Kondominijumi ‒ lažna zajednička dobra

Foto: Central Garden / Facebook

Foto: Central Garden / Facebook

Suprotno stavu da su kondominijumi oblik zajedničkog vlasništva, oni su proizvod produbljivanja nejednakosti i glasnici distopijske budućnosti.

Ukoliko u internet pretraživaču ukucate šta znači reč „kondominijum”, dobićete rezultat: „kondominijum – zajedničko vladanje nekom teritorijom, saposedovanje, zajedničko vlasništvo, suvlasništvo“. Pretraga same reči kondominijum odvešće vas na tekstove novijeg datuma, gde su predstavljeni izgrađeni kondominijumi kao i budući projekti. I taman kad pomislite da se zajednička dobra vraćaju na velika vrata, kliknete da pročitate neki od njih, u kojima se na sav glas hvali ideja kondominijuma ‒ već prve rečenice vratiće vas nazad u surovu realnost poznog kapitalizma.

Pod sloganom kondominijuma reklamira se prodaja preskupih stanova nedostupnih velikoj većini stanovništva. Da su u pitanju samo novoizgrađeni elitni stanovi, to ne bi predstavljalo veliku novost, ali u reklamama za kondominijume uvek stoji da uz stan ide i privatni park, stalni video nadzor, recepcija i obezbeđenje, privatni bazen, sportski tereni itd., a sve to se predstavlja kao zajedničko vlasništvo.

Šta će nam fabrika

Kondominijumi su doskora u Srbiji bili potpuno nepoznat koncept. Nešto najbliže kondominijumima sa čime smo se od početka devedesetih godina počeli da upoznajemo jesu takozvane ograđene ili zatvorene zajednice (gated community). U kondominijumima i ograđenim zajednicama se pod parolom očuvanja sigurnosti i „zajedničkog“ vlasništva nad nekim prostorom onemogućuje boravak ljudima koji nemaju nekretninu u toj zgradi. Svoj vrhunac kondominijumi su doživeli u Izraelu, gde ih privatni investitori uz svesrdnu pomoć države grade na okupiranim palestinskim teritorijama. Palestinci ovim rezidencijama, opasanim ogradama i žicom čuvanim od strane vojske, ne mogu ni da se približe, a kamoli da u njih uđu. Od početka devedesetih postali su popularni i širom Istočne Evrope, pa je sve više elitnih kondominijuma i ograđenih zajednica od Praga, Budimpešte do Sofije i Istanbula. Pre par godina izraelski investitor Shikun & Binui Group počeo je da ih gradi i u Beogradu.

Za sada je Beograd jedino mesto u Srbiji gde su izgrađeni kondominijumi. U izgradnji su Central Garden, Voždove kapija, kao i prvi novobeogradski kondominijum Welport. Razlog ovome je akumulacija bogatstva usled centralizovanosti države, veličine i značaja grada. Samo u Beogradu postoji dovoljno brojna viša srednja klasa koja može da izdvoji ogromne sume za kvadrat stambenog prostora u kondominijumu. Kada se ceni stana doda i prilično visoka cena mesečnog održavanja ostalog sadržaja, jasno je da je ovaj luksuz dostupan samo retkima. Rast nejednakosti pogoduje konceptu takvog luksuznog stanovanja, jer i pored brojnih žrtvi raslojavanje stvara i klasu koja može da priušti sebi život u njemu.

Central Garden jedan je od „bisera“ investitorskog urbanizma u Beogradu. Nastao je na lokaciji gde je nekada bila čuvena Prva srpska fabrika aeroplana „Rogožarski”, osnovana 1924. godine, koja je bila je simbol starog Beograda i progresivnih ideja koje su se negovale ‒ navodi se u reklami za ovaj prostor. Dok se slave duh starog Beograda i fabrika koja je proizvodila i ratne borbene avione, svesno se zaboravlja da u tim „zlatnim godinama“ većina Beograđana živi u kaljuzi bez osnovne infrastrukture i u nesanitarnom smeštaju zarad bogaćenja vlasnika iste te fabrike. Zašto bi to i spominjali, kad ciljna grupa ovog kondominijuma nisu svi građani nego malobrojna elita.

Svesno je preskočeno i razdoblje nakon 1945. godine, kada je na toj lokaciji radila Beogradska industrija kotrljajućih ležaja (IKL), koja je zapošljavala daleko veći broj radnika nego fabrika aeroplana „Rogožarski” u bilo kojem trenutku svog rada. Fabrika koja je nekada zapošljavala 2.500 radnika i pravila milionsku dobit upropašćena je privatizacijom, a dokrajčena požarom iz 2006. godine. Iako su neki od umešanih u privatizaciju IKL-a završili i sa sudskim presudama, to nije poboljšalo situaciju sada već bivših radnika ovog preduzeća. Radnika koji godinama nisu dobijali plate i koji su protestovali zbog nerešenih imovinskih statusa radnika i akcionara, uz zahteve da se zaustavi izgradnja, kada se 2014. kretalo s radom na Central Gardenu.

Kondominijum briše tu istoriju i vraća nas u „zlatni“ period između dva rata, dok bivši radnici IKL-a neće imati priliku ni da provire u najveći privatni park u centru grada gde su nekada radili za svojim mašinama.

Kondominijumi se reklamiraju kao nov vlažni san malobrojne više srednje klase koja je uspešno prebrodila „tranziciju“ i nema više potrebe da se gura u pretrpanim zgradama s gubitnicima tranzicijske trke. Idealni tipski predstavnik ove nove srednje više klase je urbani menadžer srednjih godina za koga je vila na Dedinju još uvek nedostižna, ali mu kondominijum nudi privatnu oazu mira i luksuza u centru ili nadomak centra grada.

Za razliku od socijalizma, gde su se svi pakovali u betonske blokove i gde su imali stan do stana doktorka, čistač, majstor, direktorka i frizerka, u svom novom kondominijumu okruženi ste samo ljudima iz vaše klase. Izolovani ste od ljudi koji nemaju da plate struju, koji rade za minimalac, koje često i izbacuju i iz tih stanova koje su radom stekli u vreme socijalizma. U privatnom parku neposredno uz vaš stan nema malih Roma koji prose, nema beskućnika niti izbeglica koje sede na travi. Ako samo i pokušaju da priđu, tu su budno oko kamere koja sve nadgleda 24/7, spuštena kapija koju samo posebna kartica podiže i obezbeđenje koje vas čuva od svih manje poželjnih. Na ležaljci pored vašeg „zajedničkog“ privatnog bazena sedećete do ljudi koji su takođe menadžeri, programeri, uspešni poput vas, dok vam deca zajedno idu u obližnju privatnu školu.

Foto: Central Garden / Facebook

Foto: Central Garden / Facebook

Beg od strvarnosti

U slučaju kondominijuma koncept zajedničkog dobra maksimalno je izvrnut, ispražnjen od sadržaja i iskorišćen zarad privatnog interesa i klasne reprodukcije. Sve stvari koje se navode kao zajedničke u kondominijumu su u stvari privatne, i samo oni koji plate previsoku cenu stana i održavanja mogu da im pristupe. U kondominijumu, naravno, nema ni zajedničkog niti demokratskog odlučivanja koje će stvari biti izgrađene i kako će se zajednički koristiti.

Dok se kondominijumi nadmeću koji ima veći privatni ograđeni park, javni i zeleni zajednički prostori svakodnevno se gube. Srbija lagano ide putem Brazila, gde su zeleni javni prostori retkost, i gde ako želite da se odmorite na zelenoj površini morate da platite. Sve više zelenih prostora u gradu pretvara se u građevinsko zemljište, parkinge ili komercijalne prostore, dok se preostali limitiraju ograđivanjem i uvođenjem radnog vremena. Umesto slobode kretanja, korišćenja i socijalizacije koje javne zelene površine omogućavaju, kondominijumi promovišu koncept ograničenog privatnog parka u kome ste non-stop pod video nadzorom.

Život u kondominijumu prigušuje i zamagljuje sve one užasne krike i slike koji dolaze iz spoljnog sveta. Iz kondominijuma se ne čuju zahtevi protesta za očuvanje javnih prostora. Iz kondominijuma se ne vide svi oni ljudi koje su privatni izvršitelj izbacili na ulicu jer nisu imali da plate par računa za struju. Iz privatnog parka kondominijuma se ne vidi da je izgradnja ovakvih prostora samo druga strana medalje svih urbanističkih i socijalnih užasa koji se svakodnevno dešavaju. Kako bude rastao broj deložacija, rašće i broj novoizgrađenih kondominijuma. Samo je potpunom izmenom politike, kojom bi se umanjila nejednakost i koja bi obezbedila stanovanje za sve, moguće trajno zaustaviti izgradnju kondominijuma. Ili nas čeka distopijska budućnost, u kojoj će se bogati zaključati u svoje zamkove, a siromašni će ostati na ulici.

Print

Preporučujemo