Pre tačno tri godine usvojene su izmene i dopune Zakona o radu. Promene u ovom dokumentu nisu bile kozmetičke već suštinske, na osnovu kojih se može govoriti o sasvim novom zakonu. Efekti njegove primene su vidljivi u mizernim zaradama i teškim radnim uslovima koji su doveli do serije štrajkova ovog leta.
Tim povodom kampanja Ko krade rad? napravila je osvrt na učinke ovog zakona.
Skupština Republike Srbije je pre tačno tri godine usvojila izmene Zakona o radu. Sindikalne centrale su, ubeđene da je nemoguće takav zakon doneti, propustile priliku za veće proteste pre samog donošenja ZOR-a, već je, simbolično, najveći protest napravljen maltene kada je zakon već bio usvojen. Pa ipak i pored protesta i posmrtnog marša koji su sindikati tada uputili socijalnom dijalogu i radničkim pravima, sada se, tri godine kasnije, pokazuje koliko je trebalo ozbiljnije shvatiti implikacije ovakvog zakona.
Donošenje novog ZOR-a odigralo se pod krinkom evrointegracija. Argumentu da je novi Zakon o radu doneo uređeniji kapitalizam umesto onog divljeg te da će takva zakonska regulativa doprineti ekonomskom boljitku i prosperitetu celog društva suprotstavljene su realne posledice ove odluke. Nakon tri godine, vidimo potpuno jasno koliko je taj ZOR doprineo urušavanju radničkih prava, osiromašenju najvećeg dela stanovništva, onemogućavanju radnika i radnica da se organizuju i uopšte učestvuju u donošenju odluka koji se tiče njihovih radnih (a time i životnih) uslova, povećanju prekarizacije, opšte nesigurnosti i sve veće eksploatacije na tržištu rada.
Ovakva zakonska klima omogućavala je čelnicima vlasti da podižu svoje rejtinge dovlačenjem stranih investitora u Srbiju, koji otvaraju nova radna mesta – debelo subvencionisana iz državnog budžeta – na kojima lokalno stanovništvo radi za male pare. Povoljna privredna klima za investitore zapravo znači jasan prostor za eksploataciju i ugrožavanje svih onih radničkh prava za koje se radnički pokret još u toku dvadesetog veka izborio. Nažalost, pored radnih uslova u novootvorenim fabrikama se često ugrožava i zdravlje zaposlenih o čemu svedoči veliki broj primera o kojima je već pisano: Drekslmajer, Geox, Lear itd.
Interesantan je i sam tretman pojma „zaposlenog“. Sarita Bradaš, psihološkinja i autorka studije Statistika i dostojanstven rad, ovu situaciju vidi kao izuzetno problematičnu:
Pojam zaposlenog u zakonu o radu je jedno, a ono kako statistika vodi zaposlenog, to je jedna druga stvar, bez obzira da li je u anketi o radnoj snazi ili je registrovane zaposlenosti. Zato što čak i u registrovanoj zaposlenosti, oni pod zaposlenima podrazumevaju i zaposlene na određeno/neodređeno i zaposlene na privremeno/povremenim poslovima, zaposlene po ugovoru o delu i individualne poljoprivrednike i preduzetnike. Dok su u anketi o radnoj snazi zaposleni svi oni koji su radili sat vremena, bilo za novac ili naturu.
Pod stalnom pretnjom otkazom jer „ako ti nećeš da radiš ima ko hoće“ radnici i radnice u velikom broju fabrika bivaju suočeni sa velikim pritiscima, neplaćenim prekovremenim radom daleko iznad zakonskog maksimuma, izuzetno teškim, često po zdravlje opasnim radnim uslovima, lošim sanitarnim uslovima, bez prava na pauzu ili slobodan dan.
Kako to vidi Mario Reljanović, profesor radnog prava:
Iznuđeni otkaz jedno je od veoma važnih prava zaposlenog koje je nekoliko decenija postojalo kao veoma dobra norma, a novim ZoR-om je jednostavno obrisana. Neka prava su izmenjena tako da u praksi mogu da budu ukinuta, kao što je godišnji odmor. Dakle više ne postoji varijanta prenošenja godišnjeg odmora kod drugog poslodavca. Za sve može da se napravi ekvivalent novcu, tako da poslodavac koji želi da mu zaposleni radi 365 dana u godini, može to realno da uradi, čime dolazimo do smešnog ishoda da ne možemo da se odreknemo prava na godišnji odmor, a možemo u praksi da dođemo u situaciju da ne možemo da ga ostvarimo.
I pored svih promena koje idu nauštrb radništvu, koje je doneo ZoR iz 2014. godine, najavljuje se donošenje novog zakona sa pratećim zakonskim regulativama o agencijama za lizing radnika. Nije teško pretpostaviti da će novi zakon ići dalje na štetu radničkih prava, ali ukoliko se pokaže jasniji i čvršći otpor sadašnjoj i budućoj regulativi, to bi moglo da dovede, možda, do promene smera izmena zakona. Svakako, da bi došlo do jasnijih promena u korist radništva, potrebno je artikulisaniji i organizovaniji otpor.
Sve veće nezadovoljstvo zaposlenih u fabrikama koje vlast doživljava kao simbol ekonomskog prosperiteta i procvata srpske privrede vidi se i u najnovijem talasu štrajkova. Štrajkovi su u toku u više fabrika širom Srbije: radnici i radnice u Fiatu štrajkuju zbog brojnih otkaza i preopterećenosti radnim obavezama onih radnika koji su imali tu sreću da na poslu ostanu. Radnici Goše štrajkuju duže od tri meseca zbog neispunjavanja sporazuma za prekid štrajka, a od danas su četiri radnika stupila u štrajk glađu. U fabrici Fori radnice, koje inače rade smene od po dvanaest sati, su stupile u štrajkaške akcije. Socijalni radnici su najavili obustavu rada, putari Ratko Mitrović su u štrajku kao i radnici Gorenje iz Valjeva. Štrajkaški talas koji je zahvatio više fabrika pokazuje visok nivo nazadovoljstva radnika iz različitih privrednih grana i sektora.
Imajući u vidu ovakvo stanje, Levi samit Srbije je pokrenuo kampanju Ko Krade Rad?. Osnovna namera je da se u javnoj sferi problematizuje pitanje radnih odnosa i skrene pažnja na sve veće urušavanje radničkih prava.
