Iako je interesovanje radnika i radnica za članstvo u sindikatima sve manje, potreba za sindikalnim organizovanjem nikada nije bila bitnija. Seča radničkih prava Izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2014. godine, nepoštovanje pomenutog zakona (takvog kakav je) i loš rad inspekcijskih službi, samo su neki od problema s kojima se suočavaju radnici i radnice u Srbiji.
Međutim, postoje radnici i radnice koji svakog dana peške prelaze desetine kilometara u veoma lošim radnim uslovima, a koji na leđima nose čitavu jednu industriju, od koje zauzvrat ne dobijaju gotovo ništa. Rad sakupljača sekundarnih sirovina po pravilu ostaje neprepoznat i nevidljiv, iako je njihov doprinos u društvu, pa i u profitiranju nekih pojedinaca vrlo očigledan.
Upravo ovi radnici i radnice smatraju se najvećim neradnicima, svakodnevno su i institucionalno diskriminisani i potpuno segregirani na margine društva.
Industrija na leđima nevidljivih radnika
Ne postoji tačna informacija o tome koliko ljudi obavlja posao sakupljača sekundarnih sirovina u Srbiji. S obzirom na to da se ovim poslom u velikoj većini slučajeva bave pripadnici romske nacionalne manjine, i da se slobodno može reći da je mali broj Roma koji se ovim poslom ne bave, osnovana je pretpostavka da su u pitanju više desetine hiljada, ako ne i stotinu hiljada ljudi.
O sakupljačima sekundarnih sirovina malo se govori i piše. Ukoliko se to i radi, uglavnom se sve svodi na opis poteškoća s kojima se susreću u svakodnevnom radu. Međutim, retko se govori o njima kao delu reciklažne industrije Srbije, a još ređe se o njima govori kao o radnicima koji obezbeđuju postojanje čitavog reciklažnog sistema, u kome dobro zarađuju i privatnici i država.
U Srbiji se reciklira svega 15% otpada. Veći deo reciklažne industrije Srbije čini svega šesnaest privatnih preduzeća, koji su članovi Udruženja reciklera Srbije. Dakle, država je sektor reciklaže u potpunosti prepustila privatnom sektoru. Ova činjenica ukazuje na to da je oblast reciklaže i te kako profitabilna, jer privatni kapital ne bi bio zainteresovan za poslove koji nisu profitabilni.
Budući da Srbija ne poseduje razvijen sistem odlaganja i klasiranja reciklažnog otpada, firme koje se bave reciklažom imaju problema s prikupljanjem sirovine. Više od 75% sirovine reciklažnoj industriji Srbije (dakle pomenutim privatnim preduzećima) obezbeđuju sakupljači sekundarnih sirovina. Ovo je veoma važan podatak jer ukazuje na činjenicu da reciklažna industrija u Srbiji ne bi mogla da opstane bez postojanja sakupljača sekundarnih sirovina. Bez sirovine koju obezbeđuju sakupljači, sistem reciklaže ne bi mogao da postoji, ili bi prikupljanje sirovine bilo preskupo za privatnike reciklere.
U Srbiji gotovo da ne postoji potpuna reciklaža, koja podrazumeva da se iz izvesne mase sekundarnih sirovina procesom reciklaže dobije neki gotov proizvod. Nakon dopremanja sekundarne sirovine većina reciklera u Srbiji radi samo njegovu primarnu obradu, koja podrazumeva njegovo mlevenje u prašak, pelet, ili se radi baliranje. Ovako obrađen reciklat izvozi se i prodaje van zemlje po višestruko većoj ceni u odnosu na onu po kojoj je kupljen od sakupljača. Prilikom izvoza od naplata taksi i PDV-a i država zarađuje novac.
Dakle, na leđima ljudi koji svakog dana prelaze desetine kilometara, čija su i deca često prinuđena da rade jer je to jedini izvor prihoda u porodici, počiva čitava industrija u kojoj privatnici zarađuju veoma ozbiljan novac. Slobodanka Stamenić iz centra za recuklažu izjavila je jednom prilikom da je zarada reciklera veća i za 50 evra po toni ukoliko se otpad (neopasni) izveze, a da su recikleri iz Srbije u toku 2017. godine izvezli 320.000 tona neopasnog otpada. Prema tim podacima, recikleri iz Srbije su 2017. godine ostvarili šesnaest miliona evra više prihoda, zahvaljujući izvozu.
Ali šta od svega toga imaju sakupljači sekundarnih sirovina? Upravo ti ljudi smatraju se najvećim neradnicima. Država ne prepoznaje njihov rad, ne uživaju nikakva radnička prava, nemaju radno vreme, penzijsko, zdravstveno ni socijalno osiguranje, pa se prosto može reći da predstavljaju nevidljivi sektor, jer pravno ne postoje.
Za rad koji obavljaju ne dobijaju srazmerne zarade (ukoliko radi čitava porodica sa decom, u najboljem slučaju mogu zaraditi oko 700 dinara dnevno), a prilikom prodaje sirovine često bivaju izloženi manipulacijama od otkupljivača sirovine (poput odokativnog uračunavanja vlage u sirovini koju prodaju). Iako predstavljaju osnovu veoma bitnog dela sistema upravljanja otpadom (reciklaže), oni nisu prepoznati kao deo ni reciklažnog sistema, ni privatizovane reciklažne industrije.
Na sajtu Udruženja reciklera Srbije navodi se da sakupljačima sekundarnih sirovina pružaju socijalnu zaštitu i da ih uključuju u legalne tokove, međutim nije jasno na osnovu čega se iznose takve tvrdnje, jer navedene činjenice prosto nisu tačne. Više je nego jasno da je odnos reciklera i sakupljača sekundarnih sirovina potpuno eksploatatorski.
Potencijal organizovanja
Iako pravno nevidljivi, sakupljači sekundarnih sirovina i te kako jesu radnici. Teškim radom pokušavaju da prehrane svoje porodice iako su pri tome višestruko manipulisani. Pošto su veoma brojni i ima ih u svim gradovima Srbije, može se postaviti pitanje mogućnosti njihovog organizovanja u borbi za njihovo prepoznavanje kao dela reciklažne industrije.
Već skoro deset godina postoji Republički sindikat sakupljača sekundarnih sirovina. Ovaj sindikat je osnovan u Nišu i poseduje gradske odbore u nekoliko gradova. Ipak, od osnivanja do danas ovaj sindikat nije uspeo da ostvari neke veće rezultate u pogledu poboljšanja statusa sakupljača i njihovog prihvatanja od reciklažne industrije.
Razloge za neuspeh ovog sindikata moramo potražiti u činjenici da su ljudi koje on okuplja nezaposleni, da nemaju stalna primanja, te stoga ne mogu plaćati članarinu. Manjak sredstava predstavlja jako veliki problem jer ne postoji novac za finansiranje nikakvih aktivnosti, pa ni za aktivnosti širenja sindikata. Upravo iz ovih okolnosti rađa se potreba da se sindikat danas više bavi projektnim aktivnostima, kako bi ostvario kakva-takva sredstva za svoje funkcionisanje. Nesigurnost radnog položaja sakupljača takođe ograničava mogući stepen angažovanja u sindikalnom radu.
Ipak, potencijal ovog i njemu sličnih sindikata, leži upravo u broju ljudi koje karakterišu slični problemi. Možda sakupljači sekundarnih sirovina ne mogu da plaćaju sindikalnu članarinu, ali mogli bi masovno da podrže proteste radnika i radnica i druge radničke inicijative. Baš u toj činjenici bi mogao da leži i interes nekog od većih ili reprezentativnih sindikata. Pripajanjem manjih sindikata poput Republičkog sindikata sakupljača sekundarnih sirovina, veći sindikati bi mogli da dobiju na masovnosti, što je danas kada sindikati ostaju bez članstva veoma važna činjenica, u kontekstu budućih radničkih borbi.
Međutim, razlog organizovanja sakupljača sekundarnih sirovina ne mora biti samo borba za status radnika i radnica, već to može biti i pokušaj političkog organizovanja romske nacionalne manjine u celini. S obzirom na to da je romska nacionalna manjina politički potpuno raspršena i da unutar nje ne postoji nikakvo političko jedinstvo, upravo organizovanje sakupljača sekundarnih sirovina može predstavljati teren za organizovanje čitave romske zajednice
Sindikat sakupljača, ali i drugi sindikati u sličnoj situaciji, mogli bi se organizovati da se finansiraju kroz kooperative, odnosno zadruge. Konkretno u slučaju sakupljača sekundarnih sirovina, pokretanje zadruge može vrlo verovatno dati korisne rezultate. Članovi potencijalnih zadruga mogli bi sami da pregovaraju o cenama po kojima prodaju sirovinu a zbog brojnosti i zadružnog jedinstva imali bi bolju poziciju prilikom pregovora. Uspostavljanje zadruga dugoročno bi moglo dovesti do otvaranja reciklažnih centara u vlasništvu sakupljača zadrugara, čime bi sirovinu koju prikupe prodavali kao poluproizvod po većoj ceni.
Ako se u obzir uzme činjenica da većinu sakupljača čine Romi i Romkinje, mešovita zadruga mogla bi da predstavlja i šansu za zapošljavanje Roma i Romkinja koji se ne bave sakupljanjem sekundarnih sirovina. Tako bi preko zadruge bilo moguće ugovarati poslove sezonskih radnika za rad na plantažama, poslove održavanja stambenih zgrada i slično.
Šta činiti?
Ukoliko izostane ozbiljnije organizovanje sakupljača sekundarnih sirovina u pogledu borbe za rad i radnička prava, postoji realna šansa da će ostati i bez tih malih izvora prihoda koje ostvaruju sakupljanjem. Otvaranjem javno-privatnih ili privatnih regionalnih reciklažnih centara sakupljačima preti gubitak posla, što se dobro može videti na primeru Novog Sada, gde je nakon otvaranja privatnog reciklažnog centra grad skoro potpuno onemogućio sakupljačima sekundarnih sirovina rad, kažnjavanjem, uvođenjem čuvara kontejnera koji su svoje ostvarenje doživeli u komunalnoj policiji i s postavljanjem podzemnih kontejnera.
Ipak, jaki sindikati mogli bi da zastupaju stav otvaranja društvenih reciklažnih centara čiji bi glavni deo bili sakupljači sekundarnih sirovina. Zbog toga je veoma važno da veći sindikati u zemlji prepoznaju značaj ovakvih manjih sindikata, koji nisu u mogućnosti da finansijski podrže rad većih, ali mogu da doprinesu radničkim borbama. Razmena iskustava, jedinstvo i solidarnost među njima mogli bi biti podstrek za nove forme organizovanja.
