.
Prevod sa slovenačkog: Nebojša Milikić
Nedavno je sa engleskog na slovenački jezik prevedena vaša knjiga „Partizanski kontra-arhiv“. Prvo pitanje koje verovatno postavlja većina ljudi kojima dođe do ruku je šta je kontra-arhiv?
Danas mnogi istraživači i umetnici, kao i državne institucije, govore o arhivima u kojima ponovo otkrivaju neke previđene činjenice i dešavanja iz prošlosti. Arhiv nije neutralni depozitorijum iz kog crpimo večite istine, po kome onda kopaš/rudariš da dodješ do nekih svetih saznanja, već arhiv nosi spektar praksi i institucija koje obeležavaju vladajući društveni odnosi. Sa svojom knjigom sam pokušao da izvedem intervenciju u onome što imenujem nacionalni arhiv.
Od raspada Jugoslavije videli smo ogromno interesovanje za nove nacionalne arhive od kojih su neki povezani sa potragom za poreklom i imaginarnim životom jedne nacije: od “milenijumskog sna” slovenačke nacije u Karantaniji, mitoloških bitki na Kosovu do Aleksandra Velikog u Makedoniji. Ovi nacionalni mitovi nisu nedužni nego se upisuju u društvenu svest, kulturne radove, istorijske udžbenike i neka polovično istoriografska istraživanja (sub-istorijske studije), u stranački i muzejski diskurs. Nacionalni arhiv postaje nacionalni muzej tumačenja porekla nacije ili zajednice. Nije u pitanju arhiv kao mesto nauke već arhiv kao način odnosa prema prošlosti.
Kada govorimo o partizanskom nasleđu i konkretnije o tome šta ja koncipiram kao partizanski kontra-arhiv, odmah nailazimo na problem: partizanska narodnooslobodilačka borba bila je veoma važno ideološko vezivo bivše Jugoslavije možemo reći jedna od dominantnih ideoloških odrednica bivše države. U pristupu se nisam bavio rekonstrukcijom jugoslavenskog arhiva, koja bi možda čak i vodila u neku jugonostalgiju.
Moj ključni cilj je bio pronaći one političke momente i umetnička dela koji reflektuju duboki otpor situaciji pa time i otpor lakom ulasku u nacionalne arhive, kako za vreme Jugoslavije, tako i u postsocijalističkim novim državama. No jasno, da u našim nacionalnim državama i dominantnim politikama sećanja partizanska baština teško prolazi bez promptne demonizacije ili optužbi za nostalgiju. U toj knjizi definišem kontra-arhiv kao prakse koje žele da promišljaju o revolucionarnim „viškovima“1 kao o prelomnim delima, nastalim u partizanskoj borbi ili kao odgovor na nju.
Partizanski kontra-arhiv pokazuje kako se partizanska revolucija nastavila drugim sredstvima šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kao i kako se nastavlja i danas. U stvari, u poslednjih 15 godina su se na području bivše Jugoslavije pojavile umetničke grupe, politički aktivisti/inje i teoretičari/ke koje se vraćaju Jugoslaviji, socijalizmu i NOBu na način koji nije nostalgičan. Tako da se ne radi o opevanju ili komemoraciji bitaka, već o potrazi za novim pogledima i usmerenjima koji nastoje da stvore napetost između budućnosti i prošlosti. Ovi pogledi stvaraju mogućnosti drugačije budućnosti. Ukratko, kada govorimo o arhivu, govorimo o institucijama moći koje predstavljaju zemlju i zajednicu, dok kontra-arhiv ne napada samo nacionalistički narativ, već stvara i alternativnu zajednicu u zajednici. Već u NOBu je došlo do konstituisanja alternativne zajednice – preko Narodnooslobodilačkih odbora, a danas ovo promišljanje i mobiliziranje resursa prošlosti možda mobilizuje alternativnu zajednicu, stvarajući zajednicu koja se ne konstituira preko nacionalnog ideniteta.
Pitanje partizanskog nasleđa nije samo pitanje slovenačkog, srpskog i bilo kojeg drugog, već otvara i drugačije mogućnosti pripadanja. Kada govorimo o partizanstvu, veoma je važno da to nije bio etnički identitet, već je lik partizana zasnovan na antifašističkoj solidarnosti; što znači na međunarodnoj izgradnji budućnosti, ne samo na borbi protiv okupatora. I toga danas zaista puno fali.
Iako se partizanska borba, kao što ste pomenuli, zasniva na međunarodnom momentu, vaša knjiga je čvrsto vezana za područje bivše Jugoslavije. Kako to da ste je napisali na engleskom a tek onda preveli na slovenački? Da li postoji interesovanje za partizanske borbe na Zapadu?
Postoji nekoliko razloga. Već deceniju živim i radim u inostranstvu, za to vreme je moj prvi jezik izražavanja/istraživanja postao engleski. Drugi razlog je taj što je pisanje na engleskom nužno ako želite da vas neko čita u međunarodnom akademskom domenu. Svakako postoji interesovanje ka vraćanju emancipatorne prošlosti, u političnoj umetnosti i oblasti kritičke akademije, u proteklih 20 godina, možemo govoriti o pomeraju ka dekolonijalnim arhivama i povećanom interesovanju za anti-kolonijalne i revolucionarne borbe.
To se može razumeti kao odgovor na konzervativni istorijski revizionizam i rehabilitaciju kolonijalizma i fašizma, koji se dešavaju ne samo na području bivše Jugoslavije, već i na globalnom nivou. Naročito devedesetih godina, pod neoliberalnom hegemonijom, u celom svetu se odvijao proces revizije prosvetiteljske i revolucionarne tradicije. Dolazi do demonizacije revolucija i relativizacije kolonijalizma i fašizma uz zagovaranje patrijarhalnih i nacionalističkih vrednosti. Kao odgovor na to, možemo videti mnogo diskusija i intervencija u umetničkim, političkim i akademskim krugovima koji ne samo da kritikuju te težnje, već govore i o kraju neoliberalne utopije. Ova kritika postojećeg je često povezana sa povratkom u prošlost jer nam je ideja budućnosti bila vrlo usko vezana na ideju razvoja (progresa). A ova prošlost, koja inspiriše, zapravo nije nikad sasvim završila.
Jugoslavija je poseban slučaj, jer nije bila ni Zapad ni Istok, nije pripadala ni NATO-u ni Varšavskom paktu. Imala je uspešnu i autonomnu antifašističku borbu i onda se odvojila od Sovjetskog Saveza i uvela svoj eksperiment samoupravnog socijalizma na unutrašnjem i pokreta nesvrstanih na spoljašnjem planu. To što nazivam partizanskim prelomom imalo je velike posledice na globalnom nivou. Jugoslavija je tražila alternative u ekonomskom i političkom uređenju i gradila most između antifašističkih i antikolonijalnih pokreta. Aktuelna tema je takođe i razmatranje uzroka raspada Jugoslavije i kako je država koja je institucionalizovala antifašizam mogla da sklizne u nacionalističke ratove, kako je moguće da kulturna i politička birokratija tako mirno preuzme nacionalističke pozicije.
Napisao si knjigu u Nemačkoj. Kakva je percepcija partizanstva tamo?
Nemačka ima snažne antifašističke pokrete, ali njihov problem je u tome što sami sebe razumeju izrazito negativno, tek kao borbu protiv neofašizma. Kada se održava neki neonacistički skup, pokušavaju da ga blokiraju i suprotstave se fašizmu na ulicama. Za njih je borba između marginalnih fašističkih pokreta i antifašista izrazito dualistička i deo folklora, i može se vrlo dobro uvezati u garađanski dualizam: na jednoj strani mi, decentni liberalni državljani, a na drugoj strani barbari, fašisti. Sve je to lepo kad je neonacizam neki marginalni fenomen, i imaš neku jaku socijalnu državu, ali toga nema.
Kada se neonacizam, kao u današnoj Njemačkoj proširi na policiju, dio tajne policije i vojske, kad je to reprezentirano u normalnoj parlamentarnoj političkoj stranci (AfD), onda politika uličnih blokada nije dovoljna. Antifašizam u Nemačkoj ne misle transformativno i ne razmišljaju o eliminaciji uzroka fašizma. Mislim dosta toga se čini u muzejima, dokumentarcima, a samo obrazovanje neće biti dovoljno, pogotovo ne u fake news dobu. Pored toga, u Nemačkoj se često oseća uobraženost, jer eto, preživeli su oba totalitarizma, nacizam i staljinizam, pa smatraju svoje obračunavanje sa prošlošću za superioriorno i skoro pa neku vrstu izvoznog artikla koji serviraju drugim državama. Pri tom zaboravljaju da je pojam totalitarizma, u suštini, pokušaj da se izjednače komunizam i fašizam.
Taj pojam se etablirao kao jedna od glavnih desničarskih revizija istorije, koja zaboravlja ulogu komunizma u porazu fašizma i to da su veće ideološke razlike između komunizma i fašizma nego između fašizma i kapitalističkih demokratija. Fašizam je odgovor na krizu kapitalizma, ali ne kao kritika kapitalizma već kao ekstremni oblik njegove zaštite. S jedne strane, nacionalno-imperijalni ekspanzionizam a sa druge strane represija nad radništvom, migrantima, i svim drugačije mislećim. Hana Arent, koja je napisala knjigu Izvori totalitarizma, istakla je u prvom poglavlju da poreklo totalitarizma treba tražiti u kolonijama evropskih liberalizama. U kolonijama su evropske zemlje izmislile koncentracione logore i izvršile genocide. Postoji direktan link izmedju kolonijalizma i nacizma. Hana Arent je bila sasvim svesna toga, ali o tome ne govore svi koji su od nje preuzeli koncept totalitarizma.
Primer Jugoslavije je interesantan, jer je njena ključna dimenzija upravo pobeda nad ovim dualizmom totalitarizma, kako nacizmom, tako i staljinizmom, da kažemo populistički: Tito je pobedio i Hitlera i Stalina. A u isto vreme stvarali su pokret nesvrstanih što se može nazvati globalnom borbom protiv kolonijalizma. Mislim bili su svetlosnim godinama ispred naših kompradorskih političkih elita.
Kako se na partizanstvo gleda na području bivše Jugoslavije?
Svakako nije moguće govoriti o jednoj percepciji. Partizanstvo je deo disonantnog nasleđa, sećanja oko kojeg se odvijaju sukobi i podele. Najočiglednija podela je između onih koji demonizuju partizanstvo i predstavljaju ga kao uvod u totalitarnu diktaturu, dakle stav povezan sa desničarskim tumačenjima i često onim silama koje su posle raspada Jugoslavije vodile nacionalističke ratove, dok su sa druge strane još uvek prisutni i oni koji na partizanstvo gledaju nostalgično. Problematična je i druga perspektiva, jer partizanstvo tako postaje komemorativni ritual.
Nostalgija za jugoslovenskim socijalizmom je razumljiva, jer su mnoge stvari u Jugoslaviji objektivno bile bolje nego danas. Više se ulagalo u socijalnu infrastrukturu, stanovanje , obrazovanje, zdravstvo, tj. kako bi se zadovoljile potrebe većine u društvu, ako si bio radnik – ma kako eksploatisan – nisu te mogli lako izbaciti na ulicu. Ali to ne znači da je sve bilo dobro. Nema smisla romantizovati prošlost, jer to može dovesti do zatočeništva u prošlosti na račun sadašnjosti i budućnosti. „Odčarati“ se od prošlosti, šta i kako mobilizirati?
A najperverzniji je po mom mišljenju treći put, put nacionalnog pomirenja; pokušaj izjednačavanja partizana i fašista, bilo domobrana kod nas ili četnika u Srbiji i Crnoj Gori. U Srbiji Tita i Ratka Mladića čak izjednačavaju s nekom vrstom perverzne logike antiimperijalizma, tvrdeći da su se obojica borili protiv Zapada. Ideja nacionalnog pomirenja rodila se u fašističkoj dijaspori, a u Sloveniji ju je nakon Kocbeka na svoj način sažela i promovisala heidegerjanska filozofkinja Spomenka Hribar. Debata o posleratnim ubistvima i nacionalnom pomirenju ubrzo je instrumentalizovana i pretvorila se u političko pomirenje između bivšeg i novog dela političke klase. Već 1990. ustanovljena je kao ključni deo ideologije vladajuće klase koja bi povezivala leve i desne stranke, intelektualce, nove istoričare, crkvu itd. Pomirenje inače poziva na simboličan gest, bar je u početku imalo ambiciju da ponudi neku etičku poziciju koja bi se postavila iznad podela i žrtava.
Ali ovde ostaje fundamentalno pitanje da li se međusobno mogu pomiriti fašizam i antifašizam? Prvi problem je što su to pozicije koje tako nešto nikada ne bi poželele. Ne možemo ih prisiliti na zajedničku pomirljivu sahranu u ime srećne budućnosti okrenute ka slovenačkoj naciji. Zaboravlja se da rat nije bio samo bratoubilački, mada je naravno bio i to, zaboravljaju se ključne ideološke i klasne razlike između dva tabora i da su se te dve strane borile za dve veoma različite Slovenije, Srbije, – Jugoslavije. Jedna za Sloveniju pod Trećim rajhom, koji uskraćuje slovenačku kulturu, druga za drugačiji svet, za drugačiju, otvorenu političku zajednicu, federalnu i socijalnu Jugoslaviju. Pomirenje ove dve ideje ne može biti proglašeno iz sadašnjosti unazad u prošlost; to bi bila tek prava totalitarna pozicija protiv koje se junaci pomirenja inače toliko bore. Ako podignete spomenik pomirenju, poput spomenika žrtvama svih ratova u Ljubljani, mrtvi će se okretati u grobu. To je slično kao kod grobalja iz doba Franka gde su pokopani i fašisti i antifašisti!
Izjednačavanje žrtava rehabilituje fašizam, dovodeći ga na isti nivo sa partizanstvom, negirajući tako uzroke i posledice borbe, zašto se narod uopšte digao protiv okupacije. Predugo je narativ o pomirenju obeležavao naše političko okruženje. Postala je jasna uloga koju je imao devedesetih a to je zaborav alternativnih, ako hoćete revolucionarnih početaka izgradnje drugačije zajednice. Ako bih da zaključim: sa jedne strane su oni koji demonizuju prošlost, na drugoj su oni koji je uzdižu jeftinom nostalgijom, a imamo i truli kompromis, kojim se pokušava zaboraviti prošlost u ime bavljenja budućnošću, koja je u međuvremenu već prodata. Međutim, postoji i četvrta opcija, naime, kako danas ponoviti partizanski gest.
Ovo je tvoja druga knjiga o partizanima. Kako se nastavlja na prethodnu knjigu „Partizanski prelomi“?
Obe knjige istražuju istorijsko-političku sferu socijalizma i Jugoslavije, ali su vrlo različite. „Partizanski kontra-arhiv“ je interdisciplinarna studija koja povezuje istoriju umetnosti, nove politike i studije sećanja. Studije sećanja su unutar etablirane nauke studije o žrtvama. One istražuju nasilje i onda predlažu posredovanje u sukobu, muzejski menadžment, kao nekakvu terapiju, lečenje nasilja. Ali imamo i kritičke studije sećanja koje neće samo da “leče” površinu i opisuju fenomene, već razumeju fenomen sećanja kao složenu društvenu pojavu.
Kritički pristup ne govori samo o žrtvama već i o istoriji potlačenih, ne samo o nasilju, već i o sećanju na emancipaciju i solidarnost. U knjizi su me zanimala ta dela, umetnička ili politička, koja su, koliko god da je bila užasna situacija u kojoj su nastala, prekidala postojeće i započinjala nešto novo. Prva knjiga „Partizanski prelomi“ je u osnovi političko-filozofska intervencija u shvatanju NOB-a kao ključnog preloma koji se nastavlja raskidom sa Staljinom 1948. i tako je početak nove alternative: samoupravljanja i pokreta nesvrstanih. Zanimao me je sociološko-ekonomski aspekt eksperimentisanja u samoupravljanju i kako se radništvo donekle emancipovalo, iako ga je partija i dalje kontrolisala. To možemo čitati kao neku afirmaciju prošlosti, koju sam onda nastavio čitati preko kulturnih radova u drugoj knjizi.
A u knjizi “Partizanski prelomi” interesovala me je i kritika socijalizma, i u kojoj tački je došlo do napuštanja ideje partizanstva i socijalističke Jugoslavije. Kako je tržište zamenilo demokratsko planiranje, kako su komunistički kadrovi, stari partizani, odustali od nastavka revolucije i samo branili postojeće. Šta je zapravo odumiralo u Jugoslaviji? Ti pomaci su se, po mojoj proceni, desili već šezdesetih i sedamdesetih godina. Tako možemo govoriti o postsocijalizmu u socijalističkoj Jugoslaviji, a ne tek nakon 1991. Da kažem sa sloganom: Prvo je naime socijalizam nestao a tek onda Jugoslavija. Prelazak na model jedna nacija u jednoj zemlji unutar horizonta kapitalizma nije nešto spoljašnje, strano, već tendencija koju možemo naći u protivrečnostima samoupravnog modela.
S obzirom na to da smo u vremenu dominacije revizionističkih pogleda na istoriju, moja teza može delovati subverzivno, ali činjenica je da takav stav više nije usamljen. Sve više ljudi iz umetničkih, teoretičarskih i angažovanih krugova shvata Jugoslaviju kao nedovršen projekat i kao nešto što je imalo ogromne emancipatorske potencijale. Nasleđe NOB-a zahteva da i dalje zastupamo partizansku poziciju, što naravno ne znači da ćemo da uzmemo oružje i idemo u šume da ratujemo već da se postavimo u poziciju potlačenih i eksploatisanih. Partizanstvo nije bilo samo narodnooslobodilačka borba, njegov sastavni deo su bile radničke i ženske borbe.
Proizilazi da se bavite istovremeno istorijom umetnosti, istorijom, sociologijom, filozofijom, političkom teorijom, ekonomijom i još mnogo čime. Kako vam to uspeva?
Knjigu ne možete napisati preko noći, iako vas akademska produkcija prisiljava da neprekidno objavljujete. Ove dve knjige proizvod su rada u posljednjih deset godina. Na tim temama interdisciplinarno radim od kraja doktorata. U njemu sam se naime bavio mišlju francuskog filozofa Luja Altisera, koji je kritikovao površne teorije ideologije. Predteorijska pozicija u tom pogledu je da se ideologija razume kao neka vrsta lažne svesti ili delovanje nekih pozadinskih sila2 koji dovode ljude u zabludu, dok za Altisera ideologija ima materijalno postojanje.
Institucije koje su povezane sa našom svakodnevnom praksom brinu o reprodukciji ideologije i postojećih vladajućih odnosa. Na primer, naše verovanje u Boga (ili Tita) ne događa se samo od sebe, već je rezultat delovanja crkvenih (ili partijskih) rituala. A kod toga može doći i do prezasićenja, do neke umorenosti od ideologije, nema svaka ideologija stopostotnu uspešnost, nego unutar nje postaje otkloni, otpori, i tako dalje. Ideje socijalističke Jugoslavije i njenog raspada sam počeo promišljati kroz Altiserovu teoriju ideologije, što me je nadalje povezalo s nizom srodnih projekata u različitim područjima, posebno umetnosti.
Interesantno je da se pozivate baš na Altisera, jer je verovatno jedan od njegovih najvećih problema to što nije bio u stanju da na zadovoljavajući način koncipira subjekt koji se opire ideologiji države. Moglo bi se reći da nije bio sposoban da promišlja partizanski subjekat.
Tako je, to je ono što mi je najviše smetalo. Delim svoj stav sa Altiserovim učenikom, Etjen Balibarom (Étienne Balibar), koji je tražio ovaj buntovnički entitet u kasnim delima Altisera, koja su objavljena posle njegove smrti. Moja kritika Altiserovog stava je u tome da uprkos moćnom ideološkom aparatu države, možemo da mislimo politički subjekt koji gradi drugačiji svet, ali koji, naravno, nije neka vrsta utopije, oslobođen borbe i ideologije.
I sam Altiser je jasno pokazao da istorija nije stvar nužnosti, da su slučajnosti i iznenadna susretanja bili nezamislivi pre nego što su se dogodili. Na neki način, to pokazuje da su čuda moguća, ali da ih ne izvodi Isus, već se događaju, na primer, u revolucionarnim momentima kada mase stupaju na pozornicu istorije. To je za neke čudo, jer dugo nije bilo zamislivo, imali smo samo kapital i državu a ne neke radnike, partizane. Ni četrdeset prve godine, niko nije mislio da je moguće da partizani budu pobednici ili da nacisti izgube rat.
Puno se bavite partizanskom umetnošću. Šta je njena specifičnost?
Prvi problem je kako je smestiti u kanon istorije umetnosti. U partizanima je bilo i vrhunskih avangardnih umetnika čija su dela kasnije prepoznata kao umetnost, ali uz svu partizansku umetnost još uvek ide taj negativan prizvuk, da je to propaganda, koja je delom u ideološkoj funkciji nekadašnje države. Međutim, sama propaganda kao takva, bar u početku, nije bila loša stvar. Njena svrha je bila da dopre do masa i izvede ih na istorijsku pozornicu.
Umetnost nije bila proizvođena za elitu, već se obraćala masama i predstavljala revolucionarni proces. Zanimljivo je da su avangardni pesnici u partizanima često pokušavali da proizvedu bolju propagandnu umetnost, dok su borci sa sela, bez obrazovanja, pokušavali da pišu modernije pesme. Nastala je zanimljiva mešavina kulture odozdo i kulture odozgo, i kroz revolucionarne procese ova podela na gore i dole se urušila. To otežava smeštanje partizanske umetnosti u zapadni modernistički kanon kao i tek u propagandu, jer se odvijao pravi umetnički procvat. Podjednako je besmisleno razmišljati o partizanima pojmovima oficijelne političke teorije. Kontra-arhiv interesuje upravo to što izmiče uspostavljenom kanonu i teoriji.
U kontra-arhivu, kao primere partizanske umetnosti naveli ste umetnička dela koja nisu nužno vezana za vreme Drugog svetskog rata i na neki su način prelomna i umetnički „suvišna“. Što u tom smislu određuje partizansku umetnost? Na primer, pre nekoliko godina snimljen je partizanski film „Proboj“ (Preboj, 2019) koji samim tim može biti partizanska umetnost, iako nije umetnički „suvišan“?
Po nekoj široj definiciji, naravno, celokupno stvaralaštvo koje tematizuje partizanske borbe je partizanska umetnost. Ipak ono što me najviše zanima su dela koja se ostvaruju “na partizanski način”, to jest, koja se vraćaju prošlosti tako da na svoj način nastavljaju partizanski prelom. Istina je i to da je snimanje partizanskog filma danas toliko luda ideja da je na neki način prelomna, to je pravi proboj s obzirom na aktuelna gledišta i zloupotrebe istorije.
Takva dela imaju svoju vrednost, čak i ako nisu toliko ambiciozna u estetskom smislu, kao na primer filmovi Marte Popivode ili Želimira Žilnika i njegov „Ustanak u Jazku“ (1973), koje pominjem u knjizi. Ili političko-estetski filmovi Nike Autor koja intervenira u “newsreels” / filmske novosti sa partizanskim mišljenjem i praćenjem migranata na balkanskoj ruti. Ili antifašitički ženski horovi u čitavoj bivšoj Jugoslaviji, poput Kombinata, hora 29.novembar, itd.
Pomenuli ste ranije da se sve više i više umetnika vraća partizanstvu na nenostalgične načine, ista stvar se dešava i sa teoretičarima. Kako se ta oblast interesovanja ponovo uspostavila?
Po mom mišljenju prelomna je bila izložba Lilijane Stepančić o partizanskoj štampi na MGLC-u 2004, za koju je, između ostalih, Rastko Močnik napisao zanimljiv članak o partizanskoj simboličkoj politici. Na to je Miklavž Komelj odgovorio knjigom „Kako misliti partizansku umetnost“, koja je izazvala talas entuzijazma i ozbiljnijeg bavljenja partizanskom umetnošću. U tim vremenima su nastale kod nas u Sloveniji grupe kao što je Nonument, koje se bave spomenicima urbanih prostora, aktivistički hor Kombinat, koji nastavlja format partizanskog hora.
Umetnost koju inspiriše partizanska prošlost je rasprostranjena širom bivše Jugoslavije a sve je veće i teorijsko interesovanje. U Puli na primer, imaju istraživački centar za kulturna i istorijska istraživanja socijalizma. Krize kapitalizma, kao i krize Evrope – o kojima su Kosovel i Krleža već tako dobro govorili posle Prvog svetskog rata – još jednom su izazvale interesovanje za ideje i projekte koji ne žele da prate trendove koji planetu guraju u ambis.
Kako to da ste se vratili u Sloveniju posle godina provedenih u inostranstvu?
Pre nekoliko meseci sam, u okviru programa Aleša Debeljaka, koji je sproveo ARRS i koji ima za cilj povratak istraživača iz inostranstva u Sloveniju, dobio sredstva za istraživanje. Tako sam započeo projekat na Filozofskom fakultetu koji se zove „Protesti, umetničke prakse i kulture sećanja u post-jugoslovenskom kontekstu“, gdje sa kolegama i kolegicama radim na skorašnjem razdoblju tranzicije. Od partizanskih tema se ovim putem pomeram na polje istraživanja poslednjih decenija, perioda u kojem, izgleda, nama vlada 50 nijansi neoliberalizma.
U istraživačkoj grupi zanimaju nas područja otpora, od protesta do umetnosti, i kako dolazi do udruživanja i solidarnosti među različitim grupama, kao na primer nedavni referendum protiv privatizacije vode, protivljenje eksploataciji litijuma u Srbiji ili udruživanja preko nacionalnih granica u slučaju borbi protiv izgradnje hidroelektrana na Balkanu. Svim tim borbama je zajedničko da pokušavaju izgraditi drugačiji, alternativni svet, a u isto vreme nisu odvojene od angažovanih umetničkih praksi ili od nekih angažovanih pogleda na prošlost.
Da li je to sve što ste mislili pod partizanstvom danas?
Da, to ne znači da ćemo nadenuti titovku i otiči u šumu već da ćemo zauzeti jasno, partizansko stanovište. Da tako ne može ići dalje. Da smo politički, ekonomski i kulturno odgovorni. Promene u svetu koje se već dešavaju zahtevaće od nas radikalne odgovore. Kako da nađemo nove odgovore na sadašnje teškoće – možemo da učimo iz istorijskih gestova pobune i prakse koje su prevazilazile nemoguću situaciju. I uvek se iznova suočavale sa stvaranjem novog svijeta.