Predstavljen kao najznačajniji kulturni događaj u Srbiji, EXIT festival zauzima monopolsku poziciju na gradskim, pokrajinskim a često i republičkim budžetima. Ipak, sve je jasnije da se Exit radije treba posmatrati kao paradigma neoliberalnih procesa putem kojih se eksploatišu društveni resursi, infrastruktura i jeftina radna snaga, marginalizuje lokalna umetnička produkcija i konačno, proizvodi društvena segregacija.
Grčko “ne” na nedavno održanom referendumu očigledno nije imalo efektivnog uticaja na donošenje političkih odluka. Grčka vlada i parlament su odobrili novi paket mera štednje koji je čak rigorozniji od prethodno odbijenog. “Pregovori” i “sporazum” pokazuju nemogućnost bilo kakvog narodnog suvereniteta unutar evropske neoliberalne ekonomske politike.
Dva dana pred održavanje referenduma u Grčkoj i dalje nije sasvim jasno o čemu se tačno odlučuje niti kakve bi političke i ekonomske implikacije te odluke bile. Ukoliko bi se na referendumu usprotivili nastavku štednje Grci bi mogli da naprave značajnu prekretnicu u evropskoj ekonomskoj politici. Međutim, kako bi to učinili prvo moraju da prevaziđu žestoke pritiske koje predvodi Nemačka sa ciljem isključivanja bilo kakve mogućnosti demokratske odluke i ekonomske suverenosti naroda na periferiji Evrope.
Od institucija kulture pa do novouspostavljenih centara kreativne industrije, kao jedan od najvećih problema u pogledu nerazvijenosti lokalne umetničke scene, ističe se nepostojanje umetničkog tržišta. Uspostavljanje istog te uključivanje scene u međunarodne umetničke tokove se postavljaju kao urgentna potreba. Ipak, stvarnost je malo drugačija; usled procesa u kojima država sve više postaje servis krupnog kapitala, dok se usluge javnog sektora komercijalizuju i komodifikuju, sfera umetnosti funkcioniše kao integralni deo tržišta.
Premijer i Vlada Srbije uporno javnosti predstavljaju pozitivne pokazatelje makroekonomskog oporavka države, te pada nezaposlenosti i pojačane kreditne sposobnosti građana. Ipak, uz svest o medijski posredovanoj slici realnosti, kao i o manipulativnoj sposobnosti brojki i statistike, lako je uočiti da je svakodnevica u Srbiji sasvim drugačija.
Transatlantsko trgovinsko investicijsko partnerstvo (TTIP) je predloženi sporazum o slobodnoj trgovini između SAD i EU ali i zemalja kao što su Kanada, Meksiko i zemlje kandidati za ulazak u EU. Veliki broj organizacija i pojedinaca se bori protiv usvajanja ovog sporazuma koji u svojim osnovama pretpostavlja prava korporacija iznad prava država. Kao najugroženiji se vide lokalni sektori poljoprivrede, prehrambeno-prerađivačke industrije, zaštita životne sredine i zaštita podataka.
Subvencije stranim kompanijama kao podsticaj za zapošljavanje predstavljaju još jednu neoliberalnu meru koju sprovodi vlada Srbije. Pošto liberalizacija radnog zakonodavstva i mere štednje nisu dovele do takozvanog dobrog poslovnog ambijenta, kao ni do proklamovanih rezultata rasta privredne aktivnosti i povećanja stope zaposlenosti, vlada će iz državnog budžeta plaćati troškove radne snage dok će profit odlaziti van zemlje. Novac koji se investitorima poklanja, putem mera štednji se oduzima od socijalno najugroženijih stanovnika Srbije.
Veliki broj građana Srbije ima sve veći problem sa otplatom bankarskih kredita u švajcarskim francima. Država ne želi da interveniše u ovom slučaju pravdajući se da nema mogućnost uticaja na svetske finansijske tokove i svaljujući krivicu isključivo na dužnike. Ipak, država izostankom intervencije svesno staje na stranu banaka koje ostvaruju ekstraprofit na račun njenih građana.
Stvaranjem moralne panike u javnosti ekonomska i politička elita dolazi do opravdanja za niz poteza koji najveći broj građana dovode do granice siromaštva. Tako se predstavljanjem iskrivljene slike o javnom dugu ili javnom sektoru u javnosti konstruiše predstava o nužnosti sprovođenja mera štednje i privatizacija u kojima se vlasti predstavljaju kao spasioci javnog interesa. Ipak, to nisu „nužni“ ekonomski, već politički potezi preraspodele društvenog bogatstva.
U Srbiji je danas alarmantno veliki broj mladih bez zaposlenja što dalje pogoršavaju loša ekonomska situacija i nametnute mera štednje. I dok se danas obeležava Međunarodni dan volontera uz prisustvo šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji i proslavlja podsticanje besplatnog rada uz parolu Volontiranje je u modi, armija mladih se planski pretvara u besplatni servis, uvek na usluzi.
Bez obzira na obećanja data u izbornoj kampanji aktuelna vlast u Srbiji je donela niz odluka koje dodatno otežavaju položaj najugroženijeg dela stanovništva i sprečavaju obećani ekonomski i privredni napredak. Izmene u radnom zakonodavstvu neće dovesti do povećanja broja zaposlenih dok će smanjenje plata i penzija uzrokovati manju potrošnju građana i posledično manji priliv novca u javni budžet. Dodatno, to vodi manjim izdvajanjima države za zdravstvo, školstvo, socijalna davanja i druge javne usluge i službe što će najviše pogoditi upravo najsiromašnije.
Evropska ekonomija ponovno posrće, BDP posvuda pada, recesija raste u retrovizoru: pa ipak, razloga za brigu nema, jer skori je rast ovoga puta statistički zagarantiran. Od početka septembra, naime, sve članice EU-a moraju uskladiti metodologiju računanja nacionalnog proizvodnog outputa, prateći precizne direktive agencije Eurostat. Među uputama jedna nije presudna, ali je zato posebno zanimljiva: u svoje BDP-ove države će ubuduće uračunavati do sada uglavnom zanemarivanu ekonomiju kriminala, zbrajajući novac potrošen na ilegalne droge, šverc i prostituciju.
Kandidaturom za titulu “Evropske prestonice kulture” Novi Sad je postao još jedan od gradova u kojoj gradske vlasti koriste ovaj proces za brzu i efikasnu samopromociju. Projekat “Novi Sad 2020” se predstavlja kao mogućnost za promenu gradskog imidža, za poboljšanje funkcionisanja grada na ekonomskom, društvenom i kulturnom planu. Ipak, dosadašnja iskustva govore u prilog tome da se iza ovih projekata krije isključivo dugoročni privatni interes, dok poboljšanje uslova rada i života većine njegovih stanovnika uglavnom izostaje.
