Iako je odlukom suda vraćena na radno mesto u Domu zdravlja u Smederevskoj Palanci, zubna tehničarka Ivana Acić ipak 11 meseci nije primala platu niti su joj uplaćivani doprinosi, a sada, dok čeka drugo dete, nema pravo ni na trudničko i porodiljsko odsustvo.
Kako smo pisali, Acić je dobila otkaz kao tehnološki višak nakon povratka sa prve trudnoće 2015. godine, nakon čega je protiv poslodavca pokrenula sudski postupak. Apelacioni sud ju je 2021. vratio na radno mesto, ali na osnovu te odluke ipak nije ostvarila prihode i doprinose, jer je račun Doma zdravlja u blokadi – i to upravo zbog neisplaćivanja zarada na odeljenju za stomatologiju, kojim su oštećeni Acić i još 14 zaposlenih.
Kako je moguće da postoji ovaj začarani krug objašnjava stručnjak za radno pravo Mario Reljanović.
„Poenta je u tome što su mnoge zdravstvene ustanove u prethodne dve decenije nalazile različite – najčešće nezakonite – načine radnog angažovanja novih ili otpuštanja aktuelnih zdravstvenih radnika. Takođe, u odnosu na one koji su bili zaposleni zdravstvene ustanove su često kršile zakon. Direktori, upravnici, i ostali, radili su to ponekad po sopstvenom „osećaju“ a ponekad i po (usmenom, pisanom) uputstvu iz Ministarstva zdravlja.“
Po Reljanovićevim rečima, zakon se najčešće kršio u odnosu na plaćanje – redovnog, prekovremenog rada, raznih dodataka i uvećanja, regresa. Radnici su tužili svoje poslodavce i dobijali ih na sudu, a zdravstvene ustanove bi onda odlazile u dugotrajnu blokadu računa, što bi uzrokovalo nove probleme sa neisplaćivanjem zarada, neplaćanjem drugih obaveza prema dobavljačima, pružaocima komunalnih usluga… Hronični nedostatak sredstava, objašnjava Reljanović, uzrokovao je da takvo stanje traje mesecima, a ponekad i duže, dok zdravstvena ustanova ne dobije iz budžeta novac za pokrivanje ovih isplata.
„U ovom slučaju imamo direktnu negativnu posledicu osmišljavanja zdravstvenog sistema tako da funkcioniše sa minimumom sredstava. Ovakav plan često ne funkcioniše ni u idealnim okolnostima, a ako dođe do nekog poremećaja onda se potpuno raspadne. Teret toga, naravno, snose zdravstveni radnici.“
Reljanović objašnjava da stomatološka odeljenja često nisu bila finansirana od strane RFZO zato što se smatralo da se na njima može uštedeti, odnosno da su ona samoodrživa naplaćivanjem usluga, što je ideja koju ocenjuje kao „potpuno besmislenu“. Otuda, kako kaže sagovornik Mašine, u slučaju konkretne trudnice zdravstvena ustanova nema novca da joj isplati (očigledno veoma visok) iznos naknade za neisplaćene zarade, kao ni da uplati doprinose koje joj duguje. RFZO je nezainteresovan za ovaj problem jer u pogledu konkretne zaposlene on zdravstvenoj ustanovi ne duguje ništa, budući da konkretna zaposlena nikada nije bila pokrivena ugovorom o finansiranju. Poslodavac, to jest Dom zdravlja, mora da pronađe negde novac koji duguje Acić, kao i novac za tekuće finansiranje rada zaposlene.
„Nikako ne želim da kažem da je poslodavac oslobođen odgovornosti, naprotiv – ona je očigledna i ne može se izbeći – ali je indikativno da se ovakvi slučajevi moraju rešavati na višim nivoima i promenom sistema tako da se zasniva na potrebama stanovništva za zdravstvenom zaštitom na realnim parametrima, a ne time kakav je ugovor zaključen između zdravstvene ustanove i RFZO, budući da se oni zaključuju imajući u vidu bazični minimum rada koji nije dovoljan da zadovolji potrebe korisnike zdravstvene zaštite, i zavise od raspoloživih sredstava što je takođe nedopustivo“, zaključuje Reljanović.
Podsetimo, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije Rade Panić je ranije za Mašinu skrenuo pažnju na to da su stomatološki radnici otpuštani u domovima zdravlja širom Srbije uprkos tome što po Zakonu o radu poslodavac nema pravo da otpusti radnika koji doprinosi firmi, a da zadrži onoga koji ne doprinosi, što se takođe istovremeno dešavalo. Po njegovoj oceni građani su time navikavani na to da u državnom zdravstvu ne mogu da dobiju adekvatnu uslugu. Na osnovu zakona o zdravstvenoj zaštiti ukidana je i fizikalna medicina, odnosno otpuštani fizijatri i specijalisti sportske medicine koji su radili u rehabilitacionim centrima i domovima zdravlja, što je doprinelo gomilanju problema zdravstvenih radnika i smanjenju kvaliteta zdravstvenih usluga u javnom zdravstvu.
Rešenje za ove probleme stručnjaci sa kojima smo razgovarali ne vide u rasformiravanju javnog zdravstva i njegovoj privatizaciji, već u boljem organizovanju zdravstva unutar javnog sektora i većoj brizi države za zdravlje stanovništva.
I.K.
