„Ko ima, daće mu se“ – bliži li se kraj decenijama poreske nepravde?

foto: Marko Rupena / Kamerades

Dok je od početka pandemije desetine miliona ljudi palo u krajnju bedu, milijarderi su najbolje dokazali istinitost tumačenja da je „svaka kriza prilika“ – bar za njih. Ipak, svedočimo i prvim nagoveštajima da bi težina krize mogla da natera vlade razvijenih država da preispitaju poreske olakšice za najbogatije koje poslednje četiri decenije doprinose rastu nejednakosti.

Vesti o tome koliko su najbogatiji ljudi na svetu dobro prošli tokom pandemije sustižu jedna drugu. Gardijan je ovih dana javio da je njihovo bogatstvo poraslo za oko 450 milijardi dolara, dopunjavajući podatke Švajcarske banke po kojima je bogatstvo svih milijardera na svetu naraslo sa oko 8 na oko 10 biliona američkih dolara samo u periodu od aprila do jula.

Bilion dolara su od proglašenja pandemije zaradili samo milijarderi u SAD. Drugim rečima, u ekonomskoj supersili koja je dom polovine najbogatijih, bogatstvo milijardera se uvećalo za čitavih 36%.

Kontekstualizacije radi, izvršni direktor grupe Americans for Tax Fairness (ATF) objašnjava da je profit koji je tokom pandemije ostvarilo 650 najbogatijih Amerikanaca toliko veliki da bi od njega mogli da pokriju ogroman paket finansijske pomoći sunarodnicima:

„Oni bi sami mogli da finansiraju pomoć od 3.000 dolara za svakog pojedinačnog muškarca, ženu i dete u ovoj zemlji, a da i dalje budu bogatiji nego pre 9 meseci.“

Bilion dolara je suma u rangu kompletnih troškova programa Medicare i Medicaid od kojih aktuelno zavisi trećina američkog stanovništva, a čak četiri puta veća od ukupne finansijske pomoći koju je tokom pandemije dobilo oko 160 miliona Amerikanaca.

U Kini, iza SAD drugoj po udelu bruto domaćeg proizvoda u svetskoj privredi (15.5%), i najbrže rastućoj svetskoj privredi, broj ekstremno bogatih se više nego udesetostručio u poslednih petnaestak godina. Još frapantniji je podatak da se na listu kineskih milijardera od početka 2020. do avgusta upisalo čak 257 ljudi, čime je Kina sa gotovo 900 milijardera odnedavno „pretekla“ SAD. Najbogatiji Kinezi zaradili su oko 1.5 biliona dolara u godini koja je za nama – iliti više nego u proteklih 5 godina ukupno.

Treća po broju milijardera je četvrta svetska, a najjača evropska ekonomija, Nemačka, čijih je stotinak najbogatijih stanovnika na trećem mestu po ukupnoj dobiti od 2020.

Trickle-up model

Najbogatiji su zgrnuli još blaga u periodu kada je čovečanstvo u proseku osiromašilo: po procenama Međunarodnog monetarnog fonda iz početka oktobra, globalna ekonomija će u 2020. iskusiti sažimanje od oko 4.4%. Istovremeno se očekuje da naredne godine oko 150 miliona ljudi, odnosno svaki deseti stanovnik planete, dospe u položaj ekstremnog siromaštva, u kom se preživljava sa manje od 1.9 dolara dnevno.

Deo prikazanog rasta bogatstva rezultat je potražnje za specifičnim proizvodima i uslugama tokom pandemije. Tako ne čudi da su najveći profiti, pored onih u industrijskim delatnostima, ostvareni u proizvodnji medicinskih sredstava i opreme, dostavi (poput Amazona) i elektronskim tehnologijama. Naročito nije neobičan rast bogatstva u Kini, jedinoj od velikih svetskih privreda koja ove godine nije zabeležila negativne pokazatelje ekonomskog rasta.

No, ovogodišnji rast bogatstva (koji je samo dramatični nastavak trenda koncentrisanja kapitala i rasta ekonomskih nejednakosti širom sveta) je i rezultat dominantnog sistema oporezivanja, već decenijama blagog prema vlasnicima kapitala.

Na ovu pojavu podjednako dugo upozoravaju heterodoksni ekonomisti, levo orijentisani kritičari i organizacije. Dok je u prvih tridesetak godina nakon Drugog svetskog rata tada dominantnim ekonomskim teorijama promovisano i u mnogim zemljama širom sveta primenjivano progresivno oporezivanje, od sredine sedamdesetih možemo pratiti trend smanjivanja poreza na visoka primanja, dobit i imovinu.

U jednom od brojnih izveštaja koji se bave odnosom privatnog bogatstva i društvenih potreba, Oxfam početkom 2019. navodi da je porez na najviše lične dohotke u SAD prepolovljen od 1980. do danas (sa 70% na 37%), dok u mnogim zemljama latinske Amerike najbolje plaćena desetina stanovnika izdvaja tek 4.8% zarade za porez.

Mali porezi na visoke zarade dovode do toga da je najskuplje biti siromašan, jer u praksi najslabije plaćeni izdvajaju veći procenat plate na kombinaciju poreza na prihod i PDV-a, i znatno veće procente primanja na osnovne potrepštine (stanovanje, hranu, medicinske potrebe i obrazovanje).

Na smanjivanje poreza na prihode i dobit uticala je i tendencija vlasnika kapitala i korporacija da porez izbegavaju prijavljivanjem u poreske rajeve. Oxfam navodi da najbogatiji skrivaju bar 7.6 biliona dolara od vlasti različitih država, izbegavajući time oko 200 milijardi dolara u poreskim dugovima. Samo u Africi, navodi ista studija, oko 30% privatnog bogatstva je najverovatnije „skrajnuto“ offshore, a procenjuje se da su državne kase zakinute za 15 milijardi dolara. Razvijene zemlje, isti izvor tvrdi, gube 100 milijardi američkih dolara koje ne mogu da naplate korporacijama, što je jedan od (mnogih) faktora koji države navodi na „trku do dna“ u oblasti oporezivanja.

Izvor: Scheve and Stasavage (2016), istraživanje rađeno na uzorku od 20 bogatih zemalja. Grafik: Mašina

Niske poreske stope na najviše prihode i dobit postale su opšteprihvaćene zahvaljujući kombinaciji lobiranja, podmićivanja, državnih i korporacijskih sukoba i unakrsnih pritisaka (uključujući i vojne), no, imale su – odnosno još uvek imaju – i marketinšku, odnosno ideološku oblandu.

U tom aspektu su u javnosti, pored predstave da su bogatiji spretniji i skloniji rizicima, za šta ih treba nagraditi, olakšice za bogataše i korporacije opravdavane modelom trickle-down ekonomije. Po njemu će se deo kapitala privučenog poreskim olakšicama zadržavati u ekonomiji koja ga privuče: narodski rečeno, opravdavani su žvakom da će, između ostalog, bogati trošiti tamo gde im je jeftino da žive, a ulagati tamo gde im je jeftinije da ulažu, što će se onda „skotrljati“ niz društvenu lestvicu, iz džepova bogatih u džepove siromašnijih, koji za njih rade.

Pozivanjem na trickle-down ekonomiju su (za javnost) odbacivane i kritike mera štednje u situacijama kada je bilo očigledno da smanjivanje javnih rashoda i plata (običnih smrtnika) dovodi do pada standarda života i osiromašenja slabije plaćenih. Rast nejednakosti je za apologete neoliberalizma samo nužno zlo funkcionalne ekonomije. Po toj logici, za opstanak ekonomije je najvažnije imati koncentrisan kapital koji može da obezbedi ulaganja, a dalje će se sve već samo rešiti.

Jedina nezgoda sa trickle-down modelom je to što – on uopšte ne radi, kao što je već ilustrovano u brojnim studijama tokom poslednjih dvadesetak godina.

Stare teorije, nove prilike?

Ujedinjene nacije su, recimo, 2009. organizovale radnu grupu o uzrocima tadašnje krize, koju je predvodio Džozef Štiglic. Njen izveštaj je potvrdio da je zaravnjivanje poreskih stopa i nametnute mere štednje sa strogim ograničenjem fiskalnih deficita i državnog zaduživanja dugoročno posmatrano štetno. Vredi se podsetiti da Štiglic tada bez okolišanja konstatuje da se „novac prebacuje od onih koji bi ga trošili na osnovne potrebe na one koji imaju više nego što lako mogu da potroše, što oslabljuje agregatnu efektivnu potražnju“.

Slično tome, uticajni Blumberg je prošle nedelje objavio da su i naučnici sa svetski poznatih London School of Economics i King’s College univerziteta u Londonu obimnim istraživanjem prihoda, kapitala i poseda u 18 zemalja OECD-a dokazali da pedeset godina sprovođenja poreskih olakšica za bogate nije donelo blagostanje ostatku društva. Kako profesori Houp i Limberg dokazuju, ukidanje progresivnog oporezivanja nije pozitivno uticalo na stvaranje radnih mesta, rast broja radnih sati ili ekonomski rast u ispitivanim zemljama; drugim rečima, bogati nakupljeno bogatstvo ipak nisu iskoristili da zaposle ostale.

Ono što suštinski razlikuje Štiglicovo i njemu slična istraživanja od ovog najnovijeg, dakako, nije sadržaj, nego tajming.

Takvi zaključci su dosad u preovlađujućem broju slučajeva prenebregavani, a odgovarajuće ekonomske teorije smatrane neozbiljnim, bez obzira na to sa kog su nivoa i od strane koje institucije podržavani, dok je nejednakost nastavila da raste, dovodeći nas u situaciju sa početka priče.

Ni 2008. godine, međutim, nismo bili u situaciji da se ovoliko, i ovoliko naglo sunovrate ekonomski pokazatelji u razvijenim zemljama: da u većini zemalja Evropske unije javni dug premaši granicu koju toleriše Evropska komisija, da u Americi desetine miliona ljudi budu na ivici deložacije; da sama Britanija, iz koje potiče najnovije istraživanje, doživi kvartalni deficit od 22.1% usled negativnih učinaka pandemije i Bregzita. Blumberg u pomenutom članku otkriva da aktuelna studija o nefunkcionalnosti trickle-down modela nije slučajno baš sada odjeknula u medijima. Naime, ona ide na ruku inicijativama o uvođenju jednokratnog poreza na imovinu, koje predlaže nekoliko aktera u Britaniji, a kakav nije viđen od sredine sedamdesetih.

Nevladina Komisija za porez na bogatstvo (Wealth Tax Commission), osnovana u aprilu, je tako početkom decembra objavila finalni izveštaj analize uvođenja novih oblika poreza i njihovih posledica po britansku ekonomiju. Autori izveštaja zalažu se za uvođenje poreza na bogatstvo kojim bi se po poreskoj stopi od 1% pet godina oporezivali Britanci sa imovinom većom od pola milijarde funti. Na ovaj način moglo bi se prikupiti 260 milijardi funti, što je suma bliska onoj koju je Britanija već uložila u saniranje posledica pandemije.

U izveštaju se navode i rezultati nekoliko skorašnjih istraživanja javnog mnjenja, koja su pokazala da postoji velika podrška oporezivanju bogatijih. Tako je u anketi sprovedenoj u maju 61% ispitanika bilo za uvođenje poreza na imovinu od preko 750 hiljada funti, a samo 14% protiv. U drugoj se 4 od deset ispitanika izjasnilo slično, dok je za ravnomerno podizanje poreza na prihode i BDP-a bilo samo 7% i 4% anketiranih. Barem podjednako zanimljivo je i što je više od trećine ispitanika iste ankete navelo da podržava porez „jer bi se njime smanjio jaz između bogatih i siromašnih“, a trećina zaokružila opciju da su se „bogati preterano obogatili i da je vreme da nešto i vrate“.

Bilo bi pesničke pravde u tome da promena ekonomske paradigme, kao početkom osamdesetih, krene (i) iz Britanije. Međutim, iako se zalaže za porez na imovinu kakav u Britaniji nije primenjivan gotovo 50 godina, ni izveštaj Komisije za porez na bogatstvo ne predlaže promenu poreskog sistema, niti ima nagoveštaja da se tako nešto sprema u drugim zemljama centra, koje diktiraju svetsku ekonomsku politiku. Zasad se, sa novcem, sve više poluga moći sabira u rukama najbogatijih, ostavljajući malo nade da će svet nakon pandemije biti pravednije uređen.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE