Odlazak u supermarket po osnovne namirnice zadaje sve više muke. Uz dozu neprijatnog iznenađenja i prateće uznemirenosti, računi su sve veći, a kućni budžeti sve manji. Iako je početkom godine guvernerka Narodne banke najavila da će u ovom periodu nivo inflacije pasti na tri do četiri odsto, prema poslednjem izveštaju Republičkog zavoda za statistiku inflacija je tokom septembra dostigla nivo od 14% kada se cene porede sa cenama iz istog meseca prethodne godine.
Najviše su porasle cene stanovanja, električne energije i gasa, zatim cene hrane i pića, poskupeli su restorani i hoteli. Zabeležen je i pad cena u oblasti rekreacije i kulture i transporta. Manje-više svi potrošači su promenili svoje potrošačke navike. Međutim, neke grupe potrošača manje, a neke drastično više. Fokus ovog teksta biće na tome kako se sa krizom suočavaju oni sa najviše izazova: oni sa najmanje primanja, a istovremeno ostavljeni sami da se izbore sa ovom i nadolazećim krizama.
Iako su povećanje cena osetili svi građani, oni sa niskim dohotkom najviše trpe posledice inflacije. Prema strukturi inflacije, podaci pokazuju da je najveće povećanje cena zabeleženo kod osnovnih namirnica kao što su meso, hleb i žitarice, mlečni proizvodi i kafa. Kada se posmatra raspodela potrošnje i prihoda domaćinstava, za najsiromašnijih 10% stanovnika polovina prihoda odlazi na hranu. Dodatno, rast cena nekretnina koji se naročito oseća u Beogradu i rast cene kirije za oko 15% najviše utiče na one sa niskim prihodima, koji su najčešće i podstanari.
Kada se radi o ceni energenata, ponovo teret inflacije najviše podnose oni iz ekonomski najranjivijih slojeva društva. Gas, daljinsko grejanje i struja su tek neznatno poskupeli. Međutim, siromašniji građani se češće greju na čvrsta goriva kao što su ugalj i drva, a ona su se najviše poskupela. U nekim slučajevima cene su duplirane u odnosu na prošlu godinu.
Usled straha od energetske krize i slabijeg grejanja tokom zimskih meseci, domaćinstva nabavljaju pelet i drva za ogrev za primarni ogrev ili za rezervu. Povećana potražnja za ovim energentima dovela je do nestašice peleta na tržištu i dupliranja cena drva za ogrev. Dodatno, kako su siromašniji građani češći korisnici grejanja na drva i pelet, oni su ponovo nesrazmerno više osetili povećanje cena na tržištu energenata.
Kada se sve sabere, i do 80% ukupnih troškova domaćinstava sa najnižim prihodima odlazi na najosnovnije potrebe, odnosno „na preživljavanje“. To znači da za neke druge potrebe kao što su kultura, rekreacija ili putovanja ne ostaje maltene ništa. Međutim, upravo u ovim oblastima je zabeležen pad cena.
U prethodnom periodu država je ili donosila loše odluke u oblasti socijalne politike ili nije donosila odluke uopšte. Loši potezi odnose se na davanje „helikopter novca“, donošenja zakona o socijalnoj karti, a pasivnost se odnosi na novčanu pomoć, dečiji dodatak, minimalnu zaradu, koji ostaju zapostavljeni iz godine u godinu.
„Helikopter novac“ nije (bio) potreban svim građanima
Najnovija najava o isplati 5000 dinara svim mladim osobama u vidu „novogodišnjeg poklona“ znači da država i dalje ne napušta model netargetirane novčane pomoći. Tokom ove i prethodnih godina isplata novčane pomoći od 100 evra za sve punoletne građane, zatim za penzionere i mlade, koštale su državu preko milijardu evra, a tek se 10% tog iznosa vratilo u budžet kroz naplatu poreza. S druge strane, ovakvi postupci ne mogu se opravdati kao mere socijalne politike i pomoći najugroženijima. Za početak, jednokratna pomoć ne može mnogo uticati na strukturne probleme kao što su siromaštvo i nejednakost.
Analiza Fiskalnog saveta ukazala je na to da će građani sa prosečnim i natprosečnim primanjima „helikopter novac“ iskoristiti na štednju, dok će siromašniji građani ova primanja iskoristiti na dodatnu potrošnju. Stručnjaci iz Fiskalnog saveta izneli su niz preporuka koje mogu doprineti trajnom smanjenju siromaštva, među kojima je i oslanjanje na Registar socijalne karte, koji bi trebalo da je odnedavno u primeni. Međutim, po svemu sudeći, primena Zakona o socijalnoj karti imaće više negativnih nego pozitivnih efekata.
Algoritmi će odrediti da li vam je potrebna novčana pomoć
Nedavna primena Zakona o socijalnoj karti najavila je nov pristup u odlučivanju kome je socijalna pomoć najpotrebnija. Pristup se oslanja na automatizovane sisteme u kojima će odluku o pristupu socijalne pomoći donositi algoritmi, na osnovu oko 130 indikatora, odnosno ličnih podataka o korisnicima. Još uvek nije poznato koji su to lični podaci koji će se prikupljati, kao ni kako će se pratiti da li je sistem dovoljno efikasan i da li pomaže onima kojima je pomoć najpotrebnija.
Umesto da se poveća obuhvat lica koja primaju socijalnu pomoć, primena ovog Zakona dovela je do toga da se procenat korisnika na evidenciji smanji za više od 10%. Odnosno, više od 20.000 ljudi izgubilo je pravo na socijalnu pomoć za samo 6 meseci. Nekonzistentnost i pasivnost prilikom brige o siromašnima vidi se i u drugim merama kao što su iznos novčane pomoći, dečijeg dodatka ili minimalne zarade. Donosiocima odluka je smisleniji bio postupak jednokratne isplate sredstava bogatima, umesto povećanja novčane pomoći ili dečijeg dodatka. Minimalna zarada je povećana, ali i dalje nedovoljno da radnicima pruži izlaz iz egzistencijalne nesigurnosti.
Cene rastu, a novčana pomoć i dečiji dodatak ostaju isti
Minimalna zarada je ove godine povećana za 14% i iznosi 40.000 dinara. Ovaj iznos je skoro 3 puta manji od iznosa plate za život, koncepta koji predstavlja pravedniju i progresivniju meru neophodne i potrebne zarade. Plata za život kao koncept nalazi se i u međunarodnim aktima kao što su Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i Evropska socijalna povelja. Kako pokazuju poslednje računice, oko 115 hiljada dinara potrebno je da radnici i radnice zarađuju kako bi pokrili osnovne troškove života i ostvarili minimalnu štednju.
U 2020. godini stopa rizika od siromaštva u Srbiji bila je oko 20%, što je znatno više od proseka EU koji je na nivou od oko 16%. Dodatno, izražen je stepen rizika od siromaštva kod dece i mladih do 18 godina, kao i starijih od 75 godina i iznosi oko 25% u oba slučaja.
Za materijalno najugroženije slojeve stanovništva, novčana pomoć koju dobijaju od države služi da ih održava na egzistencijalnom minimumu. To je jedna od odlika režima države blagostanja i socijalne politike koja glavnu odgovornost za nepovoljan materijalni status pojedinca stavlja na njega samog. Poenta je da pojedinci svoja socijalna prava mogu ostvariti samo kroz aktivnosti na tržištu, ukoliko za to imaju novca. Međutim, to zahteva sve već i veća ulaganja.
Socijalna politika ili socijalna nebriga
Efekti isplate novčane pomoći svim punoletnim građanima ili samo mladima i penzionerima nisu imale za cilj pomoć rešavanja problema socijalnih nejednakosti ili siromaštva.
U naletu inflacije i ekonomske krize koja, po svemu sudeći, neće uskoro proći, upravljanje socijalnim politikama neće biti moguće voditi na autopilot režimu. Državni budžeti za socijalna davanja, zdravstvo i obrazovanje se smanjuju, a izdaci za odbranu, vojsku i policiju su godinama sve veći. Izgledi su da se ovakvi trendovi neće menjati.
