Tokom 2021. godine na prostoru bivše Jugoslavije, preduzeća su gašena, štrajkovi nastavljeni, a zarade nisu isplaćene.
U pogledu porbe radnika i njihovog položaja, neki pomaci jesu učinjeni i pobede izvojevane. Međutim, ono što ostaje kao glavna zajednička karakteristika radnika na ovim prostorima jeste velika nesigurnost i bojazan za period koji dolazi. Drugim rečima situacija je slična onoj tokom prve godine pandemije.
S rastućim inflacijom i troškovima života, a stagnirajućim zaradama, ostaje pitanje da li se zdravstvena kriza pretapa u ekonomsku krizu, za koju neki najavljuju da će imati razorne posledice, naročito u zemljama u razvoju na Balkanu? U narednom delu predstavljena su neka od ključnih dešavanja koja se tiču radnika na prostoru bivše Jugoslavije.
Najniža minimalna zarada u Evropi
Radnici na Kosovu već deset godina imaju isti problem: nepromenjena minimalna cena rada. Minimalna cena rada podeljena je po starosnim kategorijama. Na mesečnom nivou iznosi 130 evra za osobe do trideset pet godina i 170 evra za lica starija od trideset pet godina. Osim toga, inflacija, koja je beležila blag ali stabilan rast, dovela je do toga da ovim iznosima može kupiti 10% manje roba i usluga u odnosu na pre deset godina. Kako je došlo do ove situacije?
Socijalno-ekonomski savet, sačinjen od predstavnika radnika, poslodavaca i javnih ustanova, imao je zadatak da, na godišnjem nivou, revidira ekonomsku situaciju i predloži novu minimalnu zaradu. SES je revidirao ekonomsku situaciju na osnovu strogo propisanih kriterijuma. Ukoliko neki ekonomski parametri ne bi bili ispunjeni, predlog za povećanje minimalne zarade ne bi mogao biti sproveden. Međutim, čak i nakon ukidanja ovog pravila 2017. godine, u javnosti se govori da je, pored predstavnika poslodavaca, najveći protivnik podizanju minimalne cene rada Međunarodni monetarni fond, koji vrši veliki pritisak na državnike.
Dok svi predstavnici političkih stranaka obećavaju povećanje minimalne zarade na 250 ili čak 300 evra i ukidanje starosnih kategorija, u Izveštaju Svetske banke navodi se da bi takvo povećanje imalo pogubne posledice za tržište rada na Kosovu. Predlažu se alternativna rešenja poput postepenog povećanja cene rada tokom više godina, jačanje mehanizama socijalne zaštite i investiranje u visokokvalifikovanu radnu snagu. Međutim, dok se gase preduzeća (15 u protekloj godini i 42 u godini pre), a političari raspravljaju, radnici ne mogu da čekaju. Samo u decembru 2021, podneto je 57.000 zahteva za nemačku vizu.
Može li se u ovoj zemlji govoriti o sindikalnom optimizmu?
Iako u Hrvatskoj raste zabrinutost, jer prema poslednjem popisu nedostaje oko 400.000 stanovnika, može se uočiti optimizam na sindikalnoj sceni. Tako je u septembru novi član Saveza samostalnih sindikata Hrvatske (SSSH) postao Sindikat radnika digitalnih platformi. Ovaj sindikat okuplja radnike koji su radno angažovani na digitalnim platformama kao što su Uber, Glovo, Wolt, itd., gde je položaj digitalnih radnika od samog početka izuzetno loš i prekaran. Osim zvaničnog statusa i prepoznatosti, oni nisu imali pravo ni na bolovanje, godišnji odmor, zaštitu na radu i drugo. Stoga će glavna zagovaračka pozicija sindikata u narednom periodu biti upravo njihovo prepoznavanje kroz Zakon o radu.
S tim u vezi, krajem 2021. predstavljena je i široka Inicijativa za radnički Zakon o radu putem koje je predložen čitav niz progresivnih rešenja poput radne nedelje od 35 sati, regulisanja fleksibilnih radnih uslova, jaču pregovaračku poziciju sindikata i mnoge druge.
Početkom ove godine, osnovan je prvi sindikat radnika i radnica u neprofitnim organizacijama, u regionu – SKUPA. Misija ovog sindikata biće da se izbori za bolje uslove rada i radnička prava zaposlenih i angažovanih u organizacijama civilnog društva, sindikatima, političkim strankama i fondacijama. Ne govori se često o uslovima rada u civilnom sektoru, čiji je karakter drugačiji od tradicionalnog oblika rada, te se zaposleni u ovom sektoru često, uz narušavanje mentalnog zdravlja na radu mobingom ili izgaranjem na poslu, suočavaju s neadekvatnim ugovornim oblicima sa ograničenim trajanjem (koje je često ograničeno na trajanje projekata).
Male pobede – veliki značaj za rudare
Štrajk rudara u Bosni i Hercegovini bio je tema kako 2020. tako i 2021. godine. Dok Evropa ide ka dekarbonizaciji i zelenim izvorima energije, prošle godine su više puta štrajkovali rudari sedam koncerna Elektroprivrede BiH. Godinama traju nagomilani problemi radnika u rudnicima, među kojima su neisplaćeni porezi i doprinosi, zakasnele isplate zarada i zastarela tehnologija.
Štrajk rudara nije trajao dugo, a većina njihovih zahteva je i ispunjena. Cena uglja je povećana za 20%, kako bi bilo moguće finansirati dugovanja radnicima, direktor rudnika „Kreka“ u Tuzli je smenjen, za vreme trajanja protesta isplaćene su dnevnice rudarima, a donete su i odluke o usaglašavanju pravilnika o radu, radnom učinku i vrednovanju u otežanim uslovima rada. Iako su problemi za sada rešeni, neizvesna je budućnost rudara, i u BiH i šire, kad se uzmu u obzir globalna kretanja u pogledu iskopavanja neobnovljivih izvora energije. Ali, iako je mala pobeda za rudare ostvarena, ona može biti podsticaj i motivacija za buduće pokrete i štrajkove koji se budu odigravali u regionu.
Godinu i po bez socijalnog dijaloga
Godinu i po dana, koliko i Vlada premijera Janeza Janše, traje konflikt između predstavnika Socijalno-ekonomskog saveta i Vlade Slovenije. Evropska konfederacija sindikata, Evropski sindikat radnika u javnom sektoru i drugi socijalni akteri izrazili su zabrinutost zbog nepostojanja socijalnog dijaloga u Sloveniji i prepoznavanja Socijalno-ekonomskog saveta kao ravnopravnog partnera kada se radi o zapošljavanju, radu i socijalnom staranju u državi. Organizovani su protesti i vršeni pritisci na Vladu, međutim rešenje se ne nazire.
Dodatno, predstavnici Slovenije prvi put u trideset godina nisu imali pravo glasa na sednici Međunarodne organizacije rada, što je rezultat stanja u kom se nalaze socijalni akteri u Sloveniji – njihov rad, rezultati i borba za prava radnika nisu prepoznati od državnih organa. Predstavnici pet sindikata dali su predloge za rešavanje ovih problema i prepoznavanje Socijalno-ekonomskog saveta kao jednakog partnera u izradi zakona i radu na poboljšanju položaja radnika, međutim tokom prošle godine nije bilo napretka na ovom polju.
Nedelja neradni dan sad i zvanično
Od prvog januara ove godine, nedelja je neradni dan za oko 92% radnika u Severnoj Makedoniji. Ovo je rezultat napora Vlade S. Makedonije, odnosno predizborno obećanje, koje su podržali i sindikati. Prema izmenama Zakona o radnim odnosima, radnici koji zbog tehničko-tehnološkog procesa ne mogu da prekinu svoj rad dobijaće najmanje 50% veću dnevnicu za rad, kao i slobodan dan koji mogu da iskoriste u narednih sedam dana.
Zaposleni u trgovačkim centrima dobijaće dvostruko veću dnevnicu, odnosno dnevnicu uvećanu za 100%. Namera Vlade Severne Makedonije bila je da se uspostavi ravnoteža između profesionalnog i privatnog života radnika, porodičnog i društvenog, kao preduslov za njihovu motivaciju i veću efikasnost na radnom mestu.
Gasi se najveći industrijski pogon
Kompanija u privatnom vlasništvu, kombinat aluminijuma Podgorica (KAP; sadašnji „Uniprom“), najveći industrijski pogon u Crnoj Gori, priprema se za gašenje. Nekadašnji jugoslavenski gigant aluminijuma i najveći crnogorski izvoznik nekada je brojao više od 5.000 radnika. Razlog gašenju je što Elektroprivreda Crne Gore (EPCG) ne može više da prodaje struju KAP-u po dosadašnjoj ceni od 45 evra, već je cena struje porasla na 127 evra po megavat-satu. Dok vlasnik kompanije iznosi optužbe na račun države, a država vlasnika krivi za neodgovorno poslovanje, 500 radnika bi trebalo da ostane bez posla.
Bez mogućnosti prava na rad, radnici su se okrenuli protestima. Više stotina radnika je protestovalo ispred zgrade Vlade, urgirajući da država reši ovaj problem. Rešenje je ponuđeno u vidu smanjenja proizvodnje radi održavanja tehnološkog procesa i definisanja cene energije koja se definiše kao minimalna do juna 2022. godine, ali dogovor nije postignut. Dok traje prepirka između države i KAP-a, budućnost oko 500 radnika i dalje ostaje neizvesna.
Trgovina ljudima, kršenje ljudskih prava, radna eksploatacija
Teško je opredeliti ključnu temu koja je obeležila Srbiju u pitanjima važnim za radništvo. Međutim, tema koja je ostavila možda najveći utisak na javnost nema toliko veze sa srpskim radnicima koliko s radnicima koji su iz inostranstva došli da rade u Srbiji. Realizacija najvećeg projekta od značaja i najveće investicije, izgradnja fabrike LingLong Tire, od samog početka je povezana s kršenjem različitih radnopravnih propisa. Kršenja tih propisa dostigla su svoj vrhunac kada je otkriveno u kakvim uslovima živi 700 radnika iz Vijetnama koji rade na izgradnji fabrike.
U periodu nakon toga, mediji, organizacije civilnog društva i javnost angažovali su se u prikupljanju pomoći za radnike koji žive i rade u nehumanim uslovima. Nakon objavljivanja uslova u kojima radnici žive, dodatnim istraživanjima je utvrđeno da su vijetnamski radnici potencijalne žrtve trgovine ljudima. Slučaj je otišao i do Evropske komisije, koja je u posebnoj Rezoluciji urgirala da je neophodno da vlasti u Srbiji istraže slučaj kršenja ljudskih i radnih prava, ali i do Ujedinjenih nacija, koje su izrazile duboku zabrinutost zbog tih navoda o kršenju ljudskih prava.
