Neposredni povod za razgovor sa vizuelnom i performans umetnicom Ivanom Smiljanić bila je njena samostalna izložba „Nećemo u fioku!“ održana krajem 2023. godine, kao deo Nagrade ULUS za najbolji rad na 85. jesenjoj izložbi. Naziv izložbe je preuzet (i minimalno prilagođen) iz video rada „Neću u fioku“, koji je Smiljanić radila 2021. godine na poziv Feminističkog kulturnog centra Befem i Autonomnog ženskog centra, u saradnji sa ženskim organizacijama iz regiona, za kampanju „Ravnopravnost iz fioke: Za politike nenasilja!“.
Video rad „Neću u fioku“, umetničkim jezikom uobličeno, podsećanje je na ogroman rad i zalaganja ženskih organizacija da se Istanbulska konvencija ratifikuje i primeni na ovim prostorima. Rad je ujedno i opomena, „protest svih nas, sa svim našim posebnostima i razlikama, upućen vladama i odgovornim licima, da su naša bezbednost i osećaj sigurnosti na prvom mestu“. „Posebnu vrednost i autentičnost videu daju portreti i glasovi žena sakupljeni putem javnog poziva, udruženi u borbi za politike nenasilja“, kaže Smiljanić.
Autorski tim izložbe koji čine Ivana Smiljanić, kustos Dejan Vasić i kustoskinja Mirjana Dragosavljević (koja je napisala i propratni tekst za izložbu), zajednički proces rada naglašava kao primer „prakse međusobne brige, solidarnosti i ljubavi“, koji inače karakteriše umetničku praksu ove umetnice od samih njenih početaka.
Ovaj razgovor smo započele tokom trajanja izložbe „Nećemo u fioku!“, u Galeriji ULUS dok je u pozadini odjekivao audio rad „Mama mama mama mama mama…“, a nastavile ga mesecima nakon. Pomenuti audio rad efektno je podsećao na činjenicu da se umetnice, kao i sve druge žene, konstantno suočavaju sa neplaćenim reproduktivnim i kućnim radom. Razgovarale smo i o mnogim drugim temama kojima se Ivana Smiljanić bavi u svojoj dugogodišnjoj umetničkoj praksi, poput umetničkog jezika, pitanja odnosa umetnosti i intimnosti, umetnosti i institucionalnog nasilja, nasilja prema ženama, zatim o solidarnim praksama saradnje (i u umetnosti), te društvenim položajem umetnica.
Da li bi mogla da nam kažeš koja je ključna tema koja povezuje sve izložene radove?
Ključna reč bi bila nebriga. Ili, recimo, nasilje, ali u institucionalnom smislu. Nečinjenje, tamo gde je adekvatan institucionalni odgovor neophodan i obavezan po zakonu. To se dobro vidi na primeru objekta u prostoru, rada sa tekstom, koji nema naziv, u kome je opisano jedno moje iskustvo iz lekarske ordinacije: kad sam posle višemesečne pripreme došla najzad na embriotransfer sa punom bešikom, kao što mi je rečeno, čekala još dodatno (sa tom punom bešikom) dva sata pre nego što sam stigla na red i onda mi u tom razgovoru tim lekara saopštava da embriotransfera neće biti (drugim rečima, da moja porodica neće izgledati kao što sam želela), jer embrioni nisu preživeli krio-konzervaciju.
I ja sam zatečena i tužna i zbunjena i imala bih puno pitanja, ali ne mogu ni da mislim jer samo mislim na tu prepunu bešiku i da li će izdržati. Kroz tu malenu priču, pokušala sam da dočaram sve nijanse nasilja koje se dešavaju, koliko su ona prisutna i rasprostranjena. Tu je reč o mojoj bešici, ali uvek ističem da svako ima svoju „punu bešiku“ i ne morate da imate iskustvo asistiranog začeća, da biste razumeli o čemu ja pričam.
Dakle, na izložbi je, kroz nekoliko radova, prikazano kako, na mestima gde ja mislim da treba da se osećaš kao kraljica sveta, kao neko poštovan, koja treba da budu jedno toplo mesto, gde se osećamo sigurno i podržano, da smo na tim mestima mi zapravo totalno razočarani, zatečeni, šokirani time da se osećamo kao da nismo važni i kao da u stvari nikoga nije briga za nas. A ta mesta su lekarska ordinacija, institucija, radno mesto, naravno i učionica, amfiteater, i mnogo šta drugo, dom, topli dom, da, sve to.
Dugo se baviš ovim temama, meni je posebno drag tvoj „rani“ video rad, koji si izlagala i na 49. Oktobarskom salonu 2008. godine, pod nazivom „Ja sve upropastim“. Baveći se svim tim društvenim problemima – nasiljem prema ženama, nasiljem u porodici, problemom patrijarhata, ženskim pravima, često preplićeš lično iskustvo i sistemsko nasilje. Kako si krenula da se baviš baš ovim temama?
Pa ja bih rekla da je to pitanje, kako to umetnički fakulteti nazivaju, senzibiliteta. Ja sam osoba koja je sklona samorefleksiji i konstantnom analiziranju onoga što mi se dešava, kako se osećam, kako se drugi ljudi ophode prema meni i ja prema drugima. Još tokom prve godine fakulteta, 2000. godine, bila sam na Letnjoj akademiji likovnih umetnosti u Salcburgu, gde sam odabrala video-klasu fantastične profesorke i umetnice Elen Kantor (Ellen Cantor) sa temom „Intimni prostor kroz savremeni video“. Elen je donela kutije i kutije video materijala na VHS-u, iz jedne video baze iz Londona, počev od prvih eksperimenata u filmu, pre nego što se to i zvalo video umetnošću, Kenneth Anger, Charles Atlas, Paul McCarthy, William Kentridge, Dara Birnbaum, Joan Jones… sigurno sam mnoga imena zaboravila.
Ja sam pre toga videla bukvalno tri videa u životu i sedela sam tamo, sa religioznom posvećenošću, i gledala te video materijale satima svaki dan. Sve su to bili primeri kako su se različiti umetnici i umetnice u različitim vremenskim periodima bavili temom intimnosti kroz video umetnost. I to je za mene bilo važno iskustvo, osetila sam da me to pokreće, uzbuđuje i daje legitimitet mojim mislima i intimnom osećaju koji me je vukao da se time bavim.
I kada govorim o svojim ličnim iskustvima, a sigurno je da su mnoge žene doživele slične situacije kao ja, meni je, recimo, umetnost pomogla, jer su ta iskustva nekako kontra-produktivna, žene zbog njih ostavljaju svoje zaposlenje, povlače se u sebe, a ja kroz svoj (umetnički) rad uspevam da artikulišem sopstvene probleme, pretvaram taj anti-rad u rad. Meni ceo taj proces znači, jer od momenta kad o nečemu počnem da razmišljam do momenta kad izađe gotov rad, prođe često i nekoliko godina. Tako da je to stvarno jedno konstantno promišljenje i preispitivanje.
Na ovoj izložbi je uočljiva i tvoja saradnja sa mnogim ženskim organizacijama? Koliko ti ona znači?
Ja sam se pre petnaestak godina javila Autonomnom ženskom centru, konkretno za jedan besplatan pravni savet. Međutim, desilo se da sam se potpuno zaljubila u tu kuću, zato što sam tu dobila podršku koja je za mene bila neizmerna, ništa takvo nisam doživala do tada. To je bilo do te mere jedno razumevanje, podizanje, kako bih rekla, „iz pepela“. Podrška koju ti pruža porodica (a ja sam imala ogromnu!) je isključivo zbog toga što te oni vole i pokazuju ti svoju ljubav, ali ne znaju puno o tome, a ove žene znaju iznutra šta je taj problem, znaju taj mehanizam, znaju svaki taj korak, sve to što si prošla, znaju i dalje šta će ti se događati i to ti govore na jedan tako divan način koji te opušta, koji čini da ti se vrati samopouzdanje, da ti se vrati ta vera u sopstveni razum, da shvatiš da je sa tobom sve u redu.
Vremenom je nastala velika serija instalacija na temu nasilja u partnerskom odnosu i njih sam uključila u svoj rad, kroz programe koji su se događali u okviru mojih izložbi „Zapamtićeš ti mene“, „To je prava Ivana Smiljanić“, „Mračna soba“, „Nevidljiva“. Putovala sam s tim instalacijama i regionalno i po Srbiji. Bila sam i po mestima koja mi verovatno ne bi bila interesantna s drugim temama, ali nijedan taj poziv nisam odbila, jer sam smatrala da je stvarno dragoceno da se govori sa lokalnim ženama iz različitih sredina o svim ovim temama i da se povezujemo preko Mreže „Žene protiv nasilja“, koja je ogromna, i jedna jako dragocena platforma. Ovakve saradnje mene veoma podižu i vraćaju mi veru u umetnost. Kao da umetnost stvarno pokreće društvene promene, ili samo zagrli koga treba, i kao da umetnost još uvek ima smisla i ima svoje mesto u svetu danas.
U međuvremenu si završila i Ženske studije?
Da, to je isto zasluga mojih saradnja sa ženskim organizacijama. Smatrala sam, evo sad ja tu otkrivam različite feminističke teme, a ne znam ništa o istoriji pokreta, a Jugoslavija je bila važno društveno-geografsko mesto za te teme. Upisala sam Ženske studije pri Centru za ženske studije misleći da ću tu dobiti istorijat feminističkih borbi, kao nekakvo dopunsko znanje. Međutim, tu se meni ponovo dešava jedna, bukvalno, katarza, jer mi stečeno znanje na tim studijama postaje daleko važnije od svog do tada formalnog znanja koje sam stekla. Ono mi je dalo jedne „naočare“ kojima stečena i sva buduća znanja posmatrate na drugačiji način. I smatram da što više nas dobije te naočari, da je veća verovatnoća da će ovaj svet biti bolje mesto.
Jezik savremene umetnosti je težak za razumevanje, često je potrebno imati određena predznanja, dok organizacije koje dolaze iz domena socijalnog rada, opet, imaju specifičan jezik komunikacije. Negde ipak postoji veza?
Mi komuniciramo iste teme, samo na različite načine. Dok pomenute organizacije to rade kroz svoj teorijski i praktični rad sa zajednicom, ja se time bavim kroz vizuelnu umetnost. I onda se dešava da se isprepliću sektori koji inače nemaju dodirnih tačaka, što je jedna tuga i rezultat načina života danas, i toga kako izgaramo na poslu i nemamo vremena da se bavimo nekim drugim oblastima koje nas zanimaju. Svako je u svojoj fioci (smeh).
Bilo bi u stvari prirodno i normalno da imamo jako puno takvih saradnji.
Ja sam u mesecima i godinama kad nisam ništa radila kao umetnica dobijala pozive od organizacija civilnog društva da učestvujem na različitim tribinama ili kongresima i stručnim skupovima, gde dolaze ljudi iz celog sveta koji govore o ovim temama (nasilje prema ženama), o rezultatima svojih istraživanja, donose najnovije poglede i iskustva, recimo, kako se menja ponašanje nasilnika. I među tim stručnim ljudima ja dobijem dvadesetak minuta da predstavim svoj umetnički rad, meni su to dragocena iskustva.
Ili, recimo, AŽC me je više puta zvao za neku vrstu posredovanja između dizajnera i svojih potreba, jer odlično razumem njihove kompleksne teme i teme njihovih kampanja, a razumem i jezik dizajna i vizuelne komunikacije.
I bivaš plaćena za svoj rad u nekom drugom sektoru, dok se to ne dešava u tvojoj matičnoj oblasti?
Tako je. A i tamo gde sam plaćena u svojoj oblasti, to je daleko manje nego za sličan angažman u aktivističkom sektoru. Što je paradoksalno. U umetnosti, niko ti ne kaže ’izvini, da li bi ti to radila iako nemamo za to budžet’, nego se podrazumeva da nema novaca i da još i sami pokrivamo produkciju. A ovaj drugi sektor meni (i svakoj saradnici) pristupa kao nekakvom stručnom licu i sasvim je u redu da za svoje znanje dobijem honor.
Kako je došlo do saradnje sa BeFemom?
I to je bilo davno, 2011. sam pozvana prvo da gostujem, imala sam prezentaciju, pa sledeće godine kao moderatorka jednog razgovora i posle sam godinama imala mali program i budžet, pozivala sam po svom izboru umetnice iz zemlje ili regiona kao gošće. I bilo je nekoliko njihovih projekata/kampanja na kojima smo sarađivale, poslednji primer je kampanja „Ravnopravnost iz fioke: Za politike nenasilja!“, zajedno sa AŽC, kojom se obeležava deset godina od stavljanja na potpisivanje Istanbulske konvencije, koja je najznačajniji i najdetaljniji dokument o sprečavanju nasilja prema ženama i nasilja u porodici.
Video rad koji si napravila tim povodom „Neću u fioku“ deo je i ove izložbe?
Da, to je moja lična odluka, da taj video uključim u izložbu i time ga učinim, da tako kažem, zvaničnim umetničkim radom. Zato što sam jako srećna i ponosna zbog te cele saradnje.
Svi koji su uključeni u realizaciju ovog videa bili su adekvatno plaćeni. I još važnije, imala sam potpuno odrešene ruke, bez ikakvih smernica i želja. Rečeno mi je da imaju potpuno poverenje u mene, da im se sviđa to što radim i kako radim. Onda sam ja, zbog naziva kampanje, smislila naziv rada „Nećemo u fioku“, jer je taj, nama značajan dokument (Istanbulska konvencija), u fioci, naša država je među prvim potpisnicama, ali ne postupa prema konvenciji.
Putem društvenih mreža poslali smo javni poziv da žene pošalju svoj video portret i snime svoj glas kojim kažu: „Neću u fioku“. Ostala sam zadivljena činjenicom da se tu javilo blizu dvesta žena za jako kratko vreme, za recimo nedelju dana. Video je jednostavan, jedan brzi slajd šou, čiji su različiti segmenti povezani crtežom (Jelena Jaćimović). Ideja videa je da pokaže koliko napora, koliko rada su uložile ženske organizacije u regionu da bismo kao društvo stigli gde smo stigli. Tada smo mislile da je ogroman uspeh što je, recimo, naša zemlja ratifikovala Istanbulsku konvenciju.
Međutim, ako institucije popuste pod pritiskom, evo recimo primer Turske, koja je prva zemlja potpisnica, a koja je istupila iz sporazuma tada, pre dve godine, zato što je došla desničarska vlada. I nekako je bila klima kao da bi se to desilo i kod nas.
Hoću da kažem, čim se malo popusti, stalno iste bitke vodimo. Ne možete jednostavno da odmorite od jedne teme, da kažete, aha, ovo je sad dobro, idemo dalje. Ne idemo dalje. Čim popustimo od te teme, makar godinu dana, vraća se situacija na staro i onda se mora početi ispočetka.
Vrlo ilustrativan ali istovremeno i opasan primer je zabrana abortusa. U određenom istorijskom trenutku žene su izborile pravo na abortus, a sada vidimo u čitavom svetu novi talas uvođenja zabrane abortusa, poput pojedinih američkih država, zatim Poljske i drugih. Kakav je tvoj utisak u smislu porasta femicida i nasilja u Srbiji, da li se pojačavaju u poslednjih par godina?
To je jako kompleksno pitanje i, onako, moj neki prvi poriv je da kažem da mislim da je bolja situacija. Mislim da je jako važno da su se sve ove teme otvorile i da nikad više ne odu ispod radara. Mi i dalje nemamo sistemsko praćenje femicida. Znači, ove cifre koje čujemo, to je tih par organizacija koje samostalno analiziraju situaciju na terenu, na osnovu vesti iz novina i tako ih beleže. Naša policija to ne beleži. Opet, postoje neki momenti kada se osećate kao da je ovo sada zaista najgora situacija ikada i da se ovde ne može više živeti. Jer to je kraj, kraj istorije, kraj sveta.
A kad pogledate statistiku koja se tiče širih geopolitičkih zbivanja, recimo, koji procenat planete Zemlje ima vodu za piće, koliko ljudi ima topli dom. To su sve mnogo bolje brojke nego što su bile pre, recimo, sto godina. I sa svim ovim katastrofama, ekološkim i ratnim.
Problem je naravno u izostanku sistemskog rešavanja. I institucionalne odgovornosti.
Opet, zanimljivo je vratiti se i u socijalistički period Jugoslavije, recimo šesdesete i sedamdesete godine, u sistem koji je sadržao ideju o tome da žena treba da bude ravnopravna u javnom životu sa muškarcem, na radnom mestu, na tome se radilo i na terenu privatne sfere, koliko god to bilo nedovoljno, uprkos duboko ukorenjenom patrijarhatu.
Da, naravno, imali smo potreban broj vrtića, potreban broj mesta za decu, postojala je ta vrsta sistemske podrške, društvo se gradilo, kako ja to vidim, iz svih uglova, i onda vi računate na to. Ukoliko se gradi novo naselje, odmah se računa koliko je potrebno vrtića, koliko škola, dom zdravlja obavezno i mesto za kulturne sadržaje i rekreaciju.
Pada mi na pamet i ona drevna izreka koja govori o tome da je za odgoj deteta potrebno celo selo. A jedna od važnih tema na ovoj izložbi je i majčinstvo, efektno istaknuto kroz audio rad „Mama“. Reci nam nešto o nastanku ovog rada.
Da, to je taj primer, kako zapravo sistem može, ne da može, nego mora, da nas podrži. Zato je majčinstvo jedna od tema na izložbi, putem audio rada „Mama“, u kome moj petogodišnji sin neprestano ponavlja „Mama, mama, mama, mama, mama, mama mama“. To je tu zato što je to stvarno goruća tema. Pritom živimo u desničarskoj državi koja se busa u porast nataliteta i u temu majčinstva.
Ja koja imam to iskustvo, i rekla bih da sam u jednoj povlašćenoj situaciji, u odnosu na to kakva je situacija u društvu, ja shvatam da sam bukvalno dve trećine vremena sama na svetu, bukvalno sama na svetu u celom tom procesu. Sve su to razlozi zbog kojih žene odlučuju da imaju samo jedno dete, jer ne žele nikad više da dožive to što su doživele na održavanju trudnoće, prilikom porođaja, u prvim mesecima majčinstva, takvo ponižavanje, takve strahove, takvo maltretiranje i nasilje neretko.
Ne bih volela da preskočimo i problem nasilja unutar sveta umetnosti. Iako bi se na prvi pogled pomislilo da je taj svet „imun“ ili zaštićen od nasilja, mnogi slučajevi govore upravo suprotno. Tim problemom se baviš, makar delimično i kroz višegodišnji performativni rad „IGRAM IGRAM IGRAM“ koji je takođe predstavljen na ovoj izložbi?
Taj rad je nastao na početku mog samostalnog angažovanja, kad sam izašla iz okvira formalnog obrazovanja, usled zatečenosti situacijom na takozvanoj sceni, gde se očekuje da konstantno imamo nove radove i konkurišemo bez prestanka, a nismo plaćeni, ili smo bedno plaćeni za svoj rad, a imamo račune i troškove života kao svi drugi, koji žive od svog rada. Bio je javni poziv za publiku, a ja sam napravila selekciju svih učesnika i učesnica scene različitih godišta, interesovanja i oblasti delovanja (umetnike i umetnice, kustose i kustoskinje, istoričare i istoričarke umetnosti…) i pozvala te ljude da odaberu muziku uz koju ću igrati svom snagom bez prestanka, više sati. Činilo mi se da je to dobar način da pokažem koliko smo međusobno zavisni, koliko je zahtevno (psihofizički) biti mlada umetnica u Srbiji i koliko malo zapravo zavisi od nas samih, da sam ja umetnica samo ako me sistem prepozna i integriše. Na primeru ove izložbe: time što imam izložbu u ovoj kući umetnosti koja je Galerija ULUS, to mene čini umetnicom, znači, da je neko stručno telo meni dalo legitimitet.
Posle prvog izvođenja 2007, dobijala sam uvek nove pozive (rad nije zamišljen kao serija), pa sam pronalazila nove konkretne teme unutar sistema umetnosti. Npr. komplikacije kod dobijanja vize za učešće na izložbi koja se zvala No Borders, ili nekolegijalna raspodela budžeta kod zvaničnih kulturnih razmena među državama.
Onda sam dobila poziv da „IGRAM IGRAM IGRAM“ na otvaranju Festivala Borina nedelja u Vranju i rad se otvorio prema svim temama koje u sebi nose izvesno trpljenje, specifične probleme sa kojima sam ja mogla da se identifikujem, odnosno sa nečim što sam ja lično preživela. Naime, u saradnji sa Opštinom i matičarem u Vranju, pozvala sam vranjanske mlade mame i neveste da biraju muziku za performans, misleći na Borine Koštane i Sofke, koje nikad nisu bile glavne junakinje njegovih drama, a proslavile su ga. Dakle, rad postaje otvoreno feministički, ja igram u slavu i u znak divljenja tim ženama, o kojima nikad ne čujemo u vestima, a zaslužuju svu podršku i ljubav sveta.
I od onda sam ispočetka zavolela taj rad i zaista mi je sada divna ideja da, recimo, imam 70 ili 80 godina i da i dalje povremeno izvodim ovaj rad, to mi se sad stvarno jako dopada.
Dakle, umetnički sistem nije imun ni na strukturno niti rodno zasnovano nasilje?
U razgovoru sa kustosom ove izložbe, Dejanom Vasićem, o temama ove izložbe, naročito da li da uvrstim pomenuti rad „IGRAM IGRAM IGRAM“, on mi je odgovorio pitanjem: „Čekaj, Ivana, kako misliš da skloniš tu temu iz sveta umetnosti, pa ja sam najviše nasilja doživeo u našoj profesiji“.
I stvarno kad razmišljam, to povezujem i sa ovim pitanjem pozicije samostalnih umetnica, zato što je naš fakultet, Fakultet likovnih umetnosti, u stvari, ženski fakultet. U svakoj generaciji veliki broj umetnica prosto nestane sa scene, a to malo muškaraca ostaje, osim ako zaista to nije neka lična odluka, neke specifične životne okolnosti, i to su ugledni i dobri umetnici, koji imaju svoju umetničku karijeru.
Svesna sam da sam ja opstala ne zato što sam bolja umetnica ili zato što sam pametnija, vrednija ili mi je više stalo, nego je to isključivo zato što su takve životne okolnosti. Zato što sam imala privilegiju da ne zavisim od svog mesečnog prihoda, od toga da li ću uspeti da platim mesečne račune ili ne. To je ono što je meni omogućilo da se bavim umetnošću. To je užasno bitno i moramo o tome stalno da mislimo. I ja ne znam šta će sa mnom da bude za pet godina i da li ću ja i dalje biti aktivna kao umetnica, ali evo, do sada je to uspevalo.
I za kraj, nedavno si se oprobala i u kustoskom radu, organizujući, zajedno sa koleginicama umetnicama, Vesnom Vesić i Draganom Marković, retrospektivnu posthumnu izložbu beogradske i sidnejske umetnice Mime Orlović u Kući legata. Sa Mimom si bila i bliska prijateljica?
Uf, to je neverovatno snažno i dobro iskustvo, jedan ogroman poduhvat na koji sam neizmerno ponosna! Mima jeste bila moja prijateljica i dobra vila, snažni vetar u leđa i za životne i za umetničke poduhvate. Izdvojila bih, recimo, da je prvi performans koji sam videla uživo njen rad „Kiss“ (SKC, 1997. Ovaj rad je trenutno izložen na 90. prolećnoj izložbi ULUS!) i da je uvid u njen rad i njen odnos prema umetnosti uticao na mene da poželim i sama da se bavim umetnošću i performansom: pod njenim mentorstvom sam se javila Biljani Tomić 1997. sa idejom za svoj prvi rad „Ritam” i to je zvanično moj prvi iskorak u oblast savremene umetnosti.
Mimina retrospektiva je jedno čudo, jedan eksces za društvo i vreme u kome živimo, počev od toga da kad smo počele rad na izložbi nismo imale ni radove ni novac, pa do toga da je izložba u celini producirana od donacija građana i građanki i da nam je na tom putu puno ljudi nesebično ustupilo svoje veštine i znanja. Kad se male ruke slože, bukvalno.
Prvi put je izložena kolekcija platnenih maramica iz Mimine porodice na kojima je vezla svoje reči (rad se zove „Moje reči”), koji je 2020, kada je Mima umrla, ostao nedovršen. Nas desetak drugarica smo dovršile rad, izvezle smo preostale reči ispisane njenom rukom.
Takođe, pitanje legata za postkonceptualne i razne druge umetničke prakse je ovde otvoreno. Sada se bavimo udomljavanjem jednog broja Miminih radova po kulturnim i obrazovnim institucijama i pozivamo sve kolege i koleginice da ove radove imaju u vidu za buduće izložbe i projekte, ne bi li ti radovi nastavili neki svoj život. Pripremamo i knjigu o Mimi i ovoj izložbi.
