Tokom nedelje iza nas opozicija je potpisala svoj ugovor s narodom, pričalo se da premijerka Srbije sa svojom partnerkom uskoro dočekuje bebu, a u jednoj Beogradskoj ulici je osvanuo mural protiv vakcinacije. Šta su šire političke implikacije ovih događaja?
Dajte nam dobar narod pa da vidite kakva smo mi opozicija
Savez za Srbiju je prošle nedelje obelodanio dokument na koji se čeka nedeljama, takozvani „ugovor sa narodom.“ Sam je naziv u sećanje prizvao i utvaru „dešavanja naroda“ i „naroda“ kao političkog subjekta ali i sličan DOS-ov predpetooktobarski „ugovor“ na krilima kojeg je (između ostalog) izvojevao pobedu u jesen 2000. godine. Sam je ugovor zapravo dokument koji leluja od oročenog mandata nekakve prelazne-a-ekspertske vlade, preko zajamčenog formiranja uslova za stvaranje nezavisnog sudstva sve do obećanja o stvaranju uslova za fer i slobodne demokratske izbore. No, iako su ove tačke nesumnjivo važne, posebno uzme li se u obzir nivo i intenzitet razvaljivanja ovih institucija od strane vladajućeg režima, ostaje utisak da su autori dokumenta – predlagajući baš takve tačke koje su predložili – sve ostalo omašili tačno onoliko koliko nisu ni razumeli pravu prirodu Vučićevog režima.
Jer do „ugovora“ svoj put nisu našli zahtevi na koje već nedeljama jedna ne-baš-zanemarljiva grupa koja učestvuje na protestima (levi blok) podseća – zaustavljanje privatizacije, moratorijum na prinudna iseljenja, bezbednost na radnom mestu i posao za sve. Kao da je ona manje ili više nasilna kontrola (khm, khm: uz pomoć maskiranih fantoma?) političkog jezika koji se smeo pojavljivati na subotnjim protestima imala za cilj da disciplinuje proteste vršena upravo da bi ovaj papir bio baš takav kakav jeste a ne nekako drugačiji; da se spontanost protesta onako panično držala pod kontrolom da bi ispalo i da je ovaj dokument spontaniji no što zaista jeste; kao da je „ugovor sa narodom“ napisan davno (2000? 1997? 1989?) a da su protesti regulisani da bi se retroaktivno uklopili u unapred formirani dokument i njegova opšta mesta.
SZS je, dakle izigravao da drži prst na pulsu stanovništva, da osluškuje zahteve „naroda“, da nema ideju čime će rezultovati protesti, da su protesti odozdo te da će građani koji svoje nezadovoljstvo pokazuju dolaženjem na proteste svake subote imati nekakvu institucionalizovaniju ulogu u artikulaciji zahteva unutar nekog dokumeta – na primer baš ovog. Ali ništa od toga – sporazum su zakuvali na zatvorenoj sednici, oktroisali ga i isporučili „narodu“ na potpisivanje. Kako, međutim, narod ne može da potpisuje dokumenta – bacilo se i u simuliranje samog „naroda“. Tako je prvi potpisnik sporazuma bio organizacioni odbor protesta, čiji su članovi zapravo pripadnici stranaka koje su već deo Saveza za Srbiju. SZS je, dakle, sam napisao društveni ugovor, zatim ga oktroisao pa na kraju ga i potpisao sam sa sobom.
A izgleda da je bilo neophodno baš tako a ne nekako drugačije. Dohvatimo li se podsećanja: uistinu odozdo (a usudio bih se reći i dosta subverzivniji i potencijalno opasniji) protesti 2017. godine iznedrili su spisak društvenih, političkih i ekonomskih zahteva dok se ugovor koji je ponudio SZS zadržao na onim političkim ne dovodeći u pitanje svetu kravu tranzicione ideologije, temeljni društveni proces započet pre trideset godina – privatizaciju.
Quod licet Iovi, non licet bovi (Ono što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu)
Pabirčenje po čaršijskim abrovima i trač rubrikama predstavlja onaj niži (najniži) oblik novinarskog delovanja – ali bez obzira na tu činjenicu, ekonomski su imperativi one koji popunjavaju stupce do te mere prisilili na proizvodnju plitkog sadržaja pa je najobičnije prekoplotarenje u dnevnim novinama dobilo svoje stalno mesto. Najnovije “otkriće” preturača po đubretu je da premijerka Srbije sa svojom partnerkom uskoro dočekuje bebu.
Odlična vest: u jednoj tački (i to ne bilo kojoj, ustavno – ako baš ne i praktično – u najvišoj i najodgovornijoj instituciji države) destabilizuje se okoštala patrijarhalna matrica, dah slobode se oseća, miriše proleće. Ipak forma u kojoj se vest reprodukuje – najavljuje jednu poprilično poražavajuću budućnost. Primerice, pažljivijim posmatračima neće promaći da je vest formatirana kao selebriti izveštaj i kao da je puštanje vesti u etar bio marketinski potez premijerkinog kabineta.
No ima tu i zloslutnijih stvari: nonšalantnost premijerke i njenog kabineta koji sada primaju i čestitke žestoko je, naime, kontrastirana stvarnostima u kojima obitavaju brojni pripadnici seksualnih manjina – i oni koji žele i oni koji ne žele imati decu – i uslovima u kojima najveći deo stanovništva pokušava da odgaji decu. Jer premijerka skriveno-a-otvoreno, demonstrira da je nekome (da bude još crnje i gore – baš njoj, premijerki) dostupna (makar i paralegalno, makar i nekako izvan zakona) mogućnost koja ni izdaleka nije dostupna velikoj većini ostatka stanovništva. Premijerka će, za razliku od ogromne većine stanovnika, biti oslobođena stega birokratije, regulativnih i normativnih državnih mehanizama i administrativnih maltretiranja, kao što je već oslobođena stega nesigurne egzistencije.
Na kraju krajeva, postoje dve emancipatorske stvari koje je Ana Brnabić mogla da donese sa sobom koje bi makar malo kontrastirale njen (novo)konzervativni mandat i angažman. Kao pripadnica seksualne manjine – mogla je više uraditi na liberalizaciji regulativa koje se tiču istopolnih zajednica i porodica; kao žena, mogla je uraditi nešto na smanjenivanju ekonomskih i egzistencijalnih pritisaka na žene. Ali od toga nema ništa, Ani Brnabić to baš i ne pada na pamet – ona je svoj problem rešila: Jastuk pod haljinu i/ili manje reči nek zakmeči za sve ostale, a za sadašnju premijerku a bivšu (i buduću?) korporativnu ajkulu postoje sigurni prostori.
Jer, roditeljstvo je samo po sebi tema i polje žestoke ekonomske, administrativne i diskurzivne regulacije: ženama koje nemaju muškog partnera nije omogućena veštačka oplodnja o trošku države; istopolni brakovi nisu dozvoljeni; surogat majčinstvo je zabranjeno;1 sam je koncept porodice ispleten oko konzervativnog koncepta biološkog roditeljstva; nema dostupne mogućnosti prezervacije fertilnosti za žene koje usled zdravstvenog stanja nemaju mogućnost rađanja – da pomenemo samo neke.
Ali za Anu Brnabić – postoji rupa u zakonu.
Izgleda da premijerka – kao što to čini i u ostalim segmentima društva – teži da napravi klasne balone izolovane stvarnosti, izolovane od egzistencijalnih muka onih iz nižih staleških fijoka; male klasne utopije; mini automated luxury gay komunizme ali samo za klase bogatih privatizatora – dok za sve druge ostaje stvarnost minimalnih nadnica, administrativnih maltretiranja, državotvornih imperativa (rađaj ne odgađaj!) – ukratko: životi osuđeni na beskrajno skrivanje i mimikriju; blato i mulj strukturne homofobije; disciplinski aparati patrijarhalne kace.
No to i jeste refleksija Zakona u kapitalističkim društvima: Zakon je u njima dizajniran kao sistem prelivnih bazena, sistem stepenica čije prelaženje i prevazilaženje reflektuje klasni položaj. Tako se zna za koga važe koji zakoni a za koga postoje rupe u zakonu – kome komunalna policija meri lubenicu koja viri preko tezge a kome ne može, ne želi i ne sme da naplati milijarde poreza. Nekome će Zakon meriti, zabranjivati, regulisati, verifikovati, overavati, žigosati svaki korak u životu, svašta. A za Anu Brnabić će biti rezervisan klasni balon u kojem će moći da se razvije jedna mala izolovana utopija i egzistencijalna nonšalantnost sitkoma (Vil i Grejs) u Beogradu na vodi.
Ukratko, kao i ono što se desilo pre par dana sa vozačem glavnog naprednjačkog bilmeza koji je sumanutom vožnjom usmrtio jednu ženu pa je pušten da se brani sa slobode a jedan kilnac koji je na protest poneo vešala od selotejpa zaglavio pritvor od mesec dana iz kojeg je pušten tek nakon pritiska javnosti.
Antivaksersi
A medicina se ispostavlja kao jedno od mesta najžešće političke borbe – čak i pored gorepomenute (klasno uslovljene) regulacije porodičnog života manipulisanjem pristupom medicinskoj podršci. Antivakserski pokret dobija sve više pristalica – a razrogačene oči elita sada se zapanjeno iščuđavaju uspesima ovog antiprosvetiteljskog pokreta.
Tako je u jednoj Beogradskoj ulici pre neki dan osvanuo antivakserski mural. I sve bi bilo već-viđeno da rečenica na tom muralu ne pripada izrazitom zagovaraču vakcinacije, uglednom epidemiologu – doktoru Zoranu Radovanoviću, i to rečenica koja je bukvalno najbezobraznije izvučena iz konteksta pa i pretvorena u zaverenički video jednog od bizarnijih Youtube kanala specijalizovanog za proizvodnju zapevanja nad sudbinom srpskog naroda i njegovih tradicionalnih vrednosti u raljama rozenkrojcera i ostalih bildeberških grupa. Kompletno gostovanje Zorana Radovanovića – ipak pokazuje nešto sasvim i kompletno suprotno pokazujući da za stvaranje mitomanije nije dovoljno ama baš ni zrcne istine a da sa druge strane ovakvi potezi služe ne bi li se diskreditovali i pojedinci koji su sačuvali izvestan nivo imuniteta na nacionalne mitomanije (u slučaju Zorana Radovanovića: na onu o uranijumu koji ubija đecu). Ovaj fenomen smeštamo u red bizarnijih izveštaja o takozvanom fenomenu fake news-a.
A slučaj nam daje i malo više informacija o samoj ideološkoj arhitekturi pokreta te načinu na koji stvara pojmove i znanja neophodne za njegov globalni uspeh: sloj otvorene manipulacije, sloj mržnje prema državnom sistemu zdravstva, sloj globalne zavere protiv naroda i „malog/pravog čoveka“. No, podsetimo i na ovo: antivakserski pokret uglavnom je išao ruku pod ruku sa novokonzervativnim političkim pokretom upravo zbog sličnih strateških ciljeva: Oba su podupirali prezir prema državi, sistemu zdravstvene zaštite i ostalim javnim stvarima (u ovom slučaju: javnom zdravlju). Utvara novokonzervativizma i prezira prema prosvetiteljstvu sada je materijalizovana u globalnom pokretu antivaksersa koji hodaju ruku pod ruku sa ostalim kreacionistima i flatearth-ersima.
Usput, podsetimo i da ima i onih vesti koje su se na neki način našle „ispod radara“ mejnstrim medija.
Profilisan je predlog da Dobrica Ćosić dobije ulicu u Beogradu. Pisac sumnjivih kvaliteta ali u isto vreme i nesumnjive režimske podobnosti (i velikog regeneracionog kapaciteta – obzirom da njegova režimska podobnost sada isijava i s onu stranu postojanja). No ukoliko je Srbija uistinu obeležena kompleksom niže vrednosti, potmulom patnjom od osećanja da nije baš potpuna država, kao što je to bila Juogslavija iz čijeg leša se ispilila, uostalom, ukoliko je trajno obeležena slugeranjskim karakterom: Dobrica ulicu i zaslužuje.
Privatni pekari više nemaju obavezu da deo kapaciteta alociraju na proizvodnju subvencionisanog hleba “Sava”. Obećanje koje je Tomislav Nikolić nekoć davao o vekni hleba za tri dinara – propao: računajte da je dostupnost osnovne životne namirnice uveliko bila okačena o relativno nisku cenu ovog tipa hleba. A sada će tržište da se razmaše i sve dovede u ordnung: ako nemate novca za veknu hleba, idite da živite u Beogradu na vodi.
Sa druge strane planete dolaze izveštaji o neviđenim subverzivnim aktivnostima američke demokratske stranke te njenom prelasku na ilegalne i gerilske metode delovanja: kada je predsednik SAD izgovorio da “amerika nikada neće biti socijalistička” demokratska funkcionerka Nensi Pelosi oštro mu je i na granici parodije tapšala. Liberalna javnost u SAD se oduševila ovom gerilskom akcijom, prozvala ju pripadnicom pokreta otpora te je metnula u red za dobijanje ordenja. Spavaš li mirno Sofijo Šol.
- A surogat majčinstvo je poseban problem, jer iako omogućava da žene koje nemaju mogućnost rađanja – na ovaj način imaju biološku decu (na stranu sada i problem organizacije društva i porodice oko koncepta biološke veze), ono se često zna pretvoriti u visoko komercijalizovanu delatnost u obliku eksploatacije tela žena iz siromašnih sredina.
