Protivustavna demokratija: čudesan slučaj „šabačkog modela građanske participacije“

Ono malo direktne demokratije što se pojavilo u vidu šabačkog modela participativnih budžeta je od strane državnih vlasti brzo odbačeno kao neustavno.

Iako sveprisutna kriza, verna pratilja predstavničke demokratije, nužno proizlazi iz napetosti u savlađivanju predstavljanja demosa kroz iglene uši političke elite, kako objasniti krizu, ali i anafilaktički šok, na onim nivoima gde je čista, potpuna demokratija moguća – ili, drugim rečima, zašto smo baš toliko alergični na upliv masa u proces odlučivanja.

U tom kontekstu je zanimljiv slučaj direktnog uključivanja meštana i meštanki šabačkih mesnih zajednica u kreiranje budžeta, tzv. referendume, kako ih je nazvala tadašnja gradska uprava. Na koji način su ti referendumi od „praznika demokratije“ i „bastiona građanske slobode“ vrlo brzo postali „prodavanje magle“ i „lažna demokratija Nebojše Zelenovića“ odgovor je dao Ustavni sud proglasivši ih neustavnim, dok je Srpska napredna stranka „začinila“ presudu, ocenjujući građansku participaciju kao, ni manje ni više, nego – diskriminatorsku.

„Šabački model“

Od kraja 2017. godine, Šabac je oranizovao glasanje u mesnim zajednicama na kojima su građani i građanke direktno predlagali i odlučivali koje projekte žele u svojoj zajednici, a koji bi se finansirali od novca prikupljenog od poreza na imovinu koji bi grad vratio selu. Bio je to prvi put u Srbiji da je neki grad u najčistijoj formi primenio, a ne simulirao, koncept participativnog budžetiranja.

Pravni osnov za održavanje glasanja bila je Odluka o pravu mesnih zajednica na prenos sredstava od poreza na imovinu fizičkih lica i načinu korišćenja ovih i drugih sredstava koju je donelo Gradsko veće. Pošto je bilo neophodno služiti se podacima iz biračkog spisaka i evidencije lokalne poreske administracije, a koji po zakonu nisu smeli da se koriste jer se te evidenije vode u druge svrhe, doneta su dva Pravilnika1 koja su jasno definisala ko i kako ima pravo da glasa. Gradska uprava je angažovala anketare u svim selima, koji su obišli domaćinstva i prikupili podatke o građanima na osnovu kojih je sastavljan „birački spisak”. Anketari su istovremeno informisali građane o načinu sprovođenja glasanja.

Pravo da glasaju imali su svi meštani koji se upišu u spisak, dok su pravo da predlažu projekte imali oni koji su platili porez na imovinu, ali i izabrani saveti mesnih zajednica. Da bi predložili projekte, građani su morali da prikupe pet odsto podrške svojih sugrađana upisanih u spisak za glasanje, koji su platili porez.

Tadašnji gradonačelnik Nebojša Zelenović promovisao je ovaj model građanske participacije rečima da se „dobre odluke donose onda kada ljudi slobodno odlučuju“. „Dobre“ odluke uglavnom su formirane na linijama rasprava da li sredstva treba utrošiti na uređenje groblja ili crkve, ili na uređenje škole, sportskih terena ili atarskh puteva.

U Gornjoj Vranjskoj meštani su svake godine imali na raspolaganju oko 2,5 miliona dinara, a za tri godine održavanja referenduma renovirali su seoski dom kulture, sredili groblje i obnovili most u centru sela. U Miokusu su izgradili teren za mali fudbal, podigli spomen-ploču palim borcima u Drugom svetskom ratu i „probili“ put do Save, čime su prvi put dobili izlaz na reku. U Jelenči su deo novca donirali fudbalskom klubu, a deo stanovnicima jedne ulice kako bi im pomogli da se priključe na kanalizacionu mrežu. U Jevremovcu su tokom svih referenduma novac složno davali za izgradnju seoskog doma zdravlja. U Mačvanskom Pričinoviću su kupili novu parcelu za seosko groblje, ali i 100.000 dinara dali za novorođenu decu u selu. U Tabanoviću su izgradili crkvu, u Ševaricama postavili video-nadzor u centru sela.

Iako su vrlo plodne rasprave, i zanimljiva glasanja, o tome treba li više brinuti o živima ili o mrtvima, očigledno „dobra“ stvar se najpre videla u podatku da se samo u prvoj godini od početka primenjivanja direktnog odlučivanja prihod od poreza na imovinu na teritoriji Šapca utrostručio, sa oko 300.000 evra na čak milion evra.

Seoska škola u Miokusu; Foto: Vanilica / Wikipedia

„Kraj prodaje magle pod okriljem demokratije“

Međutim, krajem prošle godine, Ustavni sud je na Inicijativu o pokretanju postupka o ustavnosti i zakonitosti akata po kojima je glasanje vršeno, a koju je podnela Srpska napredna stranka, odgovorio da praksa participativnog budžetiranja Šapca nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonima Srbije. Ono što je Ustavni sud našao za sporno jeste jedino da su dva pomenuta Pravilnika koje je donelo Gradsko veće po svojoj prirodi opšta akta, što je suprotno Zakonu o lokalnoj samoupravi, koji kaže da opšta akta donosi isključivo Skupština grada. Ustavni sud nije razmatrao odgovore Skupštine grada Šapca, koja tvrdi da pravilnici nisu opšteg karaktera iz razloga što se njima ne stvaraju nova prava i obaveze, već samo precizira Odluka gradske skupštine.

Podnosioci zahteva su tvrdili i da je direktno izjašnjavanje diskriminatorsko jer podrazumeva imovinski cenzus, u smislu da projekte mogu da predlažu samo oni koji su platili porez, i ugrožava izborno pravo, jer da bi glasali, građani prvo moraju da se upišu u spisak za glasanje. Takođe, tvrdili su da referendumi diskriminišu izabrane savete mesnih zajednica, pošto su im oteli pravo da odlučuju o sredstvima utvrđenim odlukom o budžetu grada, u potpunosti zanemarujući što ovaj model participativnog budžetiranja kao ovlašćene predlagače projekata predviđa i izabrane savete mesnih zajednica.

Iako Ustavni sud nije razmatrao ove argumente, to nije sprečilo lokalne naprednjake da presudu okarakerišu kao „zvaničan kraj lažne šabačke demokratije“ i „kraj prodaje magle“, braneći nadležnost mesnih zajednica i neposredne izbore za njihove savete.

Ova presuda nije dobro dočekana u šabačkim selima. Meštani su je doživeli kao uskraćivanje slobode odlučivanja i potčinjavanje gradskoj vlasti. Oni ističu da će najveći problem imati mesne zajednice koje nemaju sopstvene izvore prihoda, te da će biti prepuštene samovolji gradske uprave. U Mačvanskom Pričinoviću su se neki članovi mesne zajednice povukli iz saveta uz reči: „Pošto su nam ukinuli referendume, bolje da u savetu budu njihovi ljudi, pa da daju nešto našem selu, jer mesne zajednice gde nisu njihovi ljudi neće dobiti ništa“.

Šabačka tvrđava; Foto: NMNj / Wikipedia

Žrtvovanje volje na oltaru legitimiteta

Navodeći da je po Zakonu o lokalnim samoupravama Savet mesne zajednice osnovni predstavnički organ na području mesne samouprave, napredne kadije šabačkih referenduma tužile su i presudile da je uključivanje svih meštana u odlučivanje šta u selu sagraditi, obnoviti i pomoći nepotrebno kad legitimitet za to imaju saveti mesnih zajednica. Kao neupitan autoritet naprednjaci navode izbore za mesne zajednice, te „imajući u vidu da su na tim izborima pobedili oni ljudi koje je predložila SNS“, referendumi su služili samo da bi se njihovi ljudi zaobišli.

Nisu naprednjaci ovde napravili lapsus, niti su zaboravili da su izbori za mesne zajednice građanski. Zato oni bez imalo stida promovišu listu „Budućnost Srbije – budućnost Majura“, dok Ustavni sud ćuti kad majurskim naprednjacima predsednik stranke (i) države u svom govoru na stranačkom Glavnom odboru javno čestita na pobedi na izborima za mesnu zajednicu. Oni ne rizikuju, već na izborima za gradsku MZ „Donji šor“ kandiduju svoje najistaknutije članove iz te mesne zajednice, šefa odborničke grupe i pomoćnika ministra prosvete dr Aleksandra Pajića, narodnog poslanika i direktora „Telekoma” u Šapcu dr Bobana Birmačevića, odbornika i direktora „Elektrodistribucije” Dejana Jovanovića i odbornika i direktora Šabačke bolnice dr Slobodana Popovića. U proteklih pet godina, na svim izborima za mesne zajednice u Šapcu naprednjaci su se angažovali u punom stranačkom kapacitetu, uz posete republičkih funkcionera, propagandni materijal, dovoženje birača na glasanje uz korišćenje gerijatrijske službe, elektrodistribucije i drugih javnih resursa koji su u nadležnosti Republike.

Na ovaj način, obesmišljeni izbori za mesne zajendice poslužili su kao još jedan „spektakl“, koji se dešava pod budnim okom političke elite i „stručnjaka“ koji barataju tehnikama uveravanja. Građani samo reaguju na plasirane signale, dok se izborna mašinerija stara da rezultati budu izvesni i kontrolisani. Nisu se, dakle, naprednjaci pobunili protiv direktnog odlučivanja zato što je diskriminatorsko, već zato što je omogućilo nekontrolisan upliv mase u polje odlučivanja i politike, pa makar i seoske.

Gle čuda – demokratija je protivustavna

Šta, na kraju, možemo da zaključimo iz čudesnog slučaja šabačkog modela građanske participacije? Demokratija je protivustavna – čudesno zaista. Svodeći čitav koncept participativnog budžetiranja i građanskih inicijativa na pravnu prirodu dva akta koje je Gradsko veće donelo, bez namere da se prodre u suštinu stvari, Ustavni sud se samo pomerio u stranu da SNS bez ometanja zabije još jedan gol u dresu „volje naroda“. A volja naroda ne upravlja, ona služi samo da legitimiše ono što najbolja izborna mašina zamisli – metro, Makiš, Košutnjak, MHE, 100 evra, 3%, Krušik, BGD na H20. Lipolist na vodi?

  1. Pravilnik o sprovođenju Odluke o pravu mesnih zajednica na prenos sredstava od poreza na imovinu fizičkih lica i načinu korišćenja ovih i drugih sredstava i Pravilnik o utvrđivanju spiska učesnika direktnog odlučivanja o predlozima projekata mesnih zajednica.
Prethodni članak

Sindikat ugostiteljstva i turizma poziva Vladu da odustane od zakona o sezonskim poslovima

Radnici drugog reda: nestandardni rad u Srbiji

Sledeći članak