Ekonomski autoriteti iz redova vladajuće koalicije, poput Siniše Malog, često nas uveravaju da nam je sve bolje i da o tome svedoči rast BDP-a. Šta to uistinu znači? Koliko i kome je bolje od tog rasta?
Istorija uvek ima način da iznenadi one koji posmatraju i proučavaju njeno široko kretanje. Malo ko je očekivao da će u trenutku koji je trebalo da bude pobeda reakcionarnih i konzervativnih sila na svim važnim uporištima svetskog sistema doći do silovite provale besa i nezadovoljstva sa neposredno društvenim sadržajem od Hongkonga do Čilea. Pa ipak, nisu sve provale stvorene jednake – dok Hongkong sve više postaje poprište okršaja između liberalnog Zapada koji je to sve manje i komunističke Kine koja to odavno nije, u Čileu bujica naroda preti starom bračnom paru: apstrakciji ekonomskog rasta kao izvora sveg blagostanja i državnoj batini, čiji je zadatak da ovu apstrakciju konkretizuje i vazda uteruje ljudima u glavu.
Zanimljiva je zbunjenost vodećih posmatrača pred činjenicom da se Čileanci tako mnogo bune, iako imaju sjajne „ekonomske rezultate”. Čile je još 2006. dostigao najviši nominalni BDP na južnoameričkom kontinentu, a u međuvremenu pobrao pohvale na račun konkurentnosti, makroekonomske stabilnosti i drugih parametara ključnih za dinamičnu tržišnu privredu. Cena koja se, doduše, za to morala platiti daleko je prevazišla „funtu mesa” naplaćenu za vreme Pinočeove diktature – u nju su ulazili i loše i skupo obrazovanje, nepouzdan i oslabljen zdravstveni i penzijski sistem i najveći stepen društveno-ekonomske nejednakosti u Južnoj Americi.
Iako se čileansko i srpsko društvo prilično razlikuju, približava ih to što se i Srbija odlikuje vrlo izraženim stepenom dohodovne nejednakosti (gornjih 20% stanovništva po dohotku zarađuje čak devet puta više od 20% najsiromašnijih!), po čemu je „tigar u Evropi”, kao i raspadom svih sistema na kojima nije moguće napraviti brzu i likvidnu zaradu. Sa druge strane, u poslednjih sedam godina intenzivirana je mantra o ekonomskom rastu kao konačnom rešenju svih naših problema i „marljivosti” i „radišnosti” kojom se kupuje karta za nebesko carstvo Smita i Bentama.
Ostavimo za trenutak po strani društvenu kritiku kojom se već neko vreme u nekoliko kratkih poteza može demaskirati jaz između zvanične linije i stvarnosti. Polazeći od načela da je unutrašnja, imanentna kritika kudikamo moćnija od spoljašnje, ali i da se naše društvo u nastupanju spolja suočava s kapitalističkim parametrima konkurentnosti, kreditnih rejtinga i profitabilnosti, razmotrimo srpsku strategiju ekonomskog rasta i razvoja naspram njenih sopstvenih standardâ. Ima li ona uopšte šanse da uspe – ne socijalno i u odnosu na potrebe živih ljudi, jer je jasno da nema – već čisto ekonomski i u odnosu na diktate neživih, apstraktnih sila svetskog tržišta?
Stratezi bez strategije
Osnovna razvojna strategija svih dosadašnjih vladâ od 2000. godine naovamo bila je privlačenje stranih direktnih investicija (SDI). Nakon što je socijalistička privreda – kako sekundarni, tako i tercijarni sektor, koji je još mogao biti privlačan i u novim okvirima – temeljno razorena, a novi političko-ekonomski sistem nije favorizovao znatnije učešće neprivatnih aktera, svi domaći nosioci razvojnog potencijala potisnuti su u drugi plan. U svetu koji je sektor po sektor, službu po službu, izbacivao državu i društvo iz privrednog upravljanja i razvoja, oslonac na strani kapital bio je jedini smislen pravac delovanja u bezvremenoj tranziciji koji bi mogao da omogući političku stabilnost, a to će reći ostanak na vlasti novoj političkoj eliti. Do 2012. ta politika se zvala „kupovina socijalnog mira”.
Posle krize 2007/08. godine, njenih političkih posledica, koje još uvek živimo, i činjenice da svetski kapital još uvek više voli da sedi na parama nego da ih ulaže, bilo je neophodno podmazati kanale stranih investicija. Samo je u 2019. godini, za subvencije stranim firmama opredeljeno 15 milijardi dinara, a predsednik svako malo licitira s njihovim iznosom („svakom investitoru ćemo dati 5% bolje uslove nego u drugim zemljama”). Osim što su „investitori” znali da odu iz zemlje čim isteknu subvencije, da li je ova po građane Srbije prilično skupa politika mogla da ostvari neki dugoročan razvojni efekat?
Prvo treba imati na umu da se u periodu 2000–2006. najveći deo SDI odnosio na privatizovana preduzeća, tako da je novih, greenfield investicija bilo srazmerno malo. Teorijski, strane investicije u nova preduzeća i poduhvate trebalo bi da rezultiraju transferom tehnologije i znanja koji dotad nisu bili dostupni domaćoj privredi, na osnovu kojih bi se onda mogao izgraditi domaći kapital koji bi bio nosilac privredne revitalizacije na kapitalističkoj osnovi. Iako se to u manjoj meri dogodilo u IT sektoru, ovaj efekat je uglavnom izostao jer je većina stranih investicija bila usmerena na radno i resursno intenzivnu proizvodnju koja se oslanja na nisku i srednje nisku tehnologiju (proizvodnja hrane i pića, tekstilna industrija, duvanski proizvodi, trgovina i nekretnine). Drugim rečima, ne koriste se najsavremenije tehnologije niti je potrebna visokokvalifikovana radna snaga, pa nema ni uslova za transfer.
Retki su primeri gde je SDI ostvario zapaženiji razvojni učinak, a tamo gde je to i bio slučaj dogodilo se pre globalizacije i skoro neograničene prekogranične mobilnosti kapitala. U nekim azijskim zemljama koje su pozitivni primeri ove razvojne politike – Južna Koreja, Tajvan, Singapur – ključna je bila državna intervencija, potpomognuta autokratskim političkim uređenjem, usmerena na favorizovanje domaćih firmi i razvoj domaće tehnologije i nauke. U istom budžetu u kome je 15 mlrd. dinara odvojeno za strane firme, svega je 1,7 mlrd. dinara odvojeno za podsticanje domaćeg preduzetništva, što jasno govori o odsustvu politike razvoja domaćih kapaciteta. O nedovoljnim ulaganjima u kulturu, nauku i domaći tehnološki razvoj – ma koliko ugovora ETF potpisao sa „privredom” – ne treba naročito govoriti.
Plodovi i plodouživanje
U kontekstu odsustva realne strategije domaćeg ekonomskog razvoja, sve brojke o rastu BDP-a nemaju nikakvog značaja, obaška što se rast BDP-a i odnosi samo na rast tržišne vrednosti proizvedenih dobara i usluga minus promene u cenama. Ako i govori o rastu kvantiteta, on ne govori ništa o kvalitetu onih faktora i tendencija koji ga pokreću – ne ukazuje na to koji sektori rastu, da li je taj rast održiv, ima li negativnih eksternalija, koja je ljudska cena tog rasta, itd. Aktuelna vlast se hvalila rastom budžetskih prihoda koji je, osim mera štednje i ukidanja raznih budžetskih davanja, i posledica ekonomskog rasta. S obzirom na to da prihodi od PDV-a, kao regresivnog tipa poreza, i prihodi od akciza čine skoro 80% ukupnih poreskih prihoda, jasno je da od povećanja ukupne sume i vrednosti dobara i usluga (BDP) država i te kako ima koristi. Ko je, prema tome, uživao u plodovima tog rasta, bilo neposredno bilo posredstvom državnog budžeta?
Na prvom mestu se dobro nauživao strani kapital, kako preko astronomskih subvencija, tako i usled proste činjenice vraćanja stečenog-subvencionisanog profita u zemlju maticu. Dobar primer toga je nova utrka da se Folksvagenu ponude veće subvencije nego što mogu da ponude druge zemlje, po rečima predsednika. Koliko veće? Bugarska, članica EU, navodno nudi 260 miliona evra. Koliko nudi Srbija – 300, 400, 500, milijardu evra? Odakle taj novac? Kako Srbija može da si priušti da daje jednoj firmi više novca nego zemlje koje su u mnogo boljem ekonomskom položaju?
Potom je težak teret plodouživanja na sebe preuzeo domaći i strani privatni kapital koji je u sprezi sa državom, pa tako rekonstrukcije trgova koštaju desetine miliona dinara, kilometar auto-puta koji rade „bratske” firme košta devet miliona evra, na novogodišnju rasvetu, fontane i slične gluposti ulupavaju se milioni, na javnim tenderima se povlašćuju određene firme makar i po višoj ceni, šalju se milioni evra za rekonstrukciju pariskih katedrala, itd. S druge strane, izostaju ulaganja u javne sisteme i sve ono što zapravo unapređuje kvalitet ljudskog života. Tamo gde još i ima ulaganja u javnu infrastrukturu uglavnom se radi o strateškim projektima koji služe većoj protočnosti robe i kapitala uglavnom stranog porekla (a za ljude i ideje ako se nađe mesta).
Naposletku, javni resursi se troše i da bi se razminirale akutne političke i društvene tenzije, bilo da su u pitanju subvencije taksistima za kupovinu novih privatnih automobila, enormna plaćanja profesionalnim fudbalskim klubovima ili transferi novca bankama da bi se rešio problem srednje klase koja se zadužila u švajcarskim francima.
Dobitnici su jasni: strani kapital i domaći kartel. Pošto je politička ekonomija igra sa nultim zbirom, gubitnici su svi ostali – svi oni od čijih se primanja (plata i penzija) prvo finansirao ekonomski „rast”, a koji potom nisu došli na red da okuse njegove ionako suvonjave plodove. Među njima, ipak, nalazi se i tanak sloj onih koji rade za strane, uglavnom tehnološke firme i slične organizacije, a koji po svojim primanjima spadaju u gornjih 1% stanovništva u Srbiji (za šta je poražavajuća granica oko 1000 evra mesečnog neto prihoda), i koji su imali koristi od prodora stranog kapitala. Sa druge strane, sve dok teško iskustvo nezaposlenosti i slabe zaposlenosti ostaje glavni utisak radnih slojeva u nerazvijenim delovima zemlje, nije neočekivano da se bilo kakve strane investicije dočekuju kao poboljšanje u odnosu na hroničnu nezaposlenost i prateće propadanje.
Guske u magli
Nije kao da Srbija, teorijski, ne bi mogla da izađe iz nepovoljne pozicije prouzrokovane neuspehom svetskog socijalizma, raspadom Jugoslavije i novim položajem na periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Mnoge zemlje Trećeg sveta uspele su da se iz položaja nerazvijenosti dovedu u red srednje razvijenih zemalja, npr. izvozno orijentisanom industrijalizacijom, supstitucijom uvoza ili, kao što je već napomenuto, politikom dirižizma.1 Međutim, postoji čitav niz faktora koji onemogućavaju ovakvu putanju u slučaju Srbije, tj. isključuju mogućnost prelaska u red srednje razvijenih zemalja u okviru kapitalističke privrede.
Na prvom mestu je tu fenomen „zarobljene države”, u kojoj su javne institucije pod vlašću i uticajem krugova koji se uglavnom rukovode kratkoročnim interesima. Domaća vladajuća klasa nije dugoročno zainteresovana za razvoj, a čak i kada bi bila, međunarodni položaj naše zemlje drastično sužava skup instrumenata razvojne politike. Na primer, zbog vezanosti dinara za evro, nikakva heterodoksna fiskalna politika koja bi zahtevala i ekspanzivnu monetarnu politiku nije moguća; osim toga, vezanost za „evropski put” unapred isključuje opciju (re)nacionalizacije ključnih sistema (to je bio jedan od glavnih argumenata za tzv. Lexit u Britaniji). Pitanje je i na šta bi ličila renacionalizacija pod vođstvom SNS kartela.
Drugo, otvorenost granica za visokokvalifikovani, pa i polukvalifikovani i nekvalifikovani kadar znači da će sva ulaganja u „ljudski kapital” – bilo da su u pitanju inženjeri ili vozači autobusa – biti uzaludna jer će se ovaj odlivati ka centru evropskog kapitalizma. Centripetalne sile ovog tipa lišile su Bugarsku preko milion ljudi od trenutka stupanja u EU.
Ovo je druga strana medalje hipermobilnog kapitala – nije mobilan samo kapital, mobilan je i onaj rad koji mu je neophodan za oplodnju vrednosti, što je još jedan od razloga zašto se transfer znanja usled SDI neće ostvariti. Demografska situacija – koja je mnogo više od demagoškog i rasističkog pojma „bele kuge” – vrši pritisak na penzijski sistem, radni sistem i opšte razvojne perspektive. Političkom vrhu je emigracija velikog broja ljudi zgodna kao politički ventil, jer osim što odlaze nezadovoljni, odlaze i oni koji bi mogli priuštiti sebi da artikulišu, konceptualizuju i drugima prenesu i razlože uzroke naše bede i načine na koji bi se to moglo promeniti.
Treće, iz svega izloženog bi trebalo biti jasno da je bilo kakva politika strogo nacionalnog razvoja strukturno nemoguća, osim u scenariju zatvaranja granica i višestrukog ograničavanja ličnih i političkih sloboda. Istinska negacija internacionalizovanog kapitala je internacionalizovani antikapitalizam, a ne povlačenje u nacionalne okvire koji se pokazuju kao sve nemoćniji za države koje nisu na vrhu ekonomskog lanca ishrane.
Svi ovi faktori skupa znače da u zemlji ostaju oni koji nisu mogli da odu i njihovi pseudofeudalni gospodari kojima su cilj apsolutna vlast i apsolutni profit. Razvoj nerazvijenosti – to je parola aktuelne vladajuće garniture. Strategija ekonomskog razvoja Srbije je strategija koju imaju i guske u magli – samo što za razliku od te peradi, mi silovito idemo napred u maglu i dim sveta koji gori.
- Dirižizam (od francuskog diriger – usmeravati) predstavlja privrednu politiku u kojoj država ima vodeću ulogu u određivanju pravca ekonomskih kretanja posredstvom javnih investicija, nekog oblika privrednog planiranja, osnivanjem državnih preduzeća u strašteškim sektorima, itd. Negde je između laissez-faire sistema i potpuno planske privrede. Kao pojam je precizniji od često korišćenog pojma „državni intervencionizam”, s obzirom na to da svaka država interveniše u privredu, makar i kao čisto regulatorni akter. Dirižizam u tom smislu označava veći stupanj državnog usmeravanja u privredi.
