Traktori oko Pariza, na ulicama Berlina, traktori u Belgiji, Španiji, Holandiji i Italiji dobrano su zaplašili vođstvo Evropske unije. EU će zato, nakon što je Pariz „okupiralo“ 10.000 traktora, ispuniti deo zahteva poljoprivrednika koji je hrane.
Pre nego što se obradujete uspehu „malog čoveka” pred birokratskim sistem, razmotrimo neke okolnosti ove pobede kratkoročnih zahteva nad dugoročnim potrebama.
Ne može i niže cene, i manje subvencije i manje zemlje
Poljoprivrednike je u protest navelo višestruko pogoršavanje uslova za rad i ostvarivanje zarade. Sa jedne strane, smanjen im je profit a rashodi povećani – sa druge, umesto da šire, teraju ih da smanjuju obradive površine i da troše manje veštačkog đubriva.
Poljoprivreda, kao i mnoge delatnosti, trpi posledice kombinovane geopolitičke i klimatske krize. Konkretnije, deo EU poljoprivrede je u proteklih godinu i nešto trpeo pad cena svojih proizvoda nakon što su u cilju pomoći ukrajinskoj privredi smanjeni porezi na uvoz niza poljoprivrednih proizvoda iz ove zemlje.
Istovremeno, pojedine zemlje EU planiraju da smanje subvencije poljoprivredi (koje su je činile kompetitivnom). Novac nije sasvim realna stvar, novac je uvek dug, i obično ga ima onoliko koliko najmoćniji igrači odluče da im je oportuno da ulažu. EU je spremna da i dalje troši na vojnu pomoć Ukrajini, dok je istovremeno najavila nove mere štednje (nakon što je od mera štednje bila privremeno odustala tokom kovid-krize). U takvim okolnostima, unija bi da zavrne slavinu i poljoprivredi.
Da stvari budu komplikovanije po poljoprivredu, u smanjivanje subvencija spada i smanjivanje subvencija za fosilna goriva, iza kog stoje i finansijska štednja i borba protiv klimatskih promena – a sve u momentu kada cene goriva rastu. Iz nužde da se dela protiv klimatske katastrofe sledi još nekoliko nepopularnih mera, od kojih je jedna zahtev da se za useve ubuduće koristi 20% veštačkog đubriva manje. (Setimo se da se i ovde umešala geopolitika: osim što je neupitno štetno i neupitno proizvod fosilne industrije, veštačko đubrivo se u značajnom udelu proizvodi u Ruskoj federaciji, pa njegovo dalje korišćenje izlaže zemlje EU i zavisnosti od ove zemlje.)
Još jedna kost u grlu je zahtev EU da se poljoprivrednici odreknu 4% zemljišta koje obrađuju u korist odmaranja zemlje ili obnavljanja prirode (drvoreda, gustiša, žbunja, divljih ekosistema). Oni koji se ogluše više ne bi dobijali subvencije od EU.
Potonje mere je trebalo da budu uvedene u okviru Evropskog zelenog dogovora (European green deal), te na liniji sa sporazumom o Zakonu o obnovi prirode o kom smo ranije pisali. Podsetimo, ovaj zakon podrazumeva da se do 2030. obnovi 30% ugroženih staništa u EU, do 2040. 60%, a da do 2050. bude obnovljeno čak 90% staništa. Poljoprivrednici kažu da u aktuelnim ekonomskim uslovima takvim pravilima ne mogu da se prilagode.
Za popuštanje presudan pritisak desnice pred izbore
Nakon „opsade Pariza” Evropska komisija je 31. januara objavila da će dozvoliti poljoprivrednicima da još godinu dana ne odvajaju deo poljoprivrednih površina za obnavljanje prirode, te prihvatiti i niz drugih zahteva.
Glavnu težinu argumentima poljoprivrednika, upozorava deo analitičara, nisu dali ni logika ni traktori koji „oru drumove“, nego desno orijentisane stranke i njihovi glasači. Oni ne samo što podržavaju poljoprivrednike, nego su u načelu u glavnom protiv „zelene agende”, proglašavajući je i zaverom protiv „malog čoveka“, a neretko nastupajući i sa otvoreno antinaučnih pozicija sa kojih poriču odgovornost ljudskih aktivnosti za klimatske promene.
Ta i takva desnica je u usponu, a izbori za Evropski parlament su već u junu. Popuštanjem pred zahtevima poljoprivrednika aktuelne vlasti Evrope pre svega pokušavaju da spasu svoj politički položaj, a tek onda izbegnu prehrambenu krizu.
Valja dodati da ovo nije ni prvi ni poslednji ozbiljan sukob poljoprivrede (kakvu je poznajemo) i zaštite životne sredine. U Francuskoj, koja proteklih dana privlači najveću pažnju javnosti, se zapravo između poljoprivrednih korporacija i aktivista već dugo vode ozbiljne borbe koje se tiču prioriteta u upotrebi pijaće vode.
Jedini pravi način da se takvi konflikti izbegnu je bio da cela privreda počne da se menja pre pedeset godina, kada su počeli da se objavljuju prvi nalazi o klimatskim promenama, umesto što su naučnici ućutkivani a korporacije ulagale milijarde u širenje antinaučnih gledišta. A dodatna ironija i gorčina je i u sledećem: činjenicu da su imali nekoliko loših godina usled ekstremnih klimatskih pojava poljoprivrednici koriste kao argument da (zbog malih profita) ne mogu da vrate jedan deo površina prirodi, iako je obnavljanje staništa jedan od retkih poteza koji bi mogao da smanji buduću štetu i osigura malo duži opstanak i same poljoprivrede. Naime, kada je „Stari kontinent“ u pitanju, u nepovoljnom stanju je 70% zemljišta i oko 80% staništa u EU, a 10% vrsta pčela i leptira (čitaj – oprašivača bez kojih nema ni cveća ni voća) je pred pretnjom izumiranja.
I.K.
