Prema publikacijama koje adresiraju problem nedovoljne zastupljenosti žena u sektoru informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT), poput Taking Stock: Data Evidence on Gender Equality In Digital Access (Univerzitet Ujedinjenih nacija i EQUALS), I’d Blush if I Could. Closing Gender Divides in Digital Skills Through Education (EQUALS i UNESCO), kao i na osnovu podataka Evropske komisije i Evropskog parlamenta, svega 15% žena u zemaljama članicama G20 zauzima visoke pozicije u vodećim tehnološkim kompanijama, dok je i njihov udeo u ukupnom broju zaposlenih na tehnološkim pozicijama nizak, pa brojke pokazuju da ih je 23% u Apple-u, 20% u Google-u i 17.5% u Microsoft-u.
Takođe, samo 7% IKT patenata su prijavile žene, dok osnivačica tech startapova koje su u potrazi za investicijama ima oko 10%. Brojke su još niže kada je reč o razvoju veštačke inteligencije, pa žena koje se bave istraživanjima u ovoj oblasti ima 10-15%, dok od njih pristiže jedva 1% ukupnih prijava za rad na AI inovacijama. I kada se žene zaposle u specijalizovanim područjima u okviru IKT sektora, primaju 20% nižu zaradu od muških kolega.
Srbija „ne zaostaje“ za najrazvijenijim zemljama, pa prema podacima sajta HelloWorld, otprilike 15% žena u IT-ju zarađuje iznos veći od 2.000 EUR, dok se većina njih prijavljuje za juniorska, praktikantska i ostala radna mesta za koja se ne zahteva visok stepen tehnoloških veština. Pozitivan trend je uočen jedino u gejmingu, pa je nedavno izašla vest da Srbija sa 30% žena u ovoj industriji zauzima prvo mesto u svetu, iako se ne precizira na kojim su pozicijama.
Da li je jedini problem manjak žena u IT-ju?
Kada se u obzir uzmu gorenavedeni podaci, ne iznenađuje što se u većini analiza i tekstova koji se mogu pronaći onlajn, akcenat stavlja na osnaživanje žena da naprave proboj u „muški“ IT svet, čime bi im se pružila prilika da dođu do većih zarada i prevaziđu rodnu segregaciju u zanimanjima i rodni jaz u platama. Tehnološka zanimanja u okviru IT-ja su posebno popularizovana u Srbiji, jer su prilike na devastiranom tradicionalnom tržištu rada ograničene, čemu u prilog govore podaci Republičkog zavoda za statistiku o stopi nezaposlenosti mladih koja iznosi 24,9%, ali i o ukupnoj stopi zaposlenosti i nezaposlenosti koje iznose 49,6%, odnosno 10,1%.
Međutim, postavlja se pitanje da li se problem rodne (ne)ravnopravnosti u sferi rada može svesti na ohrabrivanje žena da uđu u IT sektor, ili je reč o prevazilaženju kompleksnijih strukturnih nejednakosti. Čini se da se svođenjem problematike na „više žena u IT-ju“ legitimizuje merenje stepena ženske emancipacije pristupom tipično „muškim“ karijerama i pridruživanjem postojećim kapitalističkim odnosima moći. Odnos žena i IT industrije se teško može sagledati bez analize njihovog opšteg položaja u društvu i statusa na tradicionalnom tržištu rada, što ne implicira da žene treba odvratiti od tehnoloških zanimanja i STEM nauka, naprotiv, ali otvara se niz pitanja o feminizaciji zanimanja, nerešenom pitanju rada brige i nege, kućnog rada, istorijsko-kulturološkom shvatanju tehnologije kao „muške“, ali i o budućnosti rada i upotrebi tehnologije i veštačke inteligencije.
Kao ilustracija za ove tvrdnje može poslužiti takozvani paradoks rodne ravnopravnosti u IKT-u. EQUALS i UNESCO u svom izveštaju iz 2019. navode da nije utvrđena korelacija između visokog broja žena koje su stekle diplome iz STEM-a i stepena rodne ravnopravnosti, pa zemlje poput Švedske, Norveške i Finske beleže relativno niski udeo žena u tehnološkim zanimanjima, dok im je stepen rodne ravnopravnosti među najvišima u svetu. Rodna nejednakost i devaluacija ženskog rada su duboko utkane u društvene i proizvodne odnose, pa je jedno od glavnih pitanja koje se može postaviti zašto žene nisu bolje plaćene za netehnološke poslove koje trenutno obavljaju, a koji često uključuju emocionalni rad i brigu o drugima, kao i zašto na njih i dalje pada najveći teret besplatnog kućnog rada.
Sa druge strane, za žene koje bi želele da krenu putem tehnologije, ohrabrenje često nije dovoljno, jer nailaze na niz sistemskih prepreka, između ostalog zato što IT nije samo industrija inovacija i napretka, već mesto beskrupulozne trke za novcem i akumulacije profita, koje je skrojeno po merilima onih koji tradicionalno ne nose većinu tereta kućnih obaveza. Mnoge međunarodne organizacije pozivaju na urgentno uključivanje žena u IKT sektor i rad na AI inovacijama, ne samo zato što su tu poslovi budućnosti, već zato što AI „kopira“ postojeće predrasude u društvu, kao što su seksizam i rasizam. Međutim, postavlja se pitanje da li će se žene ulaskom u nove industrije izboriti za promene, ili će se kao i u politici sve svesti na kvote, dok će tehnologija nastaviti da se razvija u pravcu individualizacije i fleksibilizacije rada, povećanja nadzora i polarizacije u društvu, umesto ka poboljšanju uslova života.
Poreklo rodne nejednakosti na tržištu rada
Da bi se bolje razumeo problem rodne nejednakosti u IT-ju, potrebno je na kratko se osvrnuti na istoriju statusa žena na tržištu rada od Drugog svetskog rata naovamo. Naime, od trenutka kada izlaze na tržište rada, žene su devaluirana i slabije plaćena radna snaga, jer se njihov angažman vezuje za aktivnosti koje se smatraju domenom privatne sfere, kao što su uređenje prostora i briga o drugima, ili pak za rutinizirane i „nezahtevne“ poslove. Na primer, po podacima sajta Striking Women | Women and Work, u Velikoj Britaniji se tokom 1950-ih godina beleži porast broja žena u zdravstvu, pre svega na pozicijama babica, medicinskih sestara, negovateljica, čistačica i administrativnih radnica, dok je u Jugoslaviji 1961. godine, kako ističe Neda Božinović u Ženskom pitanju u Srbiji u XIX i XX veku, gotovo polovina zaposlenih žena bila angažovana na poslovima nekvalifikovanih i priučenih radnica.
Ovakva slika je bila posledica neobrazovanosti devojčica i žena u to vreme, ali i danas veliki broj njihovih radnih zadataka spada u domen nevrednovanog emocionalnog rada i sektora usluga. Na zvaničnom sajtu Agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women) se navodi da se najveći broj žena nalazi na nisko plaćenim pozicijama za koje nisu potrebne kvalifikacije, dok trenutno na globalnom nivou 61.5% žena radi u nekom obliku sektora usluga.
Žene i informacione tehnologije
Pozicioniranje žena u sektoru informacionih tehnologija od 1990-ih godina do danas je teklo prilično „očekivano“ kada se u obzir uzme istorijat njihovog položaja na tržištu rada. Mnogi teoretičari, između ostalih i sociolog Manuel Kastels, pogrešno su procenili da će sa razvojem tehnologija doći do većeg upliva žena u kvalifikovanu i bolje plaćenu radnu snagu, jer istraživanja pokazuju da se žene u okviru IT-ja uglavnom zapošljavaju u korisničkim centrima u kojima radni zadaci podrazumevaju komunikaciju sa velikim brojem ljudi i emocionalni rad, dok su zarade relativno niske. Primera radi, i u Srbiji (Kontak centri u Srbiji: perspektive za dostojanstven rad, Centar za istraživanje javnih politika) i u Velikoj Britaniji (The Meaning of Work in The New Economy), 70% zaposlenih u korisničkim centrima čine žene.
Za Srbiju ne postoji zvanična statistika u pogledu pozicija koje žene zauzimaju u okviru IT industrije, ali Centar za istraživanje javnih politika iznosi podatke vezane za digitalne platforme, koji govore da žene dominiraju u radnim angažmanima kao što su držanje časova, unošenje podataka, pisanje i prevođenje, zatim su većinski prisutne u marketingu i administrativnim poslovima, dok je njihova bruto satnica u proseku za 23.6% niža od bruto satnice muškaraca koji se uglavnom bave zanimanjima vezanim za razvoj softvera. Iako bi moglo da se podvede pod anegdotski dokaz, analizom profila IT kompanija na LinkedIn-u uočava se da je veliki broj žena angažovano na pozicijama u okviru HR-a, Customer Success-a, Office & Culture Management-a, kao i na pozicijama asistentkinja i administrativnih radnica.
Dodatni razlozi za nedovoljno prisustvo žena u IT-ju, kako navodi sociološkinja Džudi Vajcman, mogu biti istorijsko-kulturološke prirode, jer je ovladavanje tehnologijom deo muškog rodnog identiteta, pa je rodna segregacija u zanimanjima teško promenljiva čak i danas.
Šta dalje?
Za početak je potrebno predočiti da je ženski rad u trenutnoj društvenoj konstelaciji i organizaciji proizvodnje nevidljiv i manje vrednovan, premda je ključan za održavanje društva. Takođe, razvoj tehnologije i IT sektora prati ubrzana neoliberalizacija tržišta i povlačenje države kao regulatornog tela, pa se sve više podrazumeva oslanjanje na „sopstvene kapacitete“ u cilju obezbeđivanja životnog blagostanja, što u slučaju žena svih generacija to znači žongliranje između sve većih zahteva na poslu, takmičenja i konstantnog usavršavanja, i brige o drugima. Rad u IT-ju često uključuje i rad od kuće, što se uglavnom predstavlja kao prednost, jer ženama omogućava da kombinuju poslovne i privatne obaveze, iako takav aranžman često vodi intenzivizaciji posla i nosi opasnost dublje izolacije u privatnu sferu. Dalje, kada je reč o porodiljskom odsustvu, IT kompanije koje posluju u Srbiji bi bar na papiru trebalo da nude oblike socijalne zaštite u skladu sa lokalnim zakonodavstvom, ali problemi nastaju na digitalnim platformama i remote poslovanjem.
Inicijativa I preduzetnice su mame se izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom izborila da se položaj preduzetnica poboljša, iako one i dalje nemaju prava kao žene koje imaju ugovor o radu. Ovo je svakako značajan pomak, ali žene koje rade na digitalnim platformama često ne mogu da priušte više od nekoliko nedelja odsustva, jer će izgubiti klijente i/ili postati manje vidljive zbog neaktivnosti, a slična situacija je i sa onima koji rade za poslodavce koji nemaju predstavništvo u Srbiji – one mogu uzeti porodiljsko, ali velika je verovatnoća da će izgubiti posao.
U proteklih nekoliko nedelja, vodeći svetski medij objavili su vest da se prognozira (istraživanje Goldman Sachs) da će gotovo 80% zanimanja kojima se bave žene u riziku da bude zamenjeno veštačkom inteligencijom. Neke od projekcija takođe najavljuju dublju polarizaciju društva kao posledicu smanjene potražnje za srednje kvalifikovanim radnicima, pre svega ženama u administraciji, za koje se predviđa da će skliznuti u sektore poput brige i nege, kao i raznih uslužnih delatnosti, dok će se izdići nova klasa onih koji upravljaju tehnologijom i određuju na koji način će ona biti korišćena. Dakle, ono što zaista treba raditi je podržavati žene i devojčice koje žele da pomere IT svet, ali istovremeno i odnose moći, jer u suprotnom društvo rodne ravnopravnosti neće biti moguće.
