Finansijska podrška trudnicama i porodiljama se u znatnoj meri smanjuje novim zakonskim regulativama, uprkos pompeznim najavama nadležnih o velikoj pomoći porodicama sa decom.
Stupanje na snagu novog Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom izazvalo je burne reakcije javnosti, iako je donedavno najavljivan kao najbolja socijalna mera do sada, uz isticanje kako je porast nataliteta osnovni cilj Vlade Srbije. Godinu dana unazad naglašavane su dobre strane istog, poput povećanja roditeljskog dodatka i mogućnosti da porodiljsko odsustvo izmenom Zakona dobiju ne samo žene koje su u stalnom radnom odnosu već i samostalne delatnice, žene koje su nosioci poljoprivrednog porodičnog gazdinstva, koje su angažovane po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, ugovoru o delu i autorskom delu. Takođe, u istom pompeznom tonu najavljivano je kako se više neće isplaćivati povraćaj PDV-a na opremu za bebe, već kako će se u tu svrhu sada isplaćivati paušalni iznos od 5.000 dinara, uz napomenu da više ne postoji uslov za ostvarivanje prava na ovaj dodatak, već da će od sada svi na njega imati pravo.
Ovaj prilično uverljivo izveden marketinški potez Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je pratila kampanja koja je trebalo da podstakne stanovništvo na roditeljstvo, pa je tako Ministarstvo kulture i informisanja raspisalo Javni poziv za izradu slogana, koji će biti korišćeni u kampanji za promociju mera populacione politike sa ciljem podsticanja rađanja u Republici Srbiji. Uprkos burnoj reakciji u javnosti, ta kampanja je nastavljena, pa su tako razne poznate ličnosti govorile o važnosti nataliteta, a i sam predsednik je pozvao žene da rađaju, navodeći demografske prognoze prema kojima, ako se postojeći demografski trend nastavi, do 2060. „nećemo imati ni državu ni narod“.
Realno stanje stvari
Kakve to promene donosi novi zakon? Pogledajmo, na primer, povraćaj PDV-a na opremu za bebe. Naime, prema starom zakonu, roditelji su mogli da povrate PDV u ukupnom iznosu od 77.279,95 dinara – u toku detetove prve godine života 44.159,97 dinara, a u toku druge godine 33.119,98 dinara. Uslov da bi se ostvarilo ovo pravo bio je da ukupna primanja porodice ne prevazilaze 1.059.839,40 dinara godišnje i da porodica ne poseduje nekretninu vredniju od 25.833.585,14 dinara. Prema novom zakonu, ovo pravo se ukida tako da će sada svi, bez obzira na visinu mesečnih prihoda i imovinsko stanje, dobiti paušalno 5.000 dinara. Koliko je ova naknada obesmišljena govori podatak o tome koliko košta samo jedna stavka opreme za bebe, kao što su, recimo, kolica za novorođenče. Na primer, najjeftiniji trio set košta oko 29.000 dinara, što znači da ovaj iznos od 5.000 dinara jedva može da pokrije PDV za ovu stavku, a o drugim stvarima kao što su krevetac, komoda, stolica za hranjenje i sl. da i ne govorimo.
Promena koja je izazvala najviše reakcija u javnosti tiče se visine naknade zarade. To se prema članu 13. ovog Zakona utvrđuje tako što se iznos zarada koje je žena ostvarila u prethodnih 18 meseci deli sa 18, bez obzira na to da li je radila jedan ili svih osamnaest meseci. Rezultat toga je veliki broj veoma niskih iznosa naknada do te mere da su neke žene dobile rešenja na iznos manji od 1.000 dinara mesečno. Dakle, donja granica ne postoji, čime se krši Konvencija 183 Međunarodne organizacije rada o zaštiti materinstva, koju je Srbija ratifikovala 2010. godine, ali zato postoji gornja i ona iznosi tri prosečne plate, tj. 150.000 dinara.
U gostovanju u emisiji Beogradska hronika, predstavnica nadležnog ministarstva Milena Antić ovo objašnjava time što žena u tom određenom periodu ulaže u poreze i doprinose, pa za vreme porodiljskog odsustva dobija nadoknadu srazmernu svojim ulaganjima. Ukoliko se zaista vodimo tom logikom, ostaje nejasno zašto se računa samo i isključivo tih 18 meseci koje prethode porođaju ili održavanju trudnoće? Da li zato što pre i posle toga žene ne rade, odnosno tokom čitavog svog životnog veka ne plaćaju poreze i doprinose, PDV i razne akcize? Možemo samo da nagađamo, jer nas Ministarstvo ostavlja uskraćenima za odgovore.
Pored toga što ignoriše ova celoživotna „ulaganjaˮ i što pravo na nadoknadu predstavlja kao pomoć države, a ne pravo koje je žena sama zaradila, ovaj zakon ignoriše i prekarne uslove rada i činjenicu da većina ljudi živi u konstantnoj neizvesnosti i kretanju između zaposlenosti i nezaposlenosti. Zbog fleksibilizacije rada i različitih vrsta angažmana kao što su honorarni rad, privremeni rad, povremeni rad, nepuno radno vreme, rad na crno, sezonski rad itd, planiranje toliko meseci unapred je velikom broju ljudi teško izvodljivo. Još ukoliko žena mora da ide na trudničko bolovanje zbog održavanja rizične trudnoće naći će se u još ranjivijem položaju, jer će joj se za osnovicu za obračun naknade zarade računati samo period koji prethodi bolovanju. Da ne govorimo o tome da su poslodavci vrlo oprezni kada zapošljavaju žene, da citiramo predstavnicu Ministarstva u pomenutom gostovanju, „njemu je žena potrebna da radi. Znači, zasnivate radni odnos da bi radili, a ne da bi sutradan otišli na bolovanje“. Ovo su samo neke od promena zakona, koji je Mario Reljanović indikativno preimenovao u Zakon o finansijskoj propasti porodice sa decom.
Zakonodavcima kućni rad ostaje nevidljiv
Jedan od mnogobrojnih problema postavljene logike kojom je kreiran ovaj zakon jeste to što neplaćeni kućni i reproduktivni rad ostaju potpuno nevidljivi i nepriznati u svom doprinosu društvenoj reprodukciji, a njihovi nosioci su najčešće upravo žene. Istovremeno kontrola nad ženskom reprodukcijom i njihova potčinjenost državnim ciljevima pojačala se do te mere da se žene otvoreno krive za loše demografske prognoze, uz najave pooštrenih mera dostupnosti abortusa. Budući da je za kapitalizam eksploatacija rada glavni izvor ostvarivanja profita, proizvodnja jeftine radne snage neminovno jeste jedan od državnih ciljeva, ali ne samo za budućnost, već i za sadašnjost, jer svi oni koji nisu u mogućnosti da zarade minimalnu dostojanstvenu platu, koja u Srbiji iznosi 77.828 dinara (dakle velika većina), da bi omogućili izdržavanje dece, moraju da pristaju na prekarne uslove rada koji vrlo često podrazumevaju ne samo rad na crno i potplaćenost, već i poslove visokog rizika. Zato je razumljivo što se puno ljudi teško odlučuje na roditeljstvo, pa se ono odlaže ili potpuno odbacuje kao opcija.
Ove mere su samo jedan mali segment promena koje kreiraju socijalnu politiku koja je u potpunosti antisocijalna, jer ne samo da svako treba da prati sopstvene interese nauštrb solidarnosti kao osnove penzijskog, invalidskog, zdravstvenog osiguranja već ni to ne garantuje sigurnu budućnost. Ovakva sistemska individualizacija nažalost najčešće rezultira otporom koji vodi još većem individualizmu, kao što je slučaj sa antinatalnim politikama kao reakcijom na jačanje konzervativizma. Ili, na primer, sve češće se može naići na argumentaciju da je roditeljstvo sebično, jer ugrožava opstanak planete usled klimatskih promena i prekomernog zagađenja. Umesto ovakvih partikularnih pristupa, povlačenja pred ofanzivnim neoliberalnim merama i promocijom ideje ličnih odricanja, samo sistematične promene mogu omogućiti realan izbor, prema kojem svako može da odabere da li želi biti roditelj ili ne po sopstvenim željama (bilo da se radi o biološkom ili bilo kojem drugom obliku roditeljstva), a ne da na njenu/njegovu odluku utiču materijalne i (ne)društvene (ne)mogućnosti.
U cilju povratka i izgradnje društvenosti koja se restauracijom kapitalizma u zemljama bivše SFR Jugoslavije poslednjih nekoliko decenija uništava, treba da zahtevamo dostojanstvenu socijalnu politiku koja bi morala da podrazumeva mere poput naknade zarade, odnosno plate za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta za oba roditelja istovremeno, bez obzira na ostvareni staž i pol. (Trenutno ne mogu oba roditelja da ostvaruju ovo pravo, već je po pravilu majka na porodiljskom odsustvu prva tri meseca, a otac ima pravo na porodiljsko samo u slučaju da je majka umrla, nestala, na održavanju zatvorske kazne i slično. Po isteku porodiljskog počinje odsustvo sa rada radi nege deteta, koje traje 9 meseci i na njega imaju pravo oba roditelja, ali ne istovremeno.)
Roditeljski dodatak, dečji dodatak, ostale naknade po osnovu rođenja i nege i posebne nege deteta, vrtići, obrazovanje, medicinska nega i svi ostali preduslovi za sretno i bezbrižno detinjstvo treba da budu dostupni svima, bez obzira na visine prihoda, radni staž i imovinsko stanje. Svakoj ženi treba da bude dostupan abortus, vantelesna oplodnja, odgovarajući prenatalni testovi (koji su trenutno preskupi i nedostupni većini), odgovarajuća psihofizička priprema za trudnice (koja u nekim domovima zdravlja još uvek postoji kao stara praksa iz doba SFRJ, ali u vrlo skraćenoj verziji zbog nedostatka kapaciteta), psihološku pomoć u postporođajnom periodu i sve ono što je neophodno da se ovakva životna transformacija što bolje i bezbednije iznese u korist svih uključenih.
