Politički koktel uništavanja javnog zdravstva i loših klimatskih politika je smrtonosan. Organizovanje radnika u javnom sektoru i njiovo povezivanje sa socijalnim i zelenim borbama je ključan za očuvanje zdravlja i zdravstva.
Epidemija koronavirusa jeste prva kriza javnog zdravlja svetskih razmera u poslednjih stotinak godina. Način na koji se države širom sveta s njom nose – odnosno, uopšteno govoreći, povlačenje ili kapituliranje „struke pred politikom“ – tera nas da se zapitamo da li slične scenarije kolapsa zdravstvenog sistema možemo očekivati u ne tako dalekoj budućnosti, kada će posledice klimatskih promena i zagađenja uzrokovati javnozdravstvene krize sve većeg obima.
Istraživanja pokazuju, naime, i konkretnu povezanost ove dve pojave. Zagađenje vazduha čini stanovništvo podložnijim upali pluća, zbog čega su posledice koronavirusa teže u zagađenijim oblastima. Upravo je politika javnog zdravlja teren koji povezuje trenutnu pandemiju i izazove koji su tek pred nama.
Klimatske promene i potencijalni kolaps zdravstvene zaštite
Preopterećenost zdravstvenog sistema kojoj kontinuirano svedočimo proteklih meseci može se ponavljati potencijalno beskonačan broj puta i zbog činjenice da klimatske promene izazivaju zdravstvene probleme – najžešće napadajući disajne puteve i kardiovaskularni sistem – slične oboljenju kovid-19.
U dokumentu pod nazivom „Climate Change Adaptation Action Plan and Vulnerability Assessment“ (Procena vulnerabilnosti i akcioni plan za adaptaciju na klimatske promene), koji je 2015. godine izdao Sekretarijat za zaštitu životne sredine grada Beograda, ukazuje se na različite tipove zdravstvenih tegoba koje određene posledice klimatskih promena izazivaju, što povratno može uticati na povećanje opterećenja sistema zdravstvene zaštite.
Najurgentnija i najneposrednija pretnja svakako su toplotni talasi, koji su, pored toga što mogu drastično povećati smrtnost od kardiovaskularnih bolesti, praćeni i povećanjem polutanata (zagađujućih materija) u vazduhu. Zagađen vazduh, koji usled većeg broja alergena, izaziva jače i češće alergije kod ljudi, javljaće se i kao posledica ekstremnih hladnoća, kada nastupi više povezanih „ledenih dana“ bez vetra, te kao posledica suša. Suše i poplave čine plodno tle kako za razvoj alergija, tako i za širenje zaraznih bolesti zbog kontaminiranja voda. U Akcionom planu za adaptiranje na klimatske promene takođe se iznosi podatak da je tokom prethodnih toplotnih talasa primećen rast smrtnosti – u julu 2007. godine za čak 76%.
Dalje, posledice klimatskih promena i zagađenja vazduha imaju potencijal ne samo da prekomerno opterete zdravstveni sistem nego i da proizvedu domino efekat u proizvodinji, a time i u celokupnom funkcionisanju društva. Na primer, toplotni talasi i ekstremne hladnoće jesu ogromno opterećenje za energetski sistem, a povratno utiču na povećanje aerozagađenja, dok suše i poplave mogu izazvati ozbiljne probleme u vodosnabdevanju i radu kanalizacije. Takođe, za sada nema podataka mogu li zdravstvene ustanove u Srbiji fizički da podnesu teret koji visoke ili ekstremno niske temperature, ako traju predugo, mogu izazvati.
Pandemija je na neko vreme odgodila urgentnost nošenja sa posledicama klimatskih promena, uključujući i Konferenciju Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP26), a supersile poput Amerike iskoristile su novonastalu situaciju da se obračunaju s propisima koji se tiču zaštite životne sredine.
Tako je, primera radi, Tramp potpisao izvršno naređenje kojim se federalnim vlastima omogućava da ne primenjuju propise za zaštitu životne sredine za infrastrukturne projekte kao što su auto-putevi i cevovodi, pod izgovorom da se tako ubrzava oporavak ekonomije.
Ovakvi ekstremni primeri pokazuju da je najvažnija lekcija koju možemo izvući iz pandemije ta da se preko potreban glas struke neće uvažavati dok se struka sama ne izbori za to. Drugim rečima, nema te prirodne katastrofe čije će posledice same od sebe učiniti da određena naučna znanja ili decenije naučnog rada postanu deo kolektivne svesti i utiču na donošenje političkih odluka. Za to je, pre svega, neophodno organizovanje radnica i radnika u sektoru koji podnosi najveće opterećenje u saniranju svake prirodne i humanitarne katastrofe – a to je javni sektor.
Ko (ne) radi svoj posao?
Kada se govori o zaštiti životne sredine i sprečavanju klimatske katastrofe, neretko je u javnosti najvidljiviji nevladin sektor. Kada je reč o Srbiji, u izveštajima i regionalnih i lokalnih inicijativa postoji saglasnost da je aerozagađenje od strane termoelektrana Nikola Tesla i Kostolac uzročnik 1940 preranih smrti godišnje, više hiljada slučajeva bronhitisa, te da ukupni troškovi lečenja zahtevaju izdvajanje i do 4,98 milijardi evra javnog novca godišnje.
Za to vreme, država simulira aktivnost na ovom polju, i to isključivo pod pritiskom javnosti. Naime, u januaru ove godine, kada je javnost burno reagovala na brojke koje pokazuju stepen čestičnog zagađenja (PM 2,5 i P10 su čestice koje nastaju sagorevanjem fosilnih goriva, mogu da prodru duboko u pluća i izazovu probleme sa disanjem, kao i poremećaje srčane funkcije), Vlada je formirala Radnu grupu za sistemsko rešavanje pitanja zaštite vazduha, čija je predsednica Ana Brnabić. Međutim, kada su budžetska izdvajanja i zakonske procedure u pitanju − reakcije nema.
Kao što izveštaj Koalicije 27 pokazuje, u budžetu za 2020. godinu izostale su kapitalne investicije za komunalnu infrastrukturu i zaštitu životne sredine, iako je, prema procenama Fiskalnog saveta, postojao prostor za uvećanje investicija. Što se pak uloge države u sferi zakonodavstva tiče, naknada za zaštitu životne sredine nije pravno obavezujuća, a broj optužnica protiv „investitora“ i „strateških partnera“ koji zagađuju životnu sredinu zanemarljivo je mali.
Štaviše, strateški dokumenti poput Strategije za zaštitu vazduha ili Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu još uvek nisu doneti, iako se na to čeka godinama. Otuda se potezi države – poput osnivanja Radne grupe za zaštitu vazduha – čiji je zadatak da „prati, analizira i razmatra najvažnija pitanja u oblasti zaštite vazduha“ – što su zapravo zakonski definisani zadaci instituta za javno zdravlje – može razumeti isključivo kao populistički trik.
Posebnu sferu problema u vezi sa zaštitom životne sredine i javnog zdravlja čini odnos javnog sektora i državnih tela. U autorskom Izveštaju o zagađenosti urbanog vazduha na teritoriji Republike Srbije merene u mreži institucija javnog zdravlja za 2019. godinu dr Branislava Matić Savićević iz Instituta za javno zdravlje dr Milan Jovanović Batut zaključuje da se „nastavlja trend male zastupljenosti monitoringa čestičnog zagađenja, ali je uvidom i u taj broj jasno da je u toku porast“. Kao neke od ključnih problema dr Matić Savićević ističe naprasno ukidanje mernih mesta, te neblagovremeno raspisivanje tendera, a time i neblagovremeno sklapanje ugovora o analizi čestičnog zagađenja između lokalnih samouprava i javnozdravstvenih institucija.
Uloga lokalnih samouprava, onako kako je određuje Zakon o javnom zdravlju, jeste da budu učesnici, tj. partneri javnozdravstvenim institucijama, dok su sami instituti i zavodi za javno zdravlje nosioci aktivnosti. To znači da, bez odgovarajuće političke volje, stanje na terenu često podrazumeva neprijateljski odnos državnih organa prema javnom sektoru. Neki od mehanizama kojima se to postiže jesu, na primer, sve češće ukidanje budžeta za zaštitu životne sredine od strane lokalnih samouprava ili ignorisanje stručnjaka. Podsećanja radi, nema informacija dokle se stiglo s primenom Akcionog plana za adaptiranje na klimatske promene, iako je od njegovog objavljivanja prošlo pet godina, niti da li je Izjava eksperata iz 2015. godine, u kojoj lekarke i lekari kako iz instituta i zavoda za javno zdravlje širom Srbije, tako i s Medicinskog fakulteta u Nišu, Novom Sadu i Beogradu, ukazuju na alarmantno povećanje čestičnog zagađenja, doprla do odgovornih. Posebno je zabrinjavajuć konkurentski odnos Agencije za zaštitu životne sredine, koja je na Batutov izveštaj odgovorila tvrdnjom da se broj mernih mesta zagađenja zapravo povećao, kao i da samo Agencija pruža potpunu i celovitu sliku o zagađenju, referirajući na izveštaj Instituta.
Poslednja tvrdnja je gotovo apsurdna, budući da je praćenje zagađenja zadatak Agencije, dok je zadatak Instituta da omogući analizu podataka o zagađenju, te u skladu s njima formuliše preporuke i mere.
Kolektivizacija odgovornosti
Još jedna važna lekcija iz javnozdravstvene krize koju je izazvala epidemija koronavirusa jeste da će se decenije sistematske nebrige za javno dobro pokušati opravdati preuveličavanjem lične odgovornosti svake građanke i građanina.
Na taj način potiskuju se iz javnog prostora dve činjenice. Najpre, da obični građani ne mogu ni u kom slučaju biti odgovorni za odluke koje donose ljudi na javnim funkcijama, te da takva „kolektivizacija“ odgovornosti zapravo znači prikrivanje sistemskog uništavanja zajedničkih resursa kakvi su i prirodni resursi i sistem zdravstvene zaštite. Zatim, da u javnim institucijama postoje ljudi koji godinama koriste svoj profesionalni autoritet i ekspertska znanja kako bi doprineli očuvanju javnog dobra. To znači da zajednička borba zaposlenih u javnom sektoru i „običnih ljudi“ treba da se vodi upravo oko toga kojim stručnjacima će biti poverene politike javnog zdravlja i kakva će biti kontrola nad njima.
Budući da su klimatske promene i zaštita životne sredine prvorazredni problemi u domenu javnog zdravlja, to znači da je za dugoročan uspeh neophodno organizovanje koje obuhvata sve aktere – od lokalnog doma zdravlja do zavoda i instituta za javno zdravlje. Kako se ova pitanja tiču i upravljanja javnom infrastrukturom (zelene površine, pijaća voda), to znači da će u borbi protiv klimatskih promena bitnu ulogu igrati okupljanje komšiluka i lokalne zajednice „odozdo“. Potencijalna solidarnost i organizovanost ove dve grupe može predstavljati zamišljeni cilj, odakle bi se moglo krenuti u promišljanje kako nezadovoljstvo postojećom politikom javnog zdravlja pretvoriti u plan za očuvanje zdravlja i zdravstva.
